View Single Post
Old March 19th, 2018 #19
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 617
Tiwaz
Default Драгош Калајић

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
(1943-2005)



Драгош Калајић сликар, новинар, писац, филозоф


Драгош Калајић (1943. - 2005.), сликар, новинар, писац, филозоф.
Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму и стекао међународну славу са новом формом хипереализма. Још као студент излагао је у Риму, Милану, Бриселу, и Београду. У Риму је и добио награду за младе сликаре још 1964. године. Глумио је у филму Чудна девојка из 1962, као Боба.
Организовањем изложбе „Обнова слике“ заталасао је југословенску ликовну сцену. Било је то у галерији Културног центра. У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану је направио изложбу „Нова фигурација“.
Поред сликарства интензивно се бавио и писањем, објавио неколико романа и студија као што су „Мапа (анти)утопије“ 1978, „Смак света“ 1980, „Америчко зло“ 1993, „Издана Европа“ и „Русија устаје“ 1994. „Последњи Европљани“ 2004. Писао је предговоре и уређивао низ књига из филозофије аутора као што су Николај Берђајев и Лав Шестов.
Као новинар објављивао је прилоге у многим часописима и листовима, годинама је био уредник у „Дуги“ и дописник Танјуга из Италије.
Био је директор „Прогресове“ галерије у Београду.
Смрт га је задесила у Београду, неколико минута после поноћи, 22. јула 2005. у 62 години. Његови посмртни остаци су кремирани 25. јула.
Био је познат по својој ексклузивности, шарму, елеганцији, свестраности.









Нацрт одговора нове српске политике на геополитичке
Драгош Калајић





Захваљујући оснивачима Српског народног покрета на претешком задатку који нам је
поверен, морамо истаћи да ћемо због природе овог скупа и временског ограничења
изложити само основне назнаке одговора. Наше излагање посветићемо сажетом
предочавању геополитичког положаја српског народа и изазова које суочава, те
предлагању основних смерница одбрамбених и препородилачких одговора.

Ми живимо у условима великог светског, материјалног и духовног рата у коме се - како је то одавно опазио келтски песник Џон Дан - одлучује да ли ће човек постати нешто више од човека или мањи од мрава. Француски адмирал и војни историчар Раул Кастекс уочио је да се у том вековном и миленарном рату боре се за превласт или опстанак поморске копнене силе: Атина против Спарте, Картагина против Рима, некад Велика Британија а данас Сједињене Америчке Државе против Европе. Реч је о једном само повремено објављиваном а углавном необјављиваном рату који атлански Левијатан води против Европе, надасве Немачке и Русије, користећи сва средства, од политике дивиде ет импера до војних интервенција Атланског савеза. Тај рат траје већ скоро сто педесет година, почевши од Кримског. На евроазијском попришту тог рата српски народ заузима управо средишњи положај. Кроз српске просторе пролазе главне или нужне, речне и копнене саобраћајнице што потенционално или стварно повезује Северно и Црно Море, Средишњу Европу и европски Југоисток те Блиски исток, Европу и Централну Азију, односно њену кавкаско-каспијску зону. Та крупна геополитичка чињеница је битно одређивала, одређује и одређиваће судбину нашег народа, изискујући сталну борбену готовост и ванредне моралне, интелектуалне и материјалне снаге за одбрану слободе, суверенитета и целовитости наше државе. Ми смо вековима били прва одбрана идеалне и хришћанске Европе и то морамо остати ако хоћемо да будемо верни свом српском, дакле европском бићу. Такав избор одређује и све остале изборе на поприштима рата, почевши од оних у домену спољне политике која мора деловати дуж четири димензије. Наша држава има удела у централно-европском, балканском и средоземном простору а њену четврту, главну и вертикалну димензију чине етничке, верске и историјске спреге заједништва са словенским и православним народима, у првом реду с Русијом. Испод је достојанства а и интереса наше државе да њен покрет ка Европској унији остане какав данас јесте, дакле просијачки, пасиван и безуслован. На градилишту Европске уније још није одлучено да ли ће он бити само пролазна етапа у разградњи европских држава те растварања европских нација, под управом атлантског Левијатана, у „нови светски поредак“ - или пак моћни, суверени савез европских држава и нација за добробит Европљана и света. Наша делотворност мора бити усмерена ка савезу с оним политичким и економским снагама које су на градилишту Европске уније боре за одбрану и развој Европе од Рејкавика до Владивостока. Ваља истаћи да у савременом свету - где и неке националне корпорације и организације располажу већом силом и утицајем него многе велике државе - линије сукоба интереса нису саобразне државним границама већ пролазе трансверзално кроз њихове престонице па и центре моћи. Отуда овде није толико реч о тражењу савезника међу државама већ међу стварним или потенцијалним политичким и економским силама. С обзиром на пресудни значај обнове Русије за ослобађање западне Европе од окупаторске сенке атлантског левијатана, битни допринос наше политике биће остварен ако се она истовремено залаже за савез с Русијом и Белорусијом, који нам препоручују не само етнички, духовни те историјски већ и економски разлози. У балканској димензији задатак ове спољне политике је стварање балканске, независне зоне копросперитета, на поузданој дистанци спрам Турске, коју атлански Левијатан злоупотребљава, настојећи да поново наметне њену хегемонију над Балканом као најкраћим путем уласка у Европску унију, ради разарања демографске, културне и религијске слике Европе. Посебно одлучне напоре наша држава мора предузети ради стварања снажних политичких и економских веза са исламским светом Средоземља, у првом реду са исламским светом Средоземља, са истинским сувереним државама попут Ирана, Ирака и Либије. Изложена спољна политика изискује и одговарајућа предузећа у домену културе, образовања и економије. Већ 1942. године, Никола Спајксмен, водећи геополитички ум вашингтонске политике указивао је да светска предност те превласт Европе почива у њеној „сивој материји“, односно у класичном, вертикалном систему образовања. Зато непријатељи Европљана од 1945. године воде рат против таквог система, најподобнијег за образовање слободоумне, целовито развијене и неусловљиве личности. Задатак наше политике је да одбаци све што затомљава човека у кострети подљудске судбине те да у потпуности обнови и развије класични европски систем васпитања и образовања. У позитивне основе одбацивања смећа америчке подкултуре обездушења и поживотињења људског, које се већ деценијама сручује са електронског неба на све Европљане. У домену економије неопходно је учинити коперникански преокрет у односу на данас владајући процес који нам намеће туђи, англосаксонски систем либералног капитализма, у његовом првобитном, дивљачком и колонијалном облику. Довољно је само осврнути се око себе и уверити се да је тај систем у свим земљама Источне Европе разорио националне економије и отео народима не само њихова привредна и природна блага већ и будућност, претварајући их у сужње најгорег па и лихварског искоришћавања. Касно је али није прекасно да се наша економска политика заснује на начелима реал-историјске школе економије, која привилегује потребе заједнице над саможивошћу појединаца. У осталом, управо нас повест економске арене света учи да је та школа редовно односила и односи победу над либералним капитализмом, узрокујући низ препорода, од Немачке до Јапана и Кине. Према добром опажању Фридриха Листа, једног од родоначелника школе о којој је реч-и чија су начела сродна словенским и православним идеалима друштвене правде- богатство народа не састоји се толико од материјалног имања већ од моћи стварања богатства. Не треба располагати великом видовитошћу па видети где се налазе наше највеће могућности за брзо стварање богатстава и велику мобилизацију свих расположивих стваралачких снага: то је сфера пољопривреде и грађевинарства, од стварања цикличног система производње здраве хране до великих јавних радова на изградњи саобраћајница и инфраструктура. За буђење и покретање те моћи стварања богатства нису потребни а камоли неопходни страни кредити, који доносе профит само оном који их пружа. Неопходно је распршити ту илузију о новцу као о некаквом конкретном добру: новац је само пука конвенција која нема никакву унутрашњу вредност по себи и која управо као облик формалног договора служи да подстиче размену добара и производњу. Унутрашњи новац или његови сурогати су савршено довољни ако постоји способна озбиљна државна управа у коју имају поверења привредни субјекти те народ. Много је лакше и јефтиније створити такву владу и такво поверење него и даље пропадати у дужнички амбис. Ми данас живимо под ударима једне протв народне и против европске, издајничке политике у служби вековних непријатеља Европе који циљају да нас лише не само моћи стварања богатства већ и наше земље, неше државе, наше будућности. Тај непријатељ нимало не крије своје намере и стратешке циљеве. Примерице, већ 1992. године, државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио је на страницама New York Тимес (од 18.априла) да Југославију треба свести у размере Србије пре балканских ратова додајући да ће се против ње предузети мере по моделу „ратне коалиције у Заливском рату“. 24. маја претходне, 1991. године исти гласноговорник снага мондијализма изјавио је у Лисабону како у Источној Европи треба поспешити стварање нових, „независних држава“ и: „Оно што желимо да достигнемо су независне државе, не само Русије већ и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира, Далеког Истока“. Није потребно располагати великом памећу па прозрети зашто је непријатељима хришћанске државе уситњене у низ све ситнијих, слабијих и податнијих државица. Тако би непријатељ лакше освојио циљани предмет своје незајажљиве и пљачкашке похлепе те подљудске, противевропске и противхришћанске мржње. И о таквим, пљачкашким намерама држвни секретар САД нас је скоро отворено обавестио у званичном погледу на Источну Европу, од 16. децембра 1991. године:„Улога САД је да тим земљама донесу демократију о којој оне мало знају и да предводи искоришћавањем богатих људских и материјалних ресурса тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, ради неизмерног ојачања безвредности, просперитета и слободе САД и света“. Излишно је истицати да у наведеној изјави намера, последња свеза и реч служе само као реторички додатак, без икаквог стварног садржаја јер се та сила остварује управо на цео свет да би га освојила и опустошила. Једна ствар је извесна: дубоко се и кобно вара свако ко мисли да се са таквим непријатељем може направити некаква нагодба, некакав компромис интереса. Једноставно, витални интерес тог највећег паразита у повести човечанства је да узме све - и остатак. Крајње је време да се из ужасних повесних искустава нашег народа у ХХ веку извуку поуке за овај у који ступамо, да политичке елите науче да политички мисле, односно да умеју препознати непријатеља и његове циљеве. Први и највећи непријатељ нашег народа као и свих Европљана су били и остали тобожњи „историјски савезници“, англоамеричка сила у служби Бога Мамона и његових лихвара. Очито је да се тај непријатељ неће зауставити у настојању да даље комада нашу земљу, служећи се разноразним сепаратизмима које хушка и храни, од албанског и муслиманског до мађарског и оног који предводе његови српски или псеудосрпски „корисни идиоти“ у Војводини. У праву је мој претходник на овом месту, академик Екмечић, када каже да они који се данас залажу за регионализацију Србије не знају шта то значи. Они наивно уображавају да ће се регионализацијом доскочити сепаратизму. Напротив, регионализација Србије води поступном растурању наше државе. Регионализована Немачка није ваљан узор за нас јер ми не располажемо осталим битним елементима за успешно опонашање таквог модела: немамо етничку хомогеност као Немачка, нити снажан и веома развијен те дубоко усађен и центрипеталан национализам као Немци. У осталом, њихове регије почивају на историјским темељима, на одговарајућим државама, кнежевинама и маркама које је национализам објединио док би код нас регионализација секла живо тело Србије, абортирајући центрифугалне покрете, те сепаратизме и тамо где их никада није било, поготову у условима велике и посвудашње кризе, што слабије људске материјале нагони да се понашају као мишеви пред бродоломом. Ми поседујемо један жалосни, историјски пример регионализоване Србије: то је била Србија под османском окупацијом, подељена у нахије, где је скоро сваки турски опуномоћеник, кнез-послушник, мислио себично само на себе и своје а не за добробит свих Срба. Не би желели да се ова начелна осуда сваког пројекта регионализације овде схвати као одбрана некаквог београдског централизма. Напротив, неопходно је извршити децентрализацију државне управе у складу са гополитичким, геоекономским и геокултурним силницима. У условима ванредног размаха непријатељства нама је потребно да имамо не једну већ десетине престоница, попут вишеглаве хидре. Тако би, примерице, генералштаб ваљало успоставити у Нишу а министарство одбране у Суботици. Патријаршија треба да се измести из Београда у Пећ, министарства просвете и културе те пољопривреде у Нови Сад, док би у Београду извесно требало да остане Министарство за спољне послове. Касно је али не и прекасно за против покрет, насупрот струје пропадања народа и државе. За такав противпокрет неопходна је мобилизација свих расположивих снага, прво у правцу саборности а потом и препородилачке делотворности. Потребно је објединити све расположиве снаге за одбрану народа и државе, изнад свих политичких деоба и разлика од политичких организација и покрета до синдиката и струковних удружења те културних друштава и интересних заједница. Било би природно и неопходно да највеће парламентарне странке патриотског усмерења преузму главни посао организовања тог покрета. На жалост, оне још увек нису на висини изазова а њихове вође пречесто изгледају изгубљене у простору и времену, не само интелектуално већ и морално те и психолошки недорасло чак и просечним пословима, сенилно-инфатилно заљубљене у сопствене медијске слике. То само потврђује давно изречена опажања страних намерника да су Срби народ племића а да су им интелектуалне елите саздане од најгорег људског материјала. Управо зато покрет који се данас оснива може бити знак почетка велике промене, иступања веродостојне елите на политичку сцену. Ако се политичке организације не одазову својим дужностима и задацима, онда ће покрети попут овог морати веома брзо да се стварају те да усиљеним маршем крену ка средишту политичке сцене ради преузимања одговорности за постављање виталних потреба нашег народа и наше државе. Излагање на Оснивачкој скупштини Српског народног покрета у Новом Саду од 27. 06. 2001.














ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
(1943-2005)

























Током последњих неколико деценија на српској јавној сцени, која баш и не може да се похвали иоле значајним и аутентичним појавама, лик и дело Драгоша Калајића (1943-2005) је једно од свакако најупечатљивијих и најконтроверзнијих. За једне естета и корифеј традиционализма, краљ српске публицистике и гуру тзв. „нове српске деснице“ (ма шта се под тиме подразумевало), за друге „авангарда обесвешћивања српског малограђанства“, „смешна прециоза“, „Паоло Коељо Српске публицистике“ (1) и шампион „салонског фашизма“ (2), тек помен Калајићевог имена увек је изазивао нескривено бурне реакције. Тиме је теже непристрасно и истовремено критички оценити Калајићев рад на јавном пољу, а не сукобити се са нагомиланим предрасудама како његових поклоника, тако и жестоких противника, који са тврдоглавих идеолошких позиција нису у стању да прихвате никакав покушај изнијансиранијег и објективнијег тумачења дела аутора „једног погледа на свет“.

Рођен 1943. године у Београду, Калајић је, одраставши међу припадницима уметничког покрета „Медијала“ своју академску каријеру започео у сликарским круговима. Завршивши „Accademia di belle Arte“ у Риму 1966. године са највишим оценама (3), Калајић је осим сликарског интересовања, још током шездесетих година показао занимање и за публицистику. Након поеме „Кршевина“ (1968) и филозофског дела „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“ (1970) (4) , као уредник „Дела“ 1978. године издаје „Мапу (анти)утопија“, а две године касније „Смак света“ (5). У том периоду (1978 – 79) за други програм телевизије Београд припремио је низ емисија и репортажа, укључујући и осам једносатних епизода под називом Огледало XX века у којима је представио тада актуелне ствараоце и тенденције у савременој уметности. Уредио је читав низ тематских бројева „Дела“, и издао мноштво есеја, студија и критика у часописима и новинама (Политика, Борба, НИН, Уметност, Видици, Градац).

Током осамдесетих година био је уредник књижевне едиције „Кристали“ која је издала нека од капиталних филозофских дела (6) и аутор низа предговора аутора које је популаризовао током 80-тих година (Генон, Де Ружмон, Евола....). Из тог периода датира и његов СФ роман „Космотворац“. (7)

Најширој читалачкој публици Калајић постаје познат као аутор бројних текстова и есеја објављених претежно у часопису „Дуга“ (8) који излазе континуирано целу деценију почевши од друге половине осамдесетих (тачније од 1987. године) у којима се претежно бави међународним односима, спољном и унутрашњом политиком, езотеријом и геополитиком. Неки од ових есеја издати су током 90–тих година у више књига: Америчко зло 1 (1993) (9), Издана Европа (1993) (10), Русија устаје (1994) (11), Америчко зло 2 (1998) (12). Након ангажовања у својству дописника „Политике“ из Рима и активности на диполоматском плану током и после агресије НАТО пакта на СРЈ, Калајић у последњем периоду живота, у којем је претежно живео у Риму, публиковао и два романа – Последњи Европљани (2000) и Српска деца Царства (2005) (13). После дуге и тешке болести Драгош Калајић је преминуо у родном Београду 22. јула 2005. године.


Политички хоризонт „једног погледа на свет“

Есеји „једног погледа на свет“ писани уочи или током југословенске ратне драме током деведесетих година, било да се баве унутрашњом, било спољном политиком, осликавају перспективе српског народа и државе спрам стратегија онога што Калајић назива „новим светским поретком“ и износе оштре ставове и оцене аутора спрам процеса у међународним односима након краја хладног рата и распада источног блока. Међутим, Калајић се не бави толико оним што би се колоквијално могло сврстати под категорије „теорија завере“, већ са позиција неког ко је упознат са закулисним политичким пројектима и њиховим операционализацијама он покушава да читаоцима растумачи и њихове узроке и могуће последице, како по припаднике сопственог народа тако и на регионалном и глобалном нивоу.

Кључ у коме Калајић тумачи светску (и унутрашњу политику) је следећи: иза међудржавних и идеолошких спорова у XX веку и главног антагонизма на линији капитализам–социјализам, одвијају се важнији и дуготрајнији процеси који детерминишу политичку стварност, а којој су све друге поделе само медијуми или параван. У позадини ових често површних или пак лажних подела, од 1914. године наовамо траје један велики рат који се води различитим интензитетом и средствима, а то је онај којег силе „атланске плутократије“, банкара и финансијских мешетара, воде против европских народа у циљу ''наметања „новог светског поретка“ и „свођења човека у кострети економске животиње“ (14). Главна мета освајачких покрета „атлантизма“ је евроазијски континент, ''у коме почивају ум и срце света, посматраном под светлом метагеографског симболизма“. (15) Ова ''борба континената'' пролази попречно кроз саме континенте и државе, кроз народе и груди људи.

Као покретачку снагу атлантизма и пројекта „новог светског поретка“ Калајић види „демонију економије“ која је „ослобођена свих људских стега и контрола посредством буржоаских револуција те одговарајућих преврата природних хијерархија вредности“ (16). Она своје корене има ''у јудео–протестантској религији, у купопродајној концепцији односа човека и Бога, где је материјално богатство знамење Божије милости“ (17) Ови плутократски кругови контролишу политичку и економску моћ САД као „псеудоимперије“ (будући да иста по Калајићу не почива на истинским хијерархијским вредностима на којима иначе почивају аутентичне империје), вештачким путем одржавајући хегемонију долара у светској економији. У циљу претварања оваквог поретка у глобални, они перманентно комбинују употребу војне силе и корумпирање политичких елита подређеног (већег) дела света, у коме намећу наопаки поредак где су „људи, добра и енергије подвргнути апсолутистичком вредновању жреца бога Мамона и идолатрији новчаног квантитета“ (18).

Русија и њена неизмерна богатства су главни циљ освајачких тежњи „новог светског поретка“ који тежи да је разори и опљачка. Иста судбина намењена је и свим другим народима који поседују било значајније природне ресурсе, било имају вољу за очување суверености која жели да се супротстави потчињавању.

Бројни Калајићеви есеји се баве непријатељством „атлантиста“ спрам српског народа и његових тежњи да се, при распаду Југославије којег су „атлантисти“ иницирали и потпомогли, очува и државотворно обједини. Распад Југославије и непријатељство против српског народа, према Калајићу, биле су идеална зона за вишеструке злоупотребе стратега „новог светског поретка“, експериметалне провере технике отпочињања братоубилачких ратова, преко компромитације националних покрета до успостављања правних преседана за освајање Русије и остатка Европе путем разбијања држава на политичке аутономије за мањине, а којима би владали локални послушници плутократских сила.

Желећи да у српској борби за национално очување види отпор силама „новог светског поретка“ Калајић је током деведесетих година предлагао политичку алтернативу овим процесима у виду обједињавања сродних, словенских и православних народа у једну безбедоносну, економску и политичку заједницу, која би за разлику од механизованог модерног друштва почивала на истинским хијерархијским вредностима и престављала „природну заједницу“ (19). Доказујући кроз многе примере јединствене етичке идеале и карактер словенских и православних народа, њихов холистички светоназор и спремност на жртву поједница за општу добробит, Калајић овакву заједницу, која по њему треба да почива на основама не либералног, већ православног капитализма (попут јапанског или корејског будистичког капитализма) и ужива сировинску и производну аутархију, види као почетак препорода самобитне словенске културе, а која је по њему идентична са аутентичном европском културом и њеним изворним вредностима.


Филозофски основи „једног погледа на свет“

Овакав приступ и перспективе у описивању и доживљавању унутрашњих и међународних односа кохерентни су са Калајићевим естетским, филозофским и животним светоназором из којих извиру и са којим су у кохеренцији, чинећи једну чврсту идеолошку синтезу. Штавише, Калајићеви политиколошко–геополитички есеји само су један од нивоа аргуметације његових дубљих, филозофских уверења које као „чврсту веру“ исповеда од самих почетака свог појављивања на јавној сцени током седамдесетих година прошлог века.

Сваком познаваоцу Калајићевог списатељског опуса одмах у очи упада да је још од првих списа Калајић потпуно формиран аутор, како стилски тако и идеолошки, и да заправо од самих почетака (нпр. у забрањеној књизи „Упориште'' из 1971. године) па наовамо прича „своју причу“ разним поводима, са разним варијацијама и уз различита образложења.

Солидно поткован у класичној филозофији и фундаметалним природним наукама, истовремено користећи достигнућа актуелних истраживања и у антропологији, археологији, етнологији и историји, Калајић, по вокацији естета и историчар уметности, заузима филозофско-идеолошке позиције „традиционализма“ и ''интегрализма'' под јаким утицајем учења два главна родоначелника и оца традицонализма у двадесетом веку, француског филозофа и езотеристе Рене Генона и италијанског десног мислиоца Јулиуса Еволе. Калајић у „Традицији“ види ''истинско упориште трансценденције и афирмације веродостојног јаства и одговарајуће слободе“ где ''апсолутна слобода и апсолутан ауторитет нису супротстављена својства већ израз тог јаства.“ (20) За њега „митови и легенде, регуларне религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и обреди, нису ништа друго до популарни облици очувања и преношења примордијалног знања, парчад органона ''Примордијалне Традиције'' преведени у шифре и енигме – у очекивању појава људских моћи кадрих за обнову веродстојних значења, за рестаурацију и рехабилитацију интегралног и оригиналног трезора истина“ (21)

Циљ и отелотвoрење те и такве традиције Калајић види у интегралном, диференцираном типу човека, баштинику хуманитаса. Под појмом хуманитас Калајић подразумева једну субјективацију делатне духовности чији је историјски преносилац индоевропски етно–етички тип, а који је своје највише изразе имао код античких Хелена, Римљана и средњовековних ритера који му представљају узор и потврду филозофских и политичких убеђења. Другим речима, индоевропски етнос и етос су различити облици и носиоци поједних манифестација „интегралног човека–принципа“ или отелотворене „Традиције“.

Хуманитас, по Калајићу, у овим најистакнутијим историјским примерима представља пример духовности као израза мере, тј. по његовим речима „у сазвежђу блиставости хуманитаса врлине одмерености и умерености изражавају традиционалног човека у реду, односно способност човека да манифестује и репродукује структуру реда“ (22), односно „Традиције“.

Заузимајући супротне идеолошке и вредносне позиције спрам модерниста и прогресиста, традиционалистички поглед на свет кога заступа Калајић посматра историјске процесе као делове великих циклуса у коме се из првобитног, квалитативно најбољег стања, под дејством сила дегенерације историја развија у правцу деградације и дезинтеграције. Целокупна историјска деградација тумачи се кроз сукоб две основне силе, „Традиције“ и квалитета са једне стране, које представљају центрипеталну страну овог дуализма, и сила нихилизма и квантитета, које су антитрадиционалне мада често узимају традиционално рухо(псеудо односно контра–традиција) и које чине њен други, центрифугални пол. На историјској позорници овај дуализам се понајбоље огледа у ривалству културно–цивилизацијских творевина матријархалних, квантитативних друштвених поредака и њима следствених религиозних система, и патријархалних, јуначких и „соларних“ друштвених и културних подухвата у којима традиционалисти виде континуитет вертикалних, квалитативних израза „Традиције“ за чију се обнову залажу. Настанак, успон, опадање и пропаст културно–цивилизацијских творевина се потом тумачи управо у овом кључу, где сваки културни успон дугује придржавању традиционалним, патријархалним, и „соларним“ вредностима, а свако опадање и пропаст окретање матријархалним, материјалистичким и „лунарним“ негацијама вредности.

Налазећи у многим религијским и филозофским учењима потврду у прилог оваквог погледа на филозофију историје (нпр. хеленско веровање у четири доба од златног до тучаног, или хиндуистичко циклично веровање (манвантара и калпа) у четири регресивна доба (yугас), од којих је четврто најгоре доба, Кали југа – време богиње смрти Кали, традиционалисти верују да се налазимо у последњем, најгорем добу овог историјског циклуса у коме су силе нихилизма и квантитета привремено надвладале аутенитичне духовне потенцијале које дају квалитет човеку и друштву. Почетно духовно стање (и истовремено квалитативна историјска осовина), чијим ће поновним задобијањем отпочети нови светски циклус и ново „златно доба“ традиционалисти називају „Примордијалној Традицијом“ или „Традицијом“. Традиционалисти њене делове и потврде проналазе у различитим религијским и филозофским системима, те народним обичајима и митовима (односно њиховим сличностима и аналогијама) који служе као својеврсни трезор памћења кодова и симбола који упућују на скривена духовна знања. Уз помоћ њих се буде духовне и стваралачке силе и такозвана „мистична интуиција“ кроз које модерна индивидуа постаје личност и оцеловљује се, те постаје припадник нове елите, проводник и израз те и такве „Традиције“ која ће силама детерминисаности, неумитно, на крају историјског циклуса тријумфовати над силама квантитета и нихилизма и изнова успоставити ново „златно доба“.


Драгошеви европски пандани

Већ смо напоменули да је Калајићев „поглед на свет“ кога је читав живот исповедао фундиран учењима западноевропских десних традиционалиста, посебно Јулиуса Еволе, кога је Калајић познавао и чији је следбеник био, а чије филозофско-историјске ставове (у првом реду оне из дела „Rivolta Contra Mondo Moderno“ (23)) прилично верно репродуковао на српском говорном подручју. Утицаји Еволиног опуса приментни су и у Калајићевом стилу писања, па и коришћења целих синтагми попут нпр. „демоније економије“, „диференцираног типа човека“. У политичко-идеолошком смислу, Калајић је био први репрезент европске „Нове деснице“ на простору бивше Југославије.

Европска „Нова десница“ представља малу, али утицајну идеолошку групацију која се појавила током 60-тих година у Француској, управо под утицајем Еволиних књига и дела других, помало заборављених „конзервативних револуционара“ из раздобља између два светска рата. Настанак европске „Нове деснице“ (Nouvelle Droite) био је делимична реакција на деловање тадашње „Нове левице“, али и неспособности постојећих старих европских десних странака да се смислено поставе на ондашње изазове времена (24). Овај постмодерни, интелектуални десни дискурс у свом еклектицизму је потпуно стран неоконзерватизму, тј. његовом козервирању капитализма, либерализма и вишестраначког парламентаризма. Он је истовремено и антикапиталистички и антисоцијалистички, јер је оштро супростављен модерном космополитизму и егалитарзму које види као продукте секуларизације и губљења духовне вертикале модерног човека за чију се обнову првенствено залаже.

Аналитичари европске политичке сцене оштро су подељени око квалификације европске „Нове деснице“. Неки је виде само као идеолошког наследника немачког интелектуалног антилибералног покрета из времена Вајмарске републике које је окупљао неке од најутицајнијих мислилаца прошлога века: Хајдегера, Шпенглера, Зомбарта, Шмита, Јингера, Никиша, Ван ден Брука.... Други пак у њој виде само „постмодерну“ прераду политички неприхватљивих идеја којима се лепе етикете „неофашизма“. Треће тумачење у делима „Нове деснице“ (првенствено раду њеног предводника Алена де Беное) виде нови квалитет у оквиру корпуса десне мисли, док класични конзервативци (нарочито католици) сматрају да се ту не ради ни о „новој“, ни о „десници“, већ о левици замаскираној у десни дискурс, ма колико се она ограђивала од постмодерне, индивидуалистичке и деконструкционистичке левице.

Европска „Нова десница“ је зачета 1968. године у окриљу организације ГРЕЦЕ (Groupement de Recherche et d'Etude pour la Civilisation Europιenne) у којој су били окупљени традиционалисти, француски националисти, регионалисти и екстремна десница, све са намером да својим интелектуалним радом на пољу културе и науке изврше рестаурацију жељеног европског идентитета и културног живота. ГРЕЦЕ није имала намеру да постане политичка организација (пре би се могло говорити о њеном “метаполитичком” карактеру) већ пре свега школа мишљења која је проучавајући како десну тако и леву антилибералну мисао желела да се супротстави, по њиховом виђењу, деструкцији идентитета европских нација и културе коју су после 1945. године кроз американизацију спроводили поборници либерализма и конзумеризма.

Комбинација превредновавања традиционалних десних вредности и левичарских антилибералних решења у оквиру ГРЕЦЕ–а током седамдесетих година породила је читав низ публикација високог квалитета која је у наредној деценији на културном пољу имала велики одјек у интелектуалним круговима широм европског континета, тако да се до краја века примећује оснивање и повезивање сличних интелектуалних групација, организација, издавачких кућа и веб сајтова у многим европским земљама (Белгија, Италија, Немачка, Шпанија, Русија).

Оно што је заиста ново у “Новој десници” је њен неетатистички, регионалистички и плуралистички приступ кога стара државотворна десница не познаје. Уклапајући се у модерне мултикултурне трендове, њени експонети инсистирају на различитости насупрот модерној либералној хомогености. Либерализам је, по њима, у својим појавним облицима попут егалитаризма и универзализма, суштински непријатељ различитости, односно свих оних вредности које “Нова десница” претендује да реафирмише кроз права различитих заједница – племена, народа, раса, региона, премда, рекли би њени критичари, на један апстрактан и помало неуверљив начин. На пољу реал-политике ставови “Нове деснице” се приближавају федералистичким ставовима социјалиста и социјалдемократа, које на идеолошком пољу њени припадници презиру. Како помирити инсистирање на националним специфичностима са федерализмом који Европу претвара у бескрвну копију САД (у којој је узгред, федералистички концепт такође пао на испиту баланса између локалних и централних власти, управо на штету ових првих и њихових посебности), а која такође ствара биракоратског Левијатана кога настањују интересима повезане обескорењене индивидуе, на ово питање “Нова десница” још није успела да формулише јасан одговор.

Насупрот либерала поборници “Нове деснице” верују у постојање уобличеног ентитета “Европе” (или “европске Традиције”). Овај термин је за време хладног рата служио у првом реду као средство разликовања у односу на идеологије две тадашње суперсиле, совјетског етатистичког комунизма и америчког (плуто) демократског поретка. Оваква “Европа”, као и код деголиста, пре представља израз незадовољства услед претварања некадашњих колонијаних држава Европе у провинције двеју империјалних сила него стварни културни или политички ентитет. Другим речима, Евопа и њен идентитет је овде заправо жељени идеал, а не реалност. Свесни да европске нације саме више не могу играти озбиљну улогу у савременој светској политици, оснивачи “Нове деснице” су схватили да је потребно формирати јединствени европски идентитет који ће представљати темељ интеграција европских нација које су у то време већ увелико започеле економско и политичко обједињавање прво у оквиру ЕЕЗ-а, а после ЕЗ и ЕУ.

Незадовољни што је интеграција Европе отпочела од економије и политике, дакле без дубљих вредносних утемељења које сматрају примарним, представници “Нове деснице” као алтернативног покрета официјелним европским интеграцијама, су се латили задатка да сачине једну идеологију која ће представљати основу жељеног европског идентитета. Материјал за то нађен је у првобитној индоевропској традицији – то јест у њеним модерним научним и филозофским интерпретацијама, у првом реду оним компаративног историчара религија и митова Жоржа Димезила те већ поменутог филозофа и мистика Рене Генона. Противници “Нове деснице” у томе могу видети “поново оживљени” фарсични псеудонаучни “аријевски мит” на којем су своју наводну супериорност градили немачки нацисти, а који је у новом руху утемељенији и одмеренији, како по својим научним основама тако и по политичким и идеолошким дометима.

Ипак се ове идеолошке претензије европске “Нове деснице” не могу квалификовати другачије него као један велики интелектуални напор да се створи нови политичко-религиозни мит који се пројектује у праисторију, а потом користи да се опишу многи савремени феномени (25) на један симплификовани начин. Иако је јединствено етно-лингвистичко порекло индоевропских народа неопобитно, залагање за постмодернистичко “оживљавање” архаичних патриајрхалних вредности о којима модерни западњак има веома мало представе (а још мање снаге да заиста живи у складу са оним што у вези са тиме може да разуме) често поприма облике “секундарне религиозности” која карактерише New Age покрете и њихов необавезни синкретизам. Код “Нове деснице” то је нарочито видљиво у фаворизовању већ миленијумима мртвог паганистичког политеизма (као наводно “толерантног спрам различитости”) спрам “униформног и искључивог” хришћанства, кога су узгред већ оцрнили истим тим квалификацијама сви они модернисти против којих европски “нови десничари” жустро устају. У такав интелектуалистички и усиљен паганизам “Нове деснице”, наравно, не верују ни сами његови заговорници. Његово идеолошко популаризовање је далеко од сваке реалности, и најблаже се може окарактеристи ексцентричношћу, ако не и нечим горим.

Све у свему, када се европска “Нова десница” бави било критиком капитализма, било социјализма или либералне демократије, а поготово савремених културних феномена, њени су осврти високо квалитетни и луцидни. Међутим, када се дође на ниво позитивних алтернатива које “Нова десница” нуди насупрот модерним појавама, а које би требале да одмене униформне, тоталитарне или декадентне постојеће опције или проблематичне тенденције присутне у садашњости, решења која нам пружа су или банална, или већ виђена или чак бизарна.






Учинци Драгоша Калајића

Слична је ситуација и са делом Драгоша Калајића. Када год се Калајић латио да се критички бави модерним културним феноменима, или осветљавањем савремених политичких процеса користећи сазнања махом преузета од значајних европских мислилаца са којом наша јавност за време комунистичке диктатуре није имала прилике да се упозна, резултати су били позитивни, а понекад и врло квалитетни. Истовремено, Калајићева улога је била и просветитељска јер је на нашим просторима популаризовао низ изузетно значајних аутора који су у светским оквирима данас прихваћени као класици (Де Ружмон, Шпенглер, Вајнингер). У време комунистичког једноумља окошталог у партијске флоскуле ова делатност је била представљала право интелектуално окрепљење. Калајићева позитивна улога несумњива је и крајем осамдесетих година – када је са пропашћу комунистичке идеологије претила опасност да се у општем одушевљењу, са ослобађањем од марксистичких интелектуалних окова, енергије нарочито младих антикомунистичких нараштаја слију искључиво у плићак баналног одушевљења либерализмом и слободним тржиштем, он је критички (некад и претерујући у томе) писао о тамној страни тада тријумфалистичке идеологије делујући отрежњујуће на многе од својих читатеља.

Међутим, када је предлагао алтернативе било посусталом социјализму било галопирајућем либерализму Калајић је, попут његових западних идеолошких истомишљеника, често био недоречен, нереалан и неразумљив овдашњем просечном читаоцу. Његови филозофски ставови и идеолошка убеђења – поготово исфорсирани неопаганизам, поза у опхођењу и високопарна реторика нису могле да кореспондирају са ширим народним слојевима који су Калајићеву делатност доживљавали (у најбољем случају) као извештачену и ексцентричну. Најгори учинак Калајићевог јавног деловања свакако представљају његови „десничарски“ следбеници из уских интелектуалних кружока и света публицистике, који, као и сви епигони, опонашањем његовог стила и понављањем општих места (и то из друге руке) из Калајићевог опуса, често представљају карикатуре онога за шта се издају, које не разуме нико па ни они сами себе.

Утицај Калајића на поједине интелектуалне кругове, нарочито генерација које су стасавале у време распада СФРЈ, је огроман и још увек непрепознат у широј јавности. У неким димензијама ради се готово о „поклоничком култу“ (ткз. калајићевци), што је само још један доказ колико јак и дубок утицај на животе других може оставити доследност речи и дела, без обзира на њихову истинитост или стварну вредност.

Са друге стране критике, презир, па и отворена мржња са овдашње либералне и леве сцене која је тек нешто бројнија, али исто тако самозадовољна као и Калајићеви поклоници, потпуно превиђа да је Драгош био једна у великој мери модерна и западњачка појава на српским просторима, и то како у својим основним уверењима, тако и начину наступања. Њихово симплификовано, манихејско поимање у којој се сврставање на страну сопственог националног копруса аутоматски повезује са примитивизмом, зоолошким национализмом и „филозофијом паланке“ не допушта да једна тако „озлоглашена“ фигура као што је Драгош Калајић може окарактерисати западњачком и европском. Једноставније је било представити га као продукт „домаћег безумља“ него признати себи да у Европи и на целом Западу, тој обећаној земљи ка којој се стреми без обзира на жртве, постоје (и то у највишим интелектуалним круговима) људи који гаје исте „омражене“ ставове које је најлакше олако квалификовати „фашистичким“ и „екстремним“ него их разложно узети у разматрање и преиспитивање. А Калајић, он је управо то био - домаћа варијанта постмодерне европске деснице и прворазредни репрезент свих њених кључних ставова.

Калајићево сврставање на српску страну у распаду Југославије, његов ратни и поратни јавни ангажман није био узрокован његовим „српским“, патриотским осећањима и ставовима. Напротив, на српску страну у рату су га довела његова идеолошка убеђења којима је желео да остане доследан. Да је његова „европска идеологија“ указивала на погубност српског национализма спрам његовог филозофско-историјског те геополитичког светоназора, Калајић би му био најжешћи непријатељ. Тек након непосредних животних искустава и сусрета са српским динарским, патријархалним становништвом на ратиштима широм бивше Југославије, Калајић се постепено, у оквиру својих идеолошких „димензија“, „посрбљивао“ и емотивно саживљавао са оним жељеним „индоевропским“ код свог народа, тешко поимајући ону дубљу и значајнију „православну“ димензију којом је натопљено српско етничко биће на чију страну је стао у једном тешком времену и једном прљавом рату.

Парадоксално, Калајићево „идеолошко европејство“ по свом жару показивало је на његове српске и словенске менталитетске корене. Као и сваки Словен који доследно и до краја усваја идеолошке парадигме формиране „са стране“ (најчешће на Западу) (26), и живи их дубље и искреније чак него њихови оригинални творци, Драгош је био прави и можда најбољи репрезент и врлина и мана оваквог „погледа на свет“. Могло би се чак рећи да је свом доследношћу у живљењу по овим вредностима, он био већи Европљанин од сопствених узора, ма како то на први поглед чудно изгледало. Ту доследност му ни његови нажешћи идеолошки непријатељи не могу порећи.


__________________________________________
1. Теофил Панчић, „Урбани бушмани“, XX век, Београд 2001, стр.153

2. То је епитет који му је „пришио“ покојни Зоран Ђинђић парафразирајући Милоша Црњанског и његов негативан став спрам међуратних „салонских комуниста“.

3. Тема дипломског рада из историје уметности му се односила на иконолошко значење двојне перспективе фреске „Ил Дилувио“ Паола Учела

4. Д. Калајић, „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“, Нолит, 1971, књига која је након изласка из штампарије никад није стигла до читалачке публике због одлуке комунистичких цензора.

5. Д. Калајић, “Смак света” , Накладни завод Матице хрватске, 1979.

6. Попут Плотинових „Енеада“, Шпенглерове „Пропасти запада“, „Изабраних Списа“Јулијана Апостате, Вајнингеровог „ Пола и карактера“....

7. .Калајић, Космотворац, Белетра, Београд, 1989

8. Поред њих писао је и за „Погледе“, Наше Идеје ...

9. Калајић, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993

10. Калајић, Издана Европа, Бигз, Београд, 1993

11. Калајић, Русија устаје, Дуга, Шамац, 1994

12. Калајић, Америчко зло , ИПК „ Никола Пашић, Београд, 1993

13. Калајић, Српска деца царства“ ; ИПК Никола Пашић, Београд, 2005

14. Д.Калајић, '' Трећи светски рат“, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993, стр. 171

15. исто

16. сто, стр.172

17. сто, стр.172

18. сто,стр. 172

19. Д. Калајић, „Ка словернској империји“, ИКП Никола Пашић, Београд, 2005, стр.168 - 193

20. Калајић, поговор у књизи Ј. Евола „Метафизика секса“, Градац, Чачак, 1990, стр.163

21. Калајић, предговор књизи Р. Генон, Мрачно доба, Градац,Чачак, 1987, стр.10

22. Калајић, Упориште, Нолит, 1971, стр.36

23. Јулиус Евола; Револт Агаинст тхе Модерн Wорлд, Иннер Традитионс Интернатионал, Роцхестер, Вермонт, 1995

24. Најпотпунији приказ настанка и развоја европске “Нове деснице” може се наћи у докторској дисертацији хрватског политиколога Томислава Суница; Агаинст Еqуалитy анд Демоцрацy: Тхе Еуропеан Неw Ригхт

25. ако се нпр. модерни феминистички покрети карактеришу као обновљени праисторијски матријархални култови, а интелектуализам урбаних „нових десничара“ као обнова древног индоевропског патријархалног поретка.

26. чему нам убедљиво сведоче биографије Словена било комуниста, било либерала или фашиста, и њихова жестина у исповедању идеологије коју живе свим бићем, што је нешто што на Западу већ више од века несхватљиво и готово скандалозно.


Извор: Нова српска политичка мисао (www.nspm.org.yu)




Неке од Драгошевих мисли:


''Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Западноевропљане. Видећете то и сами, убрзо''


''Најрадије бих се одазвао позивима пријатеља да им се придружим и уживам на једном карипском острву, или аргентинској хацијенди, или у намибијској оази немачких колониста, дакле далеко од овдашњих страхота. Упорно ме чекају и стално зову. Држи ме овде надасве помисао на стид од женског презира ако бих напустио своје дужности и одговорности. Мене у животу одржавају превасходно обавезе према два женска бића којима је потребна моја љубав и дугови према две именице женског рода: према мојој супрузи и кћери, те према Србији и Европи.''


''Изађи и бори се!
То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност.
То је једино што можеш да приложиш за историју спасења, своју и свих које волиш.
То је једино чиме можеш завредети своје место у заједници предака, савременика и потомака која чини мистични организам сваког веродостојног народа.''


''Његов свет је у стратосферама плаве светлости, међу орловима, при северњачкој лепоти, код алпских врхова, у аријевским ведским традицијама, у хиперборејским аполоновским озрачењима, код белог вука, тако где је, по Ничеу, бистар ваздух и где су бистре мисли, тамо где крилима маше Ника Самотрачка, где мушкарац проналази своју Аниму, где се препознаје златни пресек људске лепоте, где живи, а не вегетира у ишчекивању Студије о изводљивости, народна свест створена за теже ствари од тријумфа, и највише тамо где човек осваја просторе личне и националне слободе захваљујући храбрости и проналажењу праве мере и правих вредности свог живота.''

(Српска деца царства)



''Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје 'поражених': најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики 'губитници', од Платона и Јулијана императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.''





ФРАГМЕНТИ О ДРАГОШУ КАЛАЈИЋУ
Момо Капор


Када вас заувек напусти неко близак, готово вршњак, потребно је много времена да би се у потпуности схватила његова права вредност и значај који је имао. Аутор ових редова, на жалост, нема времена да чека на ту историјску дистанцу када је у питању дело Драгоша Калајића, па ће стога забележити само неколико фрагмената из дружења дугог више од четрдесет година.

Негде крајем педесетих прошлог века, једне позне јесење вечери пред Кинотеком, где смо чекали у реду за Грифитову Нетрпељивост, млади Калајић у излизаној пилотској кожној јакни, објашњавао ми је загрцнуто визију своје будуће ars poetike. То сликарство, говорио је, треба да буде у кретању, попут каквог паноптикума... Много статичних елемената у низу. Неколико година касније направио је такву слику састављену од квадрата у којима је било свега, од фигурације преко апстрактних знакова, енформела, фотографског растера и сликарства акције. Та слика рођена је неколико година пре него што је Енди Ворхол направио своје чувено мултипл платно и репродукована је са датумом настанка у Историји савремене италијанске уметности. Рекао сам му тада да је сликарство уметност тишине и заустављеног кретања и да би му више одговарало да се бави филмом и телевизијом. И бавио се. Играо је у једном филму; раскринкао је бриљантно савремену уметност у самом њеном светилишту – у њујоршком музеју МОМА, говорећи да је цар наг, а да су Раушенбергови и Џаспер Џонсови изложени отпаци плод чисте завере дилера. Био је то савршен спој сликарства на зидовима, слике у кретању пред камером и есејистичког текста који је Калајић лежерно изговарао не гледајући у подсетник. У тим емисијама он је остварио свој сан – дошао је до краја.


Утицај Медијале

Није много држао до свог сликарства. Пред смрт, говорио ми је да је у Риму сликао искључиво због новца. Ретко или готово никако није продавао своја платна јер није могао да постигне римске цене. Радије их је поклањао. Те слике изведене минуциозном техником и врхунским сликарским умећем, са мноштвом филигрански урађених детаља, на којима снажни плавокоси мушкарци мишићавим рукама држе у загрљају платинасте лепотице испод свевидећих ласерских орловских погледа џиновских птичурина, немају ни своје претходнике нити потомке у новијој српској уметности. Они стоје усамљени у њој и светлуцају својим лајт-шоуом попут кристалне кугле из диско-клуба, коју је Драгош волео да слика. Чини се да је то сликарство последица старе дечачке љубави према стриповима и авантуристичким филмовима, а да је та љубав пропуштена кроз метафизичку лабораторију Медијале, којој је у своје време био близак.

Али, слика му није била довољна да саопшти своја искуства. Могла је то само реч. Због тога се манијакално бацио на писање, осећајући да му време истиче. Из њега је напросто куљала незаустављива бујица прича, есеја, романа и студија... Борећи се са болешћу говорио је да може да је победи само човек који поседује две ствари: осећање мисије и сазнање да је некоме потребан.

Уврстио се тако у плејаду српских уметника који су сликали и писали, почев од несрећног Ђуре Јакшића, преко Пеђе Милосављевића и Миће Поповића до Зуке Џумхура. Распет између ове две уметности, за које је за сваку понаособ потребно најмање неколико живота да би се савладале, осећајући у себи навирање садржаја које није стизао да запише или наслика, Драгош је прибегавао једној новој дисциплини – говорењу директно у телевизијску камеру. Када му не би дошао гост у емисије које је водио на каналу „Палма”, обраћао би се гледаоцима директно, говорећи пун сат времена без застоја и тај текст, када би се снимио и прекуцао, могао је мирно да се штампа без икаквих исправки.

Али живот га је чекао у заседи да му одузме моћ говора – ту велику привилегију, до које је много држао. Ипак, наставио је да се бори.

У олупаном војном „пуху” путујемо на ратиште као ратни репортери на своју одговорност путем преко Брезовог поља, где смо идеална мета за митраљезе и минобацаче с друге стране реке. Из бомбама изровашеног друма вире репови неексплодираних граната. Низ чело возача у тишини тече зној од страха. Ово је пут пун неизвесности. Посматрам Калајића који мирно чита Тацита на латинском, као да се налази у некој библиотеци.

Рат је за њега нека врста филма у коме игра једну од главних улога. Нисам видео храбријег човека. На Сувој међи, изнад Двора на Уни, док поред нас фијучу снајпери, он мирно стоји и записује речи једног борца док се сви склањамо у заклоне. На Малом Алану на Велебиту претрчава на положају брисане просторе као да се ради о каквој дечачкој игри.


Као у филму

Он зна да игра у неком филму и да у њему главни јунак никада не погине пре завршетка.

Ко је могао да у овом отменом човеку углађених манира препозна чубурског дечака одраслог на џомбастој калдрми улице Филипа Филиповића, изубијаних колена са кришком хлеба намазаном машћу и посутом алевом паприком? Са његовим нестанком, нестало је неколико светских језика којима се бриљантно служио, нестала је готово Александријска библиотека и мноштво имагинарних музеја у његовој глави. У башти Клуба књижевника, чини се, још увек блеште његова легендарна бела одела са као звездана ноћ тамним лептир-машнама разбијајући опште сивило.

Џентлмен, бонвиван и денди, полемичар и свађалица, сликар и писац, полиглота, ерудита, космополита и националиста, телевизијски водитељ и ратни репортер, добровољни изгнаник, хришћанин или паганин, arbiter elegantorum – ко је, у ствари, био Драгош?










Власник новог, чудног света

У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет

Република Српска Крајина. Село Брушковци налази се на само двеста метара од прве борбене линије, изнад старог града Скрадина који је у рукама непријатеља. Камени дом породице Урекало. Драгош је у самом срцу праве античке драме. Један од браће Урукала носи сваког јутра свог двогодишњег сина Стефана у ров на ватреној линији да се „дијете навикне на вријеме на оно што ће га чекати цијелога живота”.

Хотели на обали више не узимају ни вино ни маслиново уље из фамилије Урукала која их је деценијама снабдевала. Машине за цеђење уља стале су јер нема резервних делова па се оно цеди на средњовековни начин, прешама, као и вино којем се више не додају шећер и вода. Ретка прилика да осетимо праве, непатворене, изворне укусе. Седимо за скромном трпезом у приземној каменој кући. У плитак тањир насуто је маслиново уље, посољено и забиберено. Умачемо у њега комаде тек испеченог црног хлеба дебеле хрскаве коре присмачући успут чешњак, све то заливено густим црним вином иза кога на дну чаше остаје таман талог танина. Права гозба у ратним временима. Ово је суштина тог благословеног поднебља: „хлеб и вино” Игнациа Силонеа.

Две неспојиве личности

Недељу дана доцније Драгош ће у једном елитном београдском ресторану имати примедбе на средње печен бифтек и враћаће мрзовољно, вино које му је конобар рутински сипао у чашу да оцени његов буке и квалитет. Никада у животу нисам видео некога како враћа боцу вина јер је повукло воњ запушача, осим Драгоша. То, иначе, чини редовно, демонстрирајући размажени рафинман познаваоца.

Две неспојиве личности; ратник у маскирној уноформи који умаче хлеб у уље и денди који има примедбе на „bef stroganov” у Клубу књижевника.

Водимо у ратну Крајину италијанску грофицу Ђини Маранцани Висконти, припадницу једне од најстаријих италијанских племићких лоза. То је блага, још веома привлачна жена којој су године поклониле сигурност и зрелу лепоту. Управо је напустио Даниел Шифер кога је попут правог женског Пигмалиона створила из ничега и који на својим визит картама као занимање има одштампано: филозоф и хуманиста. Смешније занимање никада нисам видео у животу. Београд је стао на Даниелову страну. Он обилази дечје болнице, даје гомиле интервјуа и прима новац од домаћих тајкуна.

Ми се старамо за контесу Висконти која пише за левичарски милански лист „Ил Манифесто”. Одлази са нама у Крајину где, сем писања својих ратних репортажа, има намеру и да усвоји двоје сирочади. За вечером, коју за њу приређује командант војске Републике српске Крајине, генерал Миле Новаковић, предлажем контеси да усвоји мене и Калајића: пребродили смо осетљиве године, завршили школе, избегли дрогу (сем помало алкохола), а Калајић уз то може за њу и да пише њене текстове. Грофица, која се у почетку смејала мом предлогу, изгледа да се помало увредила његовом завршетку.
Она и Калајић разговарају о будућности Европе. Не разумем ни речи од онога о чему загрцнуто говоре. Слушам га како говори италијански као да му је матерњи језик. Живот меша карте. Нежна контеса из најотменијих италијанских кругова, седи окружена мушкарцима строгих, избразданих лица у избледелим маскирним униформама и разговара са мојим пријатељем о срећној Европи коју очекује будућност.


Из детињства и ране младости на Неимару остало ми је само једно осећање – страшна досада пролећних и летњих поподнева када не знамо шта ћемо са собом, па вучемо прст по тараби или кључем остављамо дугу линију по зидовима. У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет. У то време, то је пре свега, град у који воде сви путеви – Рим. Пробијаће се до њега мукотрпно и лукаво преко суморних класа на Академији ликовних уметности у Рајићевој улици код Калемегдана, где ће морати да црта и слика наказне женске актове испред паравана од прашњаве јуте.

За то време Рим блешти свим светлима живота; виа Маргута са својим галеријама још увек је у великој моди, Ђорђо де Кирико пије сваког јутра капућино у „Кафе Греко” у виа Кондоти, у близини свог атељеа код Шпанских степеница. Ренато Гутузо је у пуној снази; његово црно-бело сликарство влада римским галеријама у којима се налазе још увек одсјаји великих сликара Сиронија, Кампиља, Бурија и Лућа Фонтане. Фелинијев „Сладак живот” (Анита Екберг купа се одевена у фонтани на пјаци Навона), уобличио је начин римског понашања. У такав град стиже млади Драгош са својим платнима која је већ дефинисао у Београду. Он не долази у овај град да нешто научи, већ да понуди свој већ обликовани свет.

Повремено долази у Београд који је суморна балканска провинција. На глави носи тропски шешир, а на ногама елегантне чизме невероватно меке коже испод јахаћих панталона. Његова млада лепа жена, пијанисткиња, прати га боса. Необичан, екстравагантан пар за шездесете у Београду. Драгош је весник једног новог, чудног света у, тада, још увек сивом, социјалистичком Београду. Он прича о Јакопетијевим филмовима „Мондо кане” и „Африка адио”, говори о Пазолинијевим романима и филмовима, „Вита виоленца”, о сликарским револуцијама... Својим одевањем и понашањем навлачи на себе завист и притајену мржњу, која ће га пратити све до смрти.

Под сводовима атријума манастира Крка, нашем ратном штабу, где жуборећа вода клизи преко маховине на огромном камену-фонтани у сред дворишта, Драгош ми се исповеда. Признаје ми да се стиди испразности свог претходног живота у коме му је било стало до добрих или лоших критика, награда, отварања и јавног живота, места на којима се добро једе и на којима треба бити виђен... Овај рат је све изменио и он је, каже, потпуно други човек.

Без монографије

У манастиру нема ничег другог за јело сем печене јегњетине. Стада су се размножила, али нема ничег за салату. Испоставља се да Драгош не подноси јагњетину и да је на њу алергичан. Жваће ћутећи комад старог црног хлеба. За трпезом је и један стари Рус, божји човек, ходочасник, Стрељцин. Он месецима обилази српске богомоље молећи се за спас нашег народа. Драгош и он разговарају о последњим данима Лава Николајевича Толстоја, који је побегавши из Јасне пољане, умро у спаваћој соби отправника возова станице Астапово. Стрељцин тврди да су Толстоја отровали масони јер је хтео да се исповеди чувеном старику и да му открије њихове тајне.

Никада га нисам видео срећнијег него на крми старог турског једрењака „Џафер Оглу” док смо се приближавали делу обале одакле ћемо се упутити дубоко у копно, у Ефес. На столу, козји сир, маслине и растворена књига Хераклитових мисли о смрти. Драгош као да се припрема за одлазак. Исте јесени прилази нам за сто у башти Клуба књижевника у Француској 7 и саопштава савршено мирним гласом да има карцином, а затим се враћа за свој сто.

Занимљиво, Драгош који је отварао безброј изложби и написао на стотине каталога за изложбе другима, сам нема ни најмању монографију о свом сликарству.

Он има времена да чека на њу.

Ми немамо.























ДРАГОШ
Момо КАПОР


Пет минута после поноћи, у петак, 22. јула, у својој родној кући у тихој и сеновитој чубурској улици, сликар и писац Драгош Калајић затворио је круг дуг шездесет две године. Овде је у дугим и досадним летњим поподневима испод гранатих липа као дечак сањао о обећаној земљи Италији и Риму у коме су живели уметници којима се дивио; одавде је, као младић, са оскурним пртљагом и имагинарним музејем у глави, попут оног Малроовог, отпутовао у град својих снова и разапео прва италијанска платна. Он није дошао у Вечни град да учи (већ је готово све знао о сликарству) него да понуди свој свет који је од отпадака сакупљаних из случајних часописа, репродукција из књига, одломака филмова и текстова сажимао лепећи их као један велики колаж у своју стару дечачку идеју о мулти-слици. Њему није било довољно једно платно и једна визуелна ситуација на њему, желео је да ликовно дело споји са филмским кретањем којим се заразио као један од заточеника београдске Кинотеке. Ту чаробну мулти-слику остварио је пре Ендија Ворхола и та чињеница забележена је у италијанским историјама модерне уметности.
Миљеник најексклузивнијих римских галерија вратио се на врхунцу италијанског успеха поново на Чубуру, одакле је већ почетком седамдесетих година у узбудљивој телевизијској серији сниманој у Њујорку објавио да је “цар го, а да су кројачи царевог новог одела у стилу поп-арта обичне варалице”.
Као један од ретких европских интелектуалаца и рођени џентлмен, оставио је и галерије и салоне у којима је бриљирао својом виспреношћу и многобројним страним језицима и у изрешетаним “пуховима” кренуо на ратишта Крајине и Херцеговине, по друмовима изровашеним гранатама, спокојно читајући у вожњи списе Марка Аурелија на латинском. На првим линијама ратишта нисам видео храбријег човека од њега. Правио је интервјуе са борцима док су ројеви метака зујали око њега. Изгледа да је са смрћу био на ти. Метак га није хтео. “Читавог живота мислио сам да учим како живети – записао је Леонардо да Винчи – а у ствари, учио сам како умрети!” Са истим миром гледао сам га како спава огрнут шаторским крилом по рововима Малог Алана на Велебиту и у дворцу своје супруге Верице у Риму. Није правио разлику између најелитнијег ресторана на Трастевереу или бриселском гастрономском дварту и војничке кантине у билећкој касарни или тањира чорбе у Дивоселу у Медачком џепу.
Патриотизам за њега није било занимање нити политички програм; то је био део нормалног кућног васпитања у породици чији су преци били угледни народни трибуни из Равних котара и куле Јанковић Стојана. Била је права привилегија гледати га како се брине о грофици Џини Маранцани-Висконти док смо је водили, између два окршаја, по крајишким врлетима да напише своје сјајне репортаже за “Ил Манифесто” и књигу коју је касније објавила. Следио је свој велики узор Курција Малапартеа, који је у своје време такође био ратни репортер и написао две књучне књиге за Калајића: “Кожу” и “Kapput”.

И најзад, овог врелог јула 2005. тај велики круг спојио је са својом почетном тачком: Драгош Калајић се вратио из свог римског сна да умре у родној кући на Чубури одбијајући да га његови ближњи пренесу у болницу. Заједно са њим отишла је и једна огромна, готово Александријска библиотека коју је имао у глави и један пребогат музеј слика које је волео и о којима је сањао, али остао је траг који су означиле његове књиге, репортаже и платна, а изнад свега једна ренесансна личност, тако ретка у нашим крајевима.
Драгош Калајић има времена да чека своје заслужено место у нашој историји савремене уметности.
ИНТЕРВЈУ СА ДРАГОШЕМ КАЛАЈИЋЕМ


ПИСАЦ И СЛИКАР ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА “ОГЛЕДАЛО”, О СРПСКИМ ПЕРСПЕКТИВАМА НАКОН ТЕШКИХ РАЗАРАЊА ЗВАНИХ ТРАНЗИЦИЈА

Издаја се не исплати
• Никад у својој повести западноевропски народи нису се налазили у горем стању него данас • Национално и духовно заједништво бивају извргнути руглу у корист идеологије либералне себичности, потрошачке саможивости, ужасног страха од живота и паничног страха од смрти • Боље је остати веран правди у поразу, него сужањ неправде у победи • Шта неко може пружити себи и свом народу ако је изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе • Највећа кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне и издајнике • Важност Космета за стварање “треће америчке империје” • Велепљачка чији смо сведоци није сама себи сврха, него је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције, а слободне нације у гомиле робова • Реч “педеру” користили смо као псовку, нисмо веровали да тако нешто постоји • Уз лаковерност, главна српска мана су малодушност и спремност да “од свега дигну руке” • Војно, политички и морално Срби су остали непоражени • Тешка, смртоносна болест много је већи испит од рата

Недавно је у Београду промовисана Ваша нова књига, “Европска идеологија”. Шта чини базичне постулате на којима она почива?
— Ту студију покренула је једна темељна сумња: да ли је Европска унија доиста европска, односно да ли она верно изражава и заступа особености политичког бића Европљана? Одговор на то питање изискује поседовање критеријума препознавања европског идентитета. Реч је о једном од “немогућих” питања јер тај идентитет нико до сад није успео да одреди. Мислим да су претходне потраге биле осуђене на неуспех силом безразложних ограничавања повести Европљана. Примерице, судећи по наставном програму Европског универзитетског института у Фиренци, Европа и Европљани су рођени с ренесансом и протестантизмом. Такво сужавање неминовно ствара једну лажну и изобличену, патрљасту и патуљасту слику Европе и Европљана.
Један веома просветљени папа из јесени средњег века, Енеа Силвије Пиколомини — иначе заслужан за обнову употребе именица “Европљани”, након вишевековног заборава — сматрао је да је европска цивилизација рођена венчањем вредности Рима, Атине и Јерусалима. Његову теорију је преузео и развио духовни отац Европске уније, Дени де Ружмон, чија сам главна политичка дела објавио осамдесетих година, у својству уредника издавачког предузећа “Књижевне новине”. Судећи по увидима које сам стекао и изложио, Рим, Атина и јерусалимска сцена Христосовог устанка против духа Старог завета су прилично позне станице на великом маршу Европљана, започетом у преисторији, вероватно у тринаестом миленијуму пре нове ере, силом нагле глацијације, из хиперборејског завичаја, о чему нам сведочи низ древних традиција, од ведских химни и “Вендидад” до хеленских митова и наше народне поезије, како сам предочио у предговору Тилакове студије “Арктичка прапостојбина Веда”. Стога греше сви који Платоново “Државу” читају као некакву утопију. У питању је последњи и најпотпунији опис древног евроаријског и европског уређења, чији су се идеали па и неки конститутивни елементи сачували до Француске и Октобарске револуције. Тим идеалима припада будућност Европе, након слома ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.
ОДБРАНА ЈЕЗИЧКИХ ИЗВОРА
• Неки Вам замерају због коришћења кроатизама?
— Они не познају језик који хоће да чувају. Хрвати данас говоре западном варијантом српског језика, коју су усвојили, на плими југословенске идеје, у 19. столећу, одбацивши своје дијалекте, кајкавски и чакавски. С обзиром да ни најпросвећенији Хрвати нису у стању да позитивно одреде свој идентитет већ само негативно, препознајући се као “не-срби”, трудећи се стога да им говорни језик буде по сваку цену различит од текућег српског — они често захватају у старије слојеве трезора нашег језика, одакле изводе на видело савремености многе драгоцене речи, спасавајући их од заборава, на чему сам им дубоко захвалан. Зашто бих ја користио, примерице француску реч “ниво” кад имам исконску српску реч “разина”? Мени треба замерити због недостатка доследности. Требало би одбацити и латинска имена месеца и усвојити српска, која данас користе Хрвати, бројати српске тисуће уместо грчких хиљада, залагати се за “уљудбу” уместо за “културу”, јер први израз, српски, боље и дубље означава тај појам. Замерам себи и због недостатка одлучности да одбацим наопако правило “пиши како говориш“, које је уклонило све бране спрам пропадања нашег језика, јер урођена лењост човека нагони да говори све простије, исквареније и лошије, како је добро уочио Жозеф де Местр у “Петровградским разговорима”.
• Током последње деценије 20. века више пута сте истицали да српска борба за очување суверенитета, слободу и опстанак у сопственој држави представља “европску авангарду”. После свега, знајући расплете и држање западноевропских народа (не, дакле, само влада), постоји ли уопште Европа о којој говоримо и чија авангарда је требало да будемо?
— Реч је о цитату. Наравно, и ја мислим да су Срби у авангарди покрета ка новој европској цивилизацији, али због урођене скромности то никад први не бих рекао за народ коме припадам. Тај дубоки смисао српске борбе први су јавно уочили — а ја сам то пренео — идеолози руског неоевроазијског покрета, попут Александра Проханова и Александра Дугина, које сам заједно с првом групом руских ратних извештача довео на бојишта где се бранила Република Српска, 1992. године. И да ми неко ту нешто не би замерио, морам истаћи како сам се добро побринуо за њихову безбедност, чак терајући их да скоро свуда носе панцирске заштите од метака или гелера.
Иначе, права Европа се геополитички простире од Рејкјавика до Владивостока. Никад се у својој повести западноевропски народи нису налазили у горем стању. Осећања националног и духовног заједништва бивају систематски обесмишљавана и извргавана руглу у корист идеологије либералне себичности која људска бића претвара у подљуде, у саможиве потрошаче, опседнуте ужасним страхом од живота, паничним страхом од смрти те очајничком усамљеношћу. То је једна од последица слома традиционалног поретка врлина, хришћанске вере те пораза Европе у Другом светском рату, коме је уследила окупација од стране интернационале финансијског капитала и дужничке економије, што је претходно овладала британским острвима и америчким народима.

ГЛАСОВИ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА
Ми смо много буднији и живљи од наших западних рођака захваљујући и чињеници да вековима бранимо ову крајину Европе, да смо вековима први на удару свих освајачких похода. Већ је Црњански, у роману “Код Хиперборејаца”, уочио како су се тамо где је он рођен народи вековима жилаво борили против хришћанске инвазије, док су пак наши северни или западни рођаци падали и капитулирали такорећи преко ноћи. У роману “Последњи Европљани”, као и у студији “Европска идеологија” подсећам на херојску и очајничку борбу румунског суверена Стефана Великог против турских завојевача. Нико му из западне Европе није пружио тражену војну помоћ, а и оно мало новца што је било скупљено угарски краљ је утајио уместо да му преда. Тек два века након Косовског боја у западној Европи стиче се свест о њеном правом смислу, па Ђовани Карло Сарацени, у својој повести ратова, објављеној 1600. године, уочава како “преголема освајања Турака вуку корене из неслоге хришћанске”.
Ипак, има ту некаквог напретка. Прошло је једва четири године од кад је италијанска издавачка кућа “Ал инсенја дел Велтро” објавила мој осврт на смисао атлантске агресије и српске борбе, насловљен “Србија, одбрана Европе” а данас, на страницама баш данашњег издања недељника “Ил федерализмо”, гласила владајуће Лиге Норд, читам и сад вам преводим једно охрабрујуће опажање њеног идеолога Макса Ферарија, изложено у огледу под насловом “Косово, последња одбрана”:
“Дакле, (атлантска) агресија на Србију отворила је чувени ‘исламски коридор‘ о коме већ годинама говори Драгош Калајић, који је у тексту ‘Србија, одбрана Европе‘ објаснио значај српског бедема за Европу, значај те последње препреке ширењу турско-исламских хорди по нашој земљи. Нажалост, Калајића нису послушали, па је данас тај коридор не само отворен већ и проширен јер трупе НАТО-пакта и полиција ОУН све чине осим да се супротставе албанским мешетарењима и да онемогуће ужасна насиља против Срба, препуштених на милост и немилост фанатика који су ових дана убијали, силовали и палили куће оних што се још одупиру на својој земљи.”
Ти и такви, за сад ретки гласови будне западноевропске свести и савести постаће, уверен сам, у све тежим временима која долазе, све бројнији и јачи, предводећи, коначно, велико усправљање Европљана које сви жељно очекујемо.

БЕЗУСЛОВНО СЛУЖЕЊЕ ПРАВДИ
• Чврсто уверени да су и небеска и земна правда на њиховој страни, Срби су веровали да ће у одбрану Правде, не у одбрану Срба, одлучније устати више кључних европских држава и народа. Дакле, та нада је била наивна?
— Да, али управо њена природа, коју сте добро именовали, осведочава племенитост српског човека. Римски патрицији су за себе говорили: “ми, наивни људи...” Иначе, треба се чувати малодушности коју могу изазвати призори скоро редовних, спољних тријумфа неправде, наоружане већом силом, над правдом. Битно је да ми мислимо и деламо саобразно Правди, дакле изнад сваког условљавања жудње за победом или страха од пораза. Боље је бити веран правди и у поразу, него сужањ неправде у победи. Шта ја могу пружити себи и свом народу ако сам изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе? И о томе говори “Европска идеологија”, јер и своју визију идеалне државе Платон излаже понукан једним младалачким, разочараним приклањањем сили уместо правди.
Овде је неопходно истаћи часни изузетак италијанског народа, чија је скупштина, 19. маја 1999. година, огромном већином претежно десних гласова, наложила влади левог центра да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања Србије и за отварање дипломатских путева решења косовско-метохијског проблема. Влада се оглушила о тај захтев, као што је претходно донела одлуку о учешћу италијанских војних снага у агресији по цену гажења низа одредби Устава и закона. Једна србомрзитељка, горопадна попут Олбрајтове или Холбрука, дакле Ема Бонино — иначе “прослављена” јавним демонстрацијама технике “абортирај сама”, уз помоћ пумпе за точкове бицикла а тада министар Европске комисије за питања избеглица и људских права — вриштала је како Италију треба да буде срамота што је једина чланица Атлантског савеза где Срби побеђују у медијском рату, проказујући ме као главног кривца. Не, нисам ја био виновник те једине српске победе у медијском рату већ ванредна хуманост и бистра памет Италијана коју мора имати у виду свака наша истински патриотска спољна политика.

ЕЛИТА ВРЛИНА, НЕ ПОСЛУШНИЦИ
• Шта су, по Вашем мишљењу, кључне грешке српске политике у том раздобљу?
— Све моје анализе уверавају ме да је наше поколење добило ванредну част да се суочи с нагомиланим бременом катастрофалних последица низа кобних политичких грешака које су починиле претходне генерације, почевши од срамног убиства Александра Обреновића. Битне грешке политике о којој је реч потичу из необразованости наших политичких и интелектуалних елита или псеудоелита, од врхова државне управе и војске до САНУ. Они су се суочили с кризом и разарањем Југославије имајући једну инфантилно припросту и нетачну представу о савременом свету. Нису знали да америчка олигархија, наследница британске, псеудоимперијалне, наставља да води вишевековни необјављени рат против хришћанске Европе.
Осим тога, челници тих елита или псеудоелита били су дуго и дубоко уверени да ће Запад имати у виду српске жртве и своје моралне дугове те да ће посредовања Европске заједнице и САД уважити српске националне интересе. Ту самообману подржавало је и бесловесно уверење како Југославија — као бивша тампон-зона у судару идеологија — сломом биполарне структуре света губи сваки значај. Да су речене елите или псеудоелите користиле геополитичку оптику уочиле би да је управо распадом биполарног света наш простор попримио врхунски значај. У домену ратоводства било је погрешно очекивање да ће посредници са Запада уважити ратне границе и фактичко стање етничких подела. Требало је извршити војни удар док је постојала СР Југославија или бар потом офанзивно ићи до краја, узети све па онда преговарати о поделама, на основу Устава који је савезну државу одређивао као заједницу конститутивних народа а не република.
Посебна грешка је продужење “негативне селекције”, својствене претходном систему, што је у врхове политичких странака на власти и у опозицији доводило често најгори људски материјал, заправо покретне изложбе “рајинског менталитета”, који је Цвијић добро дијагностицирао и описао. Највећа политичка кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне или издајнике. Тако је једна издајница на месту министра културе отворила врата Сорошевој инвазији, која је силом новца и поткупљивања веома брзо освојила већи део медијског простора. Српски националисти били су изложени највећем подозрењу, држани на одстојању од главних медија, па и прогањани а овдашње слуге непријатеља, “мондијалисти”, уживали су подршке и повластице такозваног “Милошевићевог режима” који је финансирао чак и отворену антисрпску пропаганду, попут филма “Буре барута”. Праву оргију “рајинског менталитета” на власти видели смо у периоду од кобног 5. октобра 2000. године. Дакле, први задатак патриотских снага је да укину те обрну “негативну селекцију” и да покрену образовање истинске политичке елите. Да одбаце инфантилно шешељевско начело, скројено баш по узору на оријентални деспотизам а које гласи: “више волим да у странци имам глупе али послушне него паметне а непослушне”.

КОСМЕТ — ИМЕ ДВОСТРУКЕ ПАТЊЕ
• Иако је епицентар светских збивања измештен у Средњу Азију, на “азијски Балкан”, дробљење европског Балкана изгледа није завршено (о чему сведоче, по истом клишеу, збивања на Космету, југу централне Србије, у Македонији и Српској). И зашто су самозвани глобални управљачи одабрали, од свих балканских народа које су “имали на располагању”, да одиграју пре свега на шиптарску карту?
— Управо и та чињеница нам указује на огромни геополитички значај нашег простора за стратегију прекоатлантског, заклетог непријатеља хришћанске Европе. За ту стратегију Космет је битна карика “исламске трансверзале”, коју амерички аналитичари Мајкл Линд и Џекоб Хајлбрун зову “трећом америчком империјом”. У перспективи уласка Турске у Европску унију тај појас муслиманских или полумуслиманских земаља треба да пружи јединствени копнени пут за мирнодопску инвазију азијских маса, надасве из Турске и Централне Азије, где туркофони листом траже и добијају турско држављанство. Сад све зависи од тога да ли ће крајем године Европска унија дати зелено светло за приступ Турске или не. Ако га да — биће то крај европске Европе, а Вашингтон ће притиснути Брисел да што пре прими Србију и Црну Гору, земље намењене великом, планираном повратку Турака на Балкан. У противном, вашингтонски стратези ће настојати да нам препрече сваки приступ Европској унији и да албански терор овлада југом централне Србије, запречујући саобраћај и сваки развој дуж Десетог коридора. Можда је излишно истицати да су за све те прљаве послове исламизирани Албанци идеално оруђе, испробано још од Османлија.
За мене је Космет име двоструке патње, дакле не само због страдања српског народа већ и због страшне одрођености и изопачености у којој се налази албански народ. То је изгледа трајна последица вишевековне османлијске окупације.
• Србија је у протекле три године подвргнута кажњавању изнутра званом “транзиција”. Како Ви сагледавате смисао, досадашње билансе и даље перспективе тог процеса?
— Због разорних учинака “транзиција” личи на неко кажњавање, али је у питању техника отимања и пљачке народне имовине од стране страних освајача и њихових домаћих колаборациониста, обично продатих политичара и криминалаца. Иначе, та пљачка није сама себи сврха већ је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције и протекторате а слободне нације у гомиле нових робова. Реч је о настојању да се посредством војне силе и корупције локалних псеудоелита те америчке поткултуре и либералкапиталистичке идеологије остваре они циљеви ка којима је тежила интернационала финансијског капитала финансирајући извоз комунистичке револуције у Русију. Њихова очекивања су била изневерена а планове им је помрсио друг Стаљин. Узгред речено, и зато ја носим часовник с ликом друга Стаљина а не само зато што ми га је поклонила прелепа и препаметна Ивана Жигон.
Краткорочно гледано, ја видим само наставак разарања националне економије и распродаје имовине отете народу противуиставним законом о приватизацији, јер су досманлијски идеолози “транзиције”, дакле самозвани “експерти” Г17, у новој влади добили места извршне власти. Суноврат ће бити настављен све док се не успостави влада патриота, оданих народу уместо вашингтонским душманима.
МОРАЛНИ КЕПЕЦИ И ОПТИКА ГМИЗАВАЦА
• Судећи по најновијим збивањима на Космету и по односу “међународне заједнице”, сервилност ДОС-овог режима није се исплатила Србији?
— Знате шта: могуће је ствари и појаве гледати и с тачке гледишта гмизавца а не усправног бића, али и из те спознајне перспективе морало је бити јасно да се сервилност не исплати. Зато ја не верујем у искреност јадања разноразних човића због тобоже касног сазнања да су све приче о “мултикултурном друштву” биле празне. Они који су српски народ годинама обмањивали како је једини узрок свих проблема на Косову и Метохији тобожњи недостатак демократије и како ће све постати идеално чим “оде Милошевић” — добро су знали да лажу, за чији рачун и за колико пара. Свети задатак прве истински патриотске владе је да све виновнике таквих лажи, издаја и пљачки народне имовине изведе пред суд и силом доказа најстроже казни. Мора се дати јасан сигнал не само савременим већ и свим будућим потомцима “рајинског менталитета” да се издаја не исплати, да ће бити примерно кажњена. Неопходно је истаћи да су српски народ издали и неки црквени високодостојници, попут владике Артемија, који је уз помоћ свог скутоноше сумњиве хормоналне структуре, посредством Интернет-а, уочи “хуманитарне интервенције” НАТО-а све учинио да је оправда.
Наравно, продане душе добро знају, кад ујутру стану пред огледало, да брију или шминкају ђубре. И као што болесни од куге, губе или сиде завиде здравима, па настоје чак и да их заразе — тако и овдашњи издајнички, мондијалистички олош завиди онима који упркос свему и свима стоје управно и зову се Срби. Зато се мондијалисти толико горопадно залажу за брисање српског имена из Устава, за “лустрацију” и “денацификацију”, што су “интернационални” називи за негдашње руско и немачко искуство “чишћења мозгова” те “брисања карактера”, а данас за расрбљавање.
• Нарочито важне области ка којима је усмерено штеточинство “денацификатора” су образовање (школство) и култура...
— Ствари ваља сагледати даље од улоге овдашње послуге, попут оног министра-пијандуре, који је спроводио америчке програме за дебилизацију и кретенизацију наше омладине. У питању је део вековног рата атлантског Левијатана против европског система образовања, у коме је већ током Другог светског рата амерички геополитичар Николас Спајксмен уочио компаративну предност и узрок светске суперирности Европљана. Наравно, САД су принуђене да увозе европске мозгове, плодове европског система образовања, против кога се боре, што је парадокс својствен сваком паразитском животу.
И ту стојимо пред светим задатком будуће владе патриота, која мора обновити оно најбоље што је својствено нашем, односно европском систему образовања, почевши од обнове класичне гимназије. Неопходно је обновити и друштвену или националну солидарност спрам општег образовања. Дубоко је нељудски либералкапиталистички систем који омогућава образовање само деци богаташа или платежно способних, док су деца сиромашних ту осуђена на незнање, па макар била и генијална. Осим тога, неопходно је обновити и социјалистички систем потпуне, државне бриге за младе посредством одговарајуће мреже ваншколских активности. Добро знам о чему говорим: ја сам дете таквог система коме треба да захвалим што сам научио да се дружим, да се удварам девојкама, да жудно читам велике песнике, да играм танго и да пуцам, али и да скијам кроз дубоки снег, да сам опстајем у дивљини хранећи се змијама и корењем... Нисмо ми имали ни једну секунду слободног времена за досаду а камоли за некакво безнађе и дрогу. И још нешто: што рече Рајко Петров Ного, ми смо користили реч “педеру”, као псовку, али нисмо веровали да тако нешто може да постоји.

ФУНКЦИЈА УНАКАЗИВАЊА КУЛТУРЕ
• Политичка класа у Србији дуго већ игнорише фундаменталну важност културе, иако чак и Збигњев Бжежински отворено проглашава културу једним од четири стуба “америчке светске хегемоније”. Незнање, кратковидост или зла намера?
— То је понекад тешко разлучити. У време најгорих санкција драги пријатељ и велики борац Небојша Богуновић увео ме је, упркос јуловским противљењима, у Савет БЕЛЕФ-а, смишљеног да Београђанима, онемогућеним несташицама да негде летују, пружи ваљану културну забаву. Наоружан чињеницом да су се само уметници православних земаља усуђивали да крше санкције, ја сам се, свим силама, заложио да тај фестивал преобразимо у јединствени Сабор култура православних народа. Томе се бесно супротстављао председник Савета, некад угоститељ, тада ректор Београдског универзитета и потоњи амбасадор у Кини. С тезом јуловског мондијализма како “ми морамо бити отворени према целом свету”. Ја сам узвраћао како држава финансира чак и педерски фестивал, БИТЕФ – па зашто онда не би имала и један за културу православних народа. Након вишедневних и мучних препирања, захваљујући потпросечној интелигенцији опонента и Богуновићевој бирократској вештини, успео сам да изнудим усвајање програма који сам понудио и компромисни, премда рогобатни назив, нешто као Сабор култура источно-хришћанског света. Никад Београд у својој повести није добио као тада толико обилну културну понуду највише класе, од светске премијере филма Никите Михалкова до наступа целокупног ансамбла Руске армије Александров, упркос јавних протеста издајничког министра иностраних послова Козирјева, алијас Фридмана.
Следеће године поменути председник није ме звао у Савет и тако је идеја Сабора била потопљена. Ето питања: да ли је дотични такво штеточинство чинио као борбени атеиста, из незнања или зато што је био стипендиста Фулбрајта? И шта рећи за држање председника јединственог и светског научног скупа, посвећеног изазовима “новог светског поретка”, који смо тада организовали у оквиру БЕЛЕФ-а. Тај сад већ одавно покојни академик и лингивста - иначе првоодговоран за срамни покушај изгона ијекавице из српског језика – супротставио се захтеву огромне већине страних учесника да се скуп крунише резолуцијом у прилог српске борбе. Зашто је то чинио? Да ли зато што је пореклом Хрват (како су једни тврдили) или зато што је био масон, дакле подложан туђинској власти (како су други тврдили)?
Једно је извесно: непријатељи хришћанске Европе те и Србије добро познају значај културе и зато својим овдашњим слугама налажу да је систематски затомљавају. У домену елитне уметности, у свету под сенком Запада, суштински смисао већ вишедеценијског подржавања и слављења апсурда и изопачења, наказности и чудовишности почива у стратегији одбијања народа од истинске уметности, која га уљуђује и усправља, васпитава и образује, оплемењује и храбри. Тако народ бива принуђен да троши америчко поткултурно смеће које проповеда да је љубав секс, да је Бог заправо новац те да људски живот не вреди више од шаке долара.
Уосталом, сетимо се да је у агресији НАТО-а на Косову и Метохији страдало око шездесет цркава и манастира а да је само једна од хиљада џамија била оштећена, вероватно зато што је одговорни пилот бомбардера нешто побркао. Реч је о нихилистичкој традицији, о којој говори једна личност романа “Последњи Европљани”: у Другом светском рату англоамерички бомбардери су редовно циљали најстарије цркве и историјске споменике, управо у дане највећих хришћанских празника.

НАРОД ЗАГЛЕДАН У ВЕЧНОСТ
• Српски народ и даље, у непрекинутом низу већ пуних петнаест година, пролази кроз тешка и најтежа искушења. Видите ли у народу довољно снаге да, упркос свим страшним ударцима “остане у седлу”?
— Српски народ сад добро зна да мора остати у седлу јер ће му бити много горе ако падне. То личи на тактику једне старине који у рату што је за нама, за разлику од његових много млађих сабораца, није утекао пред навалом вишеструко бројнијих муслимана већ је остао да сам брани положај, пуцајући наизменично из низа различитих оружја које су страшљивци оставили, стварајући тако утисак да је чета на броју и непоколебљива. Када сам га упитао одакле му толика храброст да остане и сам одбрани положај — он ми је намигнуо: “Ма каква храброст! Морао сам, бре, да останем јер сам добро знао да ме ове моје старачки клецаве ноге не би далеко одвеле.”
• Видите ли одговарајућу елиту која би била кадра да предводи народ на таквом деспотстефанском путу?
— Да Вас подсетим: када је господин Слободан Милошевић, из Хага, предложио да будем кандидат опозиције на председничким изборима — ја сам уз дужне захвале то одбио сматрајући да могу много више пружити на месту председника будуће патриотске владе. Имао сам у виду не своје моћи и способности већ своје познавање моћи и способности низа стручњака из наше земље и расејања, који би умели да покрену велики препород Србије. Реч је о људима који су непознати широј јавности јер нису партијски или медијски експонирани.
• Видели сте током деведесетих изблиза и фронт и дубоку позадину, и просторе осветљене рефлекторима јавности и оне тихе салоне дубоко иза кулиса. После свега, које врлине и које мане нашег народа бисте нарочито истакли?
— Правило тог искуства гласи: што се више приближавате првим, ватреним линијама фронта — то срећете све боље људе. И обратно, одлазећи од фронта, ка дубокој позадини, сретао сам све горе а најгоре у родном Београду. Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се “од свега дижу руке”. Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да “од сада мисли само на себе”, да “пара буши тамо где сврдло не може”, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота — Србин то чини бесно, као из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника охрабрење да буде оно што доиста јесте, достојан српске традиције. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација, попут Српске радикалне странке: показати делима да нико међу нама није сам и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: ми, они којих више нема и они којих још нема.
Наш непријатељ нас оптужује да смо фиксирани на своје жртве, да живимо у прошлости. Све погрешно. Јединствена одлика Срба је њихова стална загледаност у неки хоризонт будућности. Када би тај порив продужили даље од пуких повода уочили би да је Србин заправо загледан у вечност, на коју лепо упућују иконе светаца у нашим домовима. И када гледамо у прошлост — ми смо заправо загледани у вечност. Управо та наша присутност мислима и осећањима у вечности чини нас несаломљивим у свакој садашњости.

СРБИ ОСТАЛИ НЕПОРАЖЕНИ
• Сматрате, дакле, да се из искуства пораза и губитака може стећи оно што ће нас прекалити и оплеменити, учинити бољим и јачим?
— Ви сте заправо одредили наше суштинско историјско искуство. Захваљујући тим вишевековним каљењима српски народ и српска војска били су у стању да толико дуго одолевају санкцијама и навалама највећих сила света те коначно најјачој армији света. Ипак, ми смо војно, политички и морално остали непоражени јер НАТО није успео да изнуди свој главни стратешки циљ, записан у ултиматуму из Рамбујеа: окупација целокупног простора Србије и Црне Горе. Да нам је пијани Јељцин продао ракетни систем С300, који је био тврдо обећао председнику владе народног јединства, Мирку Марјановићу — атлантски зликовци не би се усудили да нас нападну. Србе је поразила српска лаковерност и малодушност.
• И у свом личном искуству, на личном примеру, искушавани болешћу, показали сте како се остаје “усправан међу рушевинама”. Да ли је у Вашем “једном погледу на свет” дошло до неких померања под светлом таквих личних искустава и искушења?
— Не, никакве промене у погледу на свет та болест није изазвала. Једино сам променио однос према себи. Претходно сам био сумњичав према квалитету људског матери



СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОТИВПОКРЕТА
• Као једина делотворна алтернатива наказном свету под жезлом американизма, и даље се испоставља велики евроазијски савез и противпокрет за мултиполарни свет. Какве су реалне шансе да до таквог противпокрета дође и ко би могао бити његов пијемонт?
— Таква алтернатива је не само могућа већ и неминовна. Суштина “американизма” је растући паразитизам који је попримио већ планетарне размере. Ако не буде заустављен појешће свет те и себе. Главни правац његовог освајачког похода је евроазијско “срце света”, првенствено нетакнута богатства Сибира. Али, замајан неочекиваним а дугогодишњим отпором Срба, атлантски Левијатан је страћио драгоцено време и пропустио идеалне прилике за разарање руске државе на низ државица — како је јавно прижељкивао државни секретар САД Џемс Бејкер, 1991. године — те за освајање Сибира. Идеалне прилике и услове пружала је владавина русофоба попут Гајдара и Чубаиса, под окриљем пијаног Јељцина. То време је прошло и Русија се сада незадрживо опоравља и уздиже. Она ће бити средиште кристализације великог евроазијског савеза.


ЕВРОПСКА ПОМРЧИНА
• Доста времена у протеклих неколико година проводите у Западној Европи и располажете свежим утисцима отуд. Да ли је стање духова на западу заиста толико лоше, или то само изгледа, виђено одавде, из Србије?
— Стање је много горе јер су се политичке, економске и верске елите углавном продале или предале. Уклањање свих одбрана и заштита националних економија спрам сила глобализације и закона слободне конкуренције обара и руши све високе европске стандарде живота и своди их ка кинеским или трећесветским разинама. Истовремено, западна Европа преживљава мирнодопску инвазију трећесветских маса жртава америчке дужничке економије, што прети да до краја века Европљане претвори у националне мањине. То самоубиство подржавају политичари који се удварају имигрантима очекујући њихове гласове, индустријалци који добијају ропски јефтину радну снагу и католичка црква због тога што је угошћавање имиграната веома уносно а и због блесаве наде да ће преверити муслимане. Само једно брзо и драстично погоршавање услова живота — какво објективно очекујем а и прижељкујем — може пробудити у западним Европљанима инстинкте самоодржања и покренути их на устанак.

О САДАМУ И “ПРОГРЕСУ”
• Уметнички сте директор угледне галерије “Прогрес” у Београду и потписник текста у каталогу за недавно забрањену изложбу слика посвећених Садаму Хусеину. Шта заправо стоји иза забране и како је до свега дошло?
— Пре бих рекао да је тој изложби ускраћено гостопримство јер је сликар изневерио усмене и писмене договоре да понови каталог начињен за претходну, у Подгорици. Он је на корице посве различитог каталога, тик уз меморандум “Прогреса” ставио обавештење како се изложба приређује “у част борца за слободу и великомученика Садама Хусеина”. Немам ја ништа против да сликар има толико високо мишљење о бившем слуги америчких интереса — који је за радост њујоршких лихвара сатро милионе људи у осмогодишњем рату против Ирана — али не може он то да приписује једној пословној компанији, која никакве везе нема с политиком већ само племенито и пожртвовано, упркос свему, своје најелитније просторе предаје бесплатно уметности и култури. Жао ми је што је за такву подвалу била икскоришћено моје одсуство, због лечења и контроле, јер да сам био присутан ја бих то све решио много елегантније, без скандала и посета агената БИА-е.
КАРАЏИЋ ИЛИ О ПОВРАТКУ КРАЉА АРТУРА
• Како данас гледате на Вашег личног пријатеља, првог председника Републике Српске и једног од најпрогоњенијих људи савремене Европе?
— Сваки дан се у себи молим богу старе српске вере за његово здравље, слободу и постојаност. Видите, Радован Караџић је добар пример како ударци најтежих недаћа, калећи људски материјал, умеју из њега испољити најбоља својства, која би иначе остала скривена. Да није било свега што је било Радован Караџић би остао један из масе овдашњих провинцијски лаковерних или инфериорних поборника такозваних вредности западне демократије и либерализма, следбеник Фројдовог сујеверја, односно једне модерне гране јеврејске мистике те писац нама нејасних или недовољно јасних стихова. Ватре рата осветлиле су дубока значења и значаје тих стихова којих ни он сам није био свестан јер их је — уверен сам — из њега изговарао посве другачији дух, исконски песник. Те ватре сагореле су многе његове илузије и ја сам имао срећу да својим очима видим како се он брзо преображава и уздиже у фигуру коју ће будуће поколења Срба памтити као што наше памти деспота Стефана Лазаревића или цара Лазара. Ту његову величину уочили су и страни посетиоци, попут Владимира Волкова, Дела Горса или Федерика Дитура, који је, кад се вратио у Француску, обавестио Французе да се “краљ Артур са својим витезовима вратио на земљу и да се зове Радован Караџић” те да се с њима бори како би Европа поново постала узвишена и племенита.