Full Thread: History and Culture
View Single Post
Old February 26th, 2015 #14
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default SS-Brigadefuhrer Leon Degrelle o Adolfu Hitleru

Генерал Леон Дегрел: Хитлерова Енигма

Хитлер... Знали сте га... Какав је био?

То питање ми је било постављено хиљаду пу.та од 1945. и ни на шта ми није теже да одговорим. Скоро две стотине хиљада књига се бавило Другим светским ратом и његовом централном личношћу Адолфом Хитлером. Али, да ли је прави Адолф Хитлер откривен било којом од њих? ¨Хитлерова енигма је изнад свих људских поимања¨, једном је написао немачки левичарски недељник ¨Die Zeit¨.

Салвадор Дали, јединствени уметнички геније, тражио је да продре у мистерију једном од својих најдраматичнијих слика. Слика високог планинског предела попуњава платно, остављајући свега неколико метара морске обале обележене тачком са нежном умањеном људском фигуром: последњи сведок умирујуће тишине. Велика телефонска секретарица капље крваве сузе са грана мртвог дрвета; ту и тамо обешени кишобрани и слепи мишеви чији визуелни наговештај је исти.

Онда се поверио: ¨Сматрао сам да је ова слика дубоко пророчанска. Али признајем, још увек нисам израчунао Хитлерову енигму. Он ме је привукао само као објекат моје луде имагинације, зато што сам га видео као човека јединствено способног да окрене ствари наглавачке.¨ Каква лекција из милосрђа за гласне критичаре који су од 1945. похрлили у штампу са својим хиљадама књига, већином презривих, о овом човеку који је толико узнемирио Далијеву интроспективу, да се он после четрдесет година осећао болно и осећао несигурност у присуству своје сопствене халуцине слике. Осим Далија, ко је други икада покушао да направи објективан портрет овог изузетно необичног човека, кога је Дали означио као најексплозивнију фигуру у историји човечанства?



КАО ПАВЛОВЉЕВ САТ

Брдо књига о Хитлеру, базирано на бљеску мржње и игнорисања, мало доприноси описивању и објашњавању најмоћнијег човека кога је свет икада видео. Да ли хиљаде ових портрета Хитлера било како личе на човека кога сам ја знао? Хитлер је седео поред мене, стајао, причао и слушао. Било је немогуће објаснити људима да оно што су слушали или читали на телевизији не стоји у сагласности са истином.

Људи радије прихватају измишљотину, поновљену хиљадама пу.та, него реалност. Иако никада нису причали с њиме, никада чули речи из његових уста. Баш то Хитлерово име одмах призива гримасу ђавола, извор свих негативних емоција. Као Павловљев сат, спомињање Хитлера означава изостављање битног и реалности. На време, међутим, историја ће демандовати све накупљене осуде.



НЕОБИЧНО ПРИВЛАЧАН

Хитлер је увек присутан пред мојим очима као човек мира 1936. и као човек рата 1944. Немогуће је бити лични сведок тако необичног човека, а не бити обележен тиме за цео живот. Не прође ни дан а да се Хитлер не јави у мом сећању, не као човек одавно мртав, него као живи створ који је прошао канцеларијским подом, седео на столици, гурнуо дрво у камин.

Прва ствар коју је свако примећивао када га угледа били су његови мали бркови. Безброј пу.та су му саветовали да их обрије, али је увек одбијао; људи су навикли на њега таквог какав је био.

Није био висок... не више него Наполеон или Александар Велики. Имао је дубоке плаве очи за које су многи мислили да су чаробне, иако ја нисам тако мислио. Нити сам опажао струју сигурности из његових руку за које су рекли да ће одустати. У неколико прилика сам их брзо ухватио и никад нисам био погођен њиховом светлошћу. Његово лице је показивало осећај равнодушности према страсти или болу тренутка. У тренуцима када је био умртвљен не говорећи ни речи, његова вилица се померала као да меље неку препреку у парампарчад. Онда би изненада оживео и упустио се у директан разговор с тобом, иако би уствари држао говор маси од неколико стотина хиљада људи на берлинском пољу Темплхоф. Онда би се преобразио. Чак и његова комплексност, иначе досадна, развезла би се док је причао. И у тим временима, сигурни смо, Хитлер је био необично привлачан као поседник магичне снаге.



ИЗУЗЕТНА СНАГА

Све што би могло изгледати превише узвишено у његовим коментарима, он би брзо ублажио призвуком хумора. Живописни свет, љутите фразе, све су биле под његовом контролом. Брзина којом би осликавао слику света доносила је осмех, или би почео с неким неочекиваним и умирујућим поређењем. Могао је бити оштар и чак неумољив у својим одлукама, и скоро увек у исто време бити изненађујуће помирљив, осећајан и топао.

После 1945. Хитлер је оптужен за свакакве ужасе, али он није био човек такве грозне природе. Волео је децу. Сасвим природна ствар за њега је била да заустави ауто и подели своју храну с младим бициклистима дуж пу.та. Једном је дао свој кишни мантил оронулом човеку који се гегао по киши. У поноћ он би прекидао посао и припремао храну за свог пса Блонди.

Није могао поднети да једе месо, јер је то значило смрт живог створења. Одбијао је да једе зеца или пастрмку, који су били жртвовани да би њему обезбедили храну. Дозвољавао је само јаја на свом столу, јер је јаје значило да је кокошка била поштеђена, пре него убијена. Хитлерове навике у исхрани су за мене биле сталан извор чуђења. Како би неко са тако ригорозним распоредом, ко је имао удела у десетинама исцрпљујућих масовних окупљања из којих се појављивао окупан знојем, често том приликом губећи један или два килограма, ко је спавао само три или четири сата ноћу, и ко је 1940-1945. носио цео свет на својим леђима, ко је владао над преко три стотине осамдесет милиона Европљана, како би, размишљао сам, физички преживео само на куваним јајима, неколико парадајза, две до три палачинке и гомили резанаца? Али он је уствари добијао на тежини.

Пио је само воду. Није пушио и није дозвољавао пушење у његовом присуству. У један или два сата ноћу још увек би говорио, неузнемирен, близу свог камина, живахан, често забаван. Никада није показивао знаке умора. Његова публика би могла бити преморена, али он не!

Описивали су га као старог, уморног човека. Ништа није даље од истине. Септембра 1944. представљали су га као прилично излапелог. Ја сам провео једну недељу са њим. Његова ментална и физичка снага је била још увек прихватљива. Напад на његов живот који се одиграо 20. јула, ако ништа друго растеретио га је. Пио је чај у својим одајама у миру, као да смо били у његовом приватном апартману у канцеларији пре рата или да уживамо гледајући снег и чисто плаво небо кроз велики прозор у Берхтесгадену.



ГВОЗДЕНА САМОКОНТРОЛА

На самом крају живота, сигурно, леђа су му се повила, али ум му је био бистар као зрак светлости. Тестамент који је сталожено диктирао уочи ноћи своје смрти, у три ујутро двадесет деветог априла '45, пружа нам трајно сведочанство. Наполеон на Фонтенблоу није био без тренутака панике пре него што га је напустио. Хитлер се једноставно руковао са својим заменицима у тишини, доручковао као и сваки други дан, и пошао у смрт као да иде у лагану шетњу. Да ли је историја икада била сведок тако енормне трагедије доведене до краја с таквом челичном самоконтролом?

Хитлерова најизраженија карактеристика је била његова једноставност. Најкомплексније проблеме решавао је сам уз неколико основних принципа. Његове акције су биле усклађене с идејама и одлукама које је свако могао да разуме. Радник из Есена, изолован фармер, рурски индустријалац и универзитетски професор могли су са лакоћом пратити начин његовог размишљања. Јасноћа његовог резоновања је све чинила очигледним.

Његов начин живота и понашања се никад нису променили, чак и када је постао владар Немачке. Облачио се и живео скромно. Током својих младалачких дана у Минхену, није трошио више од једне марке дневно за храну. Никада у животу није трошио превише на себе. Током свих тринаест година канцелар никада није носио новчаник или новац са собом.



КОМПЈУТЕРИЗОВАНИ МОЗАК

Хитлер је био самоук и није се трудио да сакрије ту чињеницу. Његово знање се састојало од селективног и истрајног проучавања и знао је много више од хиљада углађених академика.

Мислим да нико никада није читао као он. Обично је читао једну књигу дневно, увек прво читајући крај и преглед да би одмерио најинтересантнији део за себе. Имао је моћ да изведе суштину сваке књиге и затим је запамти у свом компјутеризованом мозгу. Чуо сам га како прича о компликованим научним књигама са савршеном прецизношћу, чак и у огњу рата.

Његова интелектуална радозналост је била безгранична. Читачки је био упознат с делима најразноврснијих аутора и ништа није било превише комплексно за његово резоновање. Дубоко је разумео Буду, Конфучија и Исуса Христа, затим Лутера, Калвина и Савонаролу и писце дивове као што су Данте, Шилер, Шекспир и Гете, као и аналитичке писце као што су Ренан и Говино, Чембрлен и Сорел.

Вежбао се у филозофији читајући Аристотела и Платона. Могао је да цитира целе параграфе Шопенхауера и дуго времена је носио џепно издање Шопенхауера са собом. Ниче га је научио много о моћи воље. Његова глад за знањем је била неугасива. Провео је стотине сати проучавајући дела Тацитуса и Момсена, војне стратегије као што су Клаузевицева, и градитеља империја као што је Бизмарк. Ништа није заобилазио: светску историју ни историју цивилизација, дела као што су Библија и Талмуд, томистичку филозофију и сва огромна дела Хомера, Софокла, Хорација, Овидија, Титуса и Цицерона. Знао је Јулијана Апостату као да је био његов савременик.

Његово знање је проширено механиком. Знао је како машине раде; разумевао је балистику разноликог оружја; задивљивао најбоље медицинске научнике својим знањем медицине и биологије. Универзалност Хитлеровог знања је могла да изненади и да се не допадне онима који је нису били свесни, али и поред тога, историјска чињеница је да је Хитлер био један од најкултивисанијих људи овог века. Много пу.та више од Черчила, интелектуалног медиокритета, од Пјера Лавала који је имао пуко познавање историје, од Рузвелта, или Ајзенхауера који никада није отишао даље од детективских романа.



МЛАДИ АРХИТЕКТА

Већ током својих најранијих дана, Хитлер је био другачији од остале деце. Имао је унутрашњу снагу и био усредсређен духом и инстинктима. Вешто је цртао са само једанаест година. Његови цртежи урађени у тим годинама показују особиту сигурност и живахност. Први цртежи и акварели, цртани када је имао само 15 година, пуни су поезије и осећајности. Један од његових највише задивљујућих раних радова, ¨Тврђава утопија¨, такође показује да је био уметник изузетне имагинације. Уметнички је био оријентисан у многим правцима. Још као младић писао је и поезију. Диктирао је целе комаде својој сестри Паули која је била запрепашћена његовом стваралачком слободом. Са шеснаест година је покренуо у Бечу стварање опере. Чак је дизајнирао и уређење на бини, као и све костиме; наравно, ликови су били Вагнерови хероји.

Више од обичног уметника, Хитлер је био изнад свега архитекта. Стотине његових радова су биле познате, како у архитектури, тако и у сликарству. Напамет је могао репродуковати, насликати сваки детаљ лучне куполе цркве или испреплетаност лукова израђених од кованог гвожђа. Уствари, хтео је да испуни свој сан да постане архитекта, када је и отишао у Беч, почетком века.

Када неко види стотине слика, скица и цртежа које је створио у то време, које показују његово владање тродимензионалним формама, онда је запањујуће да га је комисија на ¨Академији лепих уметности¨ оборила на два пријемна испита. Немачки историчар Вернер Масер, који није био Хитлеров пријатељ, критиковао је ову комисију: ¨Сви ови радови откривају најнеобичнији архитектонски дар и знање. Градитељ Трећег рајха дао је оснивачима ¨Академије лепих уметности¨ у Бечу разлог да се постиде¨.

У својој соби Хитлер је увек постављао стару слику своје мајке. Сећање на вољену мајку било је с њим до дана када је умро. Пре него што је умро, 30. априла 1945, ставио је слику своје мајке испред себе. Имала је плаве очи као и он и слично лице. Ментална интуиција јој је говорила да је њен син другачији од друге деце. Понашала се као да је знала судбину свог сина. Пред смрт је осетила бол због неизмерне мистерије која је окруживала њеног сина.



СКРОМНО ПОРЕКЛО

Током младих година, Хитлер је практично водио живот пустињака. Његова највећа жеља је била да се повуче из света. Усамљеник у срцу, лутао је, јео мало, али гутао књиге из три библиотеке. Уздржавао се од конверзација и имао само неколико пријатеља.

Скоро је немогуће да се замисли нека друга таква судбина у којој је човек почео са тако мало, а постигао тако много. Александар Велики је био син краља. Наполеон, из имућне породице, био је генерал у 24-ој. Петнаест година после Беча, Хитлер је још увек био непознати каплар. Хиљаде других је имало хиљаде пу.та више могућности да оставе свој траг на свету.

Хитлер није био обузет својим приватним животом. У Бечу је живео у отрцаном тесном смештају. Али и поред свега тога, изнајмио је клавир који је заузимао пола собе и концентрисао се на писање своје опере. Живео је на хлебу, млеку и супи од поврћа. Његово сиромаштво је било страшно. Никада није имао зимски капут. Чистио је улице у данима када је падао снег. Носио пртљаг на железничкој станици. Проводио је недеље у прихватилиштима за бескућнике. Али, никада није престајао да слика и чита.

И поред свог страшног сиромаштва, Хитлер је на неки начин успевао да одржи уредан изглед. Газде и газдарице у Бечу и Минхену су га се сећали по његовој цивилизованости и пријатној нарави. Понашања увек беспрекорног, његова соба је увек била чиста, оскудна имовина прецизно уређена, а одела обешена или сложена. Сам је прао своју одећу, што је нешто што данас мало људи ради. За опстанак му скоро ништа није требало и новац од продаје неколико слика био је довољан да задовољи све његове потребе.



ПОТРАГА ЗА СУДБИНОМ

Задивљен лепотом цркве у Бенедиктанском манастиру, Хитлер је брзо сањао о томе да постане Бенедиктански монах. Интересантно је и то да кад год је посећивао мису, у то време он је увек морао да прође поред прве Свастике коју је видео; била је угравирана на каменој плочи манастирске капије.

Хитлеров отац, обичан официр, надао се да ће дечак поћи његовим стопама и постати државни службеник. Његов тутор га је охрабривао да постане монах. Уместо тога млади Хитлер је отишао, односно побегао у Беч. Тамо се с својим уметничким аспирацијама противио бирократским медиокритетима академије, издвајао се и медитирао. Изгубљен у престоници Аустро-Угарске, трагао је за својом судбином. Током првих тридесет година Хитлеровог живота, датум 20. април 1889. није никоме ништа значио. Тог дана је рођен у месту Браунау, малом граду у долини Ина. Током свог избеглиштва у Бечу често је размишљао о свом скромном дому и нарочито о мајци. Када је била болесна, он би се враћао кући из Беча и пазио на њу. Недељама ју је лечио, радио све кућне послове и помагао као највољенији син. Када је на крају умрла, Божићне вечери, његов бол је био неизмеран. Скрхан болом сахранио је на малом сеоском гробљу. ¨Никад нисам видео некога тако сломљеног.¨, рекао је доктор његове мајке, који је иначе био Јевреј.



ЈАК ДУХ

Хитлер се тада још увек није усмерио на политику, али без правог знања о њему, то је била његова најпознатија каријера. Политика је на крају заслепила његову страст за уметношћу. Људи, масе, били су глина која би за њега постала прелеп уметнички рад као једна од чудесних Миронових скулптура, Ханс Макартнова слика или Вагнерова кружна трилогија.

Љубав према музици, уметности и архитектури није га удаљила од политичког живота и друштвених питања Беча. Да би преживео, радио је као обичан радник окружен другим радницима. Био је тихи посматрач, али му ништа није промакло: ни сујета и егоизам буржоазије, ни морална и материјална мизерија људи, нити стотине хиљада радника који су узбуркали широке булеваре Беча с бесом у срцима.

Био је запањен порастом броја брадатих Јевреја у Бечу који су носили кафтане, обележје непознато у Линцу. ¨Како они могу бити Немци?¨ питао се. Читао је статистике: 1860. било је 69 јеврејских породица у Бечу, а 40 година касније 200.000. Било их је свуда. Посматрао је њихову инвазију на универзитете и правну и медицинску струку, као и њихово преузимање новина.

Хитлер је у овој навали био изложен страсним реакцијама радника, али радници нису били сами у својим несрећама. Било је много истакнутих личности у Аустрији и Мађарској који нису крили своју озлојеђеност због оног за шта су веровали да је била инвазија на њихове земље. Хитлер је жељно слушао демохришћане, главне у Бечу.

Хитлер је исто тако био забринут због судбине осам милиона аустријских Немаца удаљених од немачке националности. Видео је цара Франца Јозефа као огорченог и ситног старог човека неспособног да савлада дневне проблеме и тежње будућности. Тихо, млади Хитлер је сумирао ствари у својој глави.

Прво, Аустријанци су били део Немачке, заједничке отаџбине.

Друго, Јевреји су били странци у немачком друштву.

Треће, патриотизам је био вредан ако су га делиле све класе. Обични људи с којима је Хитлер делио жалост и понижење су били исто толико део отаџбине као и милионери у високом друштву.

Четврто, класни рат који би уништио сваку земљу, пре или касније би осудили и радници и шефови. Ни једна земља не може да преживи класни рат, само сарадња између радника и шефова може да унапреди земљу. Радници морају бити поштовани и морају да живе с поштовањем и чашћу. Стваралаштво не сме никад да буде угушено.

Када је Хитлер касније саопштио да је своју друштвену и политичку доктрину направио у Бечу, рекао је истину. Десет година касније његово опажање стварано у Бечу постало је дневна заповест.

Према томе, Хитлер је живео у претрпаном граду Бечу практично као изгнаник, још увек тихо осматрајући све око себе. Његова снага је долазила изнутра. Није тражио ни од кога да размишља уместо њега. Изузетна људска бића увек се осећају усамљено у огромној гомили људи. Хитлер је видео своју усамљеност као предивну могућност за медитирање, а не да буде зароњен у море глупости. Да се неби загубио у неплодној пустињи, јак дух тражи уточиште у себи. Хитлер је био таква душа.



РЕЧ

Светлост у Хитлеровом животу је долазила од речи. Сав његов уметнички таленат је био усмерен у мистерији комуникације и речитости. Хитлер никад не би замишљао освајање популарности без моћи речи. Он би очаравао и био очаран речима. Нашао би тотално испуњење када би магија његових речи инспирисала срца и мисли маса с којима је комуницирао. Осећао би се препорођеним сваки пут када би с мистичном лепотом саопштио знање које је стекао у свом животу. Хитлерово чаробно говорништво ће постати за још дуго времена огромно поље проучавања психоаналитичара. Моћ Хитлерове речи је кључ. Без тога, никад не би било Хитлерове ере.



ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНА ВЕРА

Да ли је Хитлер веровао у Бога? Веровао је, и то дубоко! Звао је Бога ¨свемоћни, господар свега познатог и непознатог¨. Пропагандисти су представили Хитлера као атеисту, што он није био. Био је представљан као лицемерни и материјалистички свештеник, али он сам није био у томе. Веровао је у неопходност стандарда митолошких догми, без којих би, понављао је, велика институција хришћанске цркве била срушена. Ове догме се сукобљавају с његовом интелигенцијом, али је исто тако препознао да је било тешко за људски ум да обухвати све проблеме стваралаштва, њен безгранични обим и величанствену лепоту. Потврдио је да сваки људски створ има духовне потребе.

Песма славуја, мирис и боја цвета, непрестано су га враћали у велики проблем стваралаштва. Нико на свету није причао са мном тако речито о постојању Бога. Он није носио своје ставове зато што је одрастао као хришћанин, већ зато што га је његов аналитички ум довео до концепта Бога. Хитлерова вера је трансцендирала формуле и могућности. Бог је за њега био основ свега, заповедник ствари, Судбине и свега осталог.