[Tiwaz]

ИНТЕРВЈУ СА ДРАГОШЕМ КАЛАЈИЋЕМ


ПИСАЦ И СЛИКАР ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА “ОГЛЕДАЛО”, О СРПСКИМ ПЕРСПЕКТИВАМА НАКОН ТЕШКИХ РАЗАРАЊА ЗВАНИХ ТРАНЗИЦИЈА

Издаја се не исплати
• Никад у својој повести западноевропски народи нису се налазили у горем стању него данас • Национално и духовно заједништво бивају извргнути руглу у корист идеологије либералне себичности, потрошачке саможивости, ужасног страха од живота и паничног страха од смрти • Боље је остати веран правди у поразу, него сужањ неправде у победи • Шта неко може пружити себи и свом народу ако је изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе • Највећа кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне и издајнике • Важност Космета за стварање “треће америчке империје” • Велепљачка чији смо сведоци није сама себи сврха, него је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције, а слободне нације у гомиле робова • Реч “педеру” користили смо као псовку, нисмо веровали да тако нешто постоји • Уз лаковерност, главна српска мана су малодушност и спремност да “од свега дигну руке” • Војно, политички и морално Срби су остали непоражени • Тешка, смртоносна болест много је већи испит од рата

Недавно је у Београду промовисана Ваша нова књига, “Европска идеологија”. Шта чини базичне постулате на којима она почива?
— Ту студију покренула је једна темељна сумња: да ли је Европска унија доиста европска, односно да ли она верно изражава и заступа особености политичког бића Европљана? Одговор на то питање изискује поседовање критеријума препознавања европског идентитета. Реч је о једном од “немогућих” питања јер тај идентитет нико до сад није успео да одреди. Мислим да су претходне потраге биле осуђене на неуспех силом безразложних ограничавања повести Европљана. Примерице, судећи по наставном програму Европског универзитетског института у Фиренци, Европа и Европљани су рођени с ренесансом и протестантизмом. Такво сужавање неминовно ствара једну лажну и изобличену, патрљасту и патуљасту слику Европе и Европљана.
Један веома просветљени папа из јесени средњег века, Енеа Силвије Пиколомини — иначе заслужан за обнову употребе именица “Европљани”, након вишевековног заборава — сматрао је да је европска цивилизација рођена венчањем вредности Рима, Атине и Јерусалима. Његову теорију је преузео и развио духовни отац Европске уније, Дени де Ружмон, чија сам главна политичка дела објавио осамдесетих година, у својству уредника издавачког предузећа “Књижевне новине”. Судећи по увидима које сам стекао и изложио, Рим, Атина и јерусалимска сцена Христосовог устанка против духа Старог завета су прилично позне станице на великом маршу Европљана, започетом у преисторији, вероватно у тринаестом миленијуму пре нове ере, силом нагле глацијације, из хиперборејског завичаја, о чему нам сведочи низ древних традиција, од ведских химни и “Вендидад” до хеленских митова и наше народне поезије, како сам предочио у предговору Тилакове студије “Арктичка прапостојбина Веда”. Стога греше сви који Платоново “Државу” читају као некакву утопију. У питању је последњи и најпотпунији опис древног евроаријског и европског уређења, чији су се идеали па и неки конститутивни елементи сачували до Француске и Октобарске револуције. Тим идеалима припада будућност Европе, након слома ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.
ОДБРАНА ЈЕЗИЧКИХ ИЗВОРА
• Неки Вам замерају због коришћења кроатизама?
— Они не познају језик који хоће да чувају. Хрвати данас говоре западном варијантом српског језика, коју су усвојили, на плими југословенске идеје, у 19. столећу, одбацивши своје дијалекте, кајкавски и чакавски. С обзиром да ни најпросвећенији Хрвати нису у стању да позитивно одреде свој идентитет већ само негативно, препознајући се као “не-срби”, трудећи се стога да им говорни језик буде по сваку цену различит од текућег српског — они често захватају у старије слојеве трезора нашег језика, одакле изводе на видело савремености многе драгоцене речи, спасавајући их од заборава, на чему сам им дубоко захвалан. Зашто бих ја користио, примерице француску реч “ниво” кад имам исконску српску реч “разина”? Мени треба замерити због недостатка доследности. Требало би одбацити и латинска имена месеца и усвојити српска, која данас користе Хрвати, бројати српске тисуће уместо грчких хиљада, залагати се за “уљудбу” уместо за “културу”, јер први израз, српски, боље и дубље означава тај појам. Замерам себи и због недостатка одлучности да одбацим наопако правило “пиши како говориш“, које је уклонило све бране спрам пропадања нашег језика, јер урођена лењост човека нагони да говори све простије, исквареније и лошије, како је добро уочио Жозеф де Местр у “Петровградским разговорима”.
• Током последње деценије 20. века више пута сте истицали да српска борба за очување суверенитета, слободу и опстанак у сопственој држави представља “европску авангарду”. После свега, знајући расплете и држање западноевропских народа (не, дакле, само влада), постоји ли уопште Европа о којој говоримо и чија авангарда је требало да будемо?
— Реч је о цитату. Наравно, и ја мислим да су Срби у авангарди покрета ка новој европској цивилизацији, али због урођене скромности то никад први не бих рекао за народ коме припадам. Тај дубоки смисао српске борбе први су јавно уочили — а ја сам то пренео — идеолози руског неоевроазијског покрета, попут Александра Проханова и Александра Дугина, које сам заједно с првом групом руских ратних извештача довео на бојишта где се бранила Република Српска, 1992. године. И да ми неко ту нешто не би замерио, морам истаћи како сам се добро побринуо за њихову безбедност, чак терајући их да скоро свуда носе панцирске заштите од метака или гелера.
Иначе, права Европа се геополитички простире од Рејкјавика до Владивостока. Никад се у својој повести западноевропски народи нису налазили у горем стању. Осећања националног и духовног заједништва бивају систематски обесмишљавана и извргавана руглу у корист идеологије либералне себичности која људска бића претвара у подљуде, у саможиве потрошаче, опседнуте ужасним страхом од живота, паничним страхом од смрти те очајничком усамљеношћу. То је једна од последица слома традиционалног поретка врлина, хришћанске вере те пораза Европе у Другом светском рату, коме је уследила окупација од стране интернационале финансијског капитала и дужничке економије, што је претходно овладала британским острвима и америчким народима.

ГЛАСОВИ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА
Ми смо много буднији и живљи од наших западних рођака захваљујући и чињеници да вековима бранимо ову крајину Европе, да смо вековима први на удару свих освајачких похода. Већ је Црњански, у роману “Код Хиперборејаца”, уочио како су се тамо где је он рођен народи вековима жилаво борили против хришћанске инвазије, док су пак наши северни или западни рођаци падали и капитулирали такорећи преко ноћи. У роману “Последњи Европљани”, као и у студији “Европска идеологија” подсећам на херојску и очајничку борбу румунског суверена Стефана Великог против турских завојевача. Нико му из западне Европе није пружио тражену војну помоћ, а и оно мало новца што је било скупљено угарски краљ је утајио уместо да му преда. Тек два века након Косовског боја у западној Европи стиче се свест о њеном правом смислу, па Ђовани Карло Сарацени, у својој повести ратова, објављеној 1600. године, уочава како “преголема освајања Турака вуку корене из неслоге хришћанске”.
Ипак, има ту некаквог напретка. Прошло је једва четири године од кад је италијанска издавачка кућа “Ал инсенја дел Велтро” објавила мој осврт на смисао атлантске агресије и српске борбе, насловљен “Србија, одбрана Европе” а данас, на страницама баш данашњег издања недељника “Ил федерализмо”, гласила владајуће Лиге Норд, читам и сад вам преводим једно охрабрујуће опажање њеног идеолога Макса Ферарија, изложено у огледу под насловом “Косово, последња одбрана”:
“Дакле, (атлантска) агресија на Србију отворила је чувени ‘исламски коридор‘ о коме већ годинама говори Драгош Калајић, који је у тексту ‘Србија, одбрана Европе‘ објаснио значај српског бедема за Европу, значај те последње препреке ширењу турско-исламских хорди по нашој земљи. Нажалост, Калајића нису послушали, па је данас тај коридор не само отворен већ и проширен јер трупе НАТО-пакта и полиција ОУН све чине осим да се супротставе албанским мешетарењима и да онемогуће ужасна насиља против Срба, препуштених на милост и немилост фанатика који су ових дана убијали, силовали и палили куће оних што се још одупиру на својој земљи.”
Ти и такви, за сад ретки гласови будне западноевропске свести и савести постаће, уверен сам, у све тежим временима која долазе, све бројнији и јачи, предводећи, коначно, велико усправљање Европљана које сви жељно очекујемо.

БЕЗУСЛОВНО СЛУЖЕЊЕ ПРАВДИ
• Чврсто уверени да су и небеска и земна правда на њиховој страни, Срби су веровали да ће у одбрану Правде, не у одбрану Срба, одлучније устати више кључних европских држава и народа. Дакле, та нада је била наивна?
— Да, али управо њена природа, коју сте добро именовали, осведочава племенитост српског човека. Римски патрицији су за себе говорили: “ми, наивни људи...” Иначе, треба се чувати малодушности коју могу изазвати призори скоро редовних, спољних тријумфа неправде, наоружане већом силом, над правдом. Битно је да ми мислимо и деламо саобразно Правди, дакле изнад сваког условљавања жудње за победом или страха од пораза. Боље је бити веран правди и у поразу, него сужањ неправде у победи. Шта ја могу пружити себи и свом народу ако сам изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе? И о томе говори “Европска идеологија”, јер и своју визију идеалне државе Платон излаже понукан једним младалачким, разочараним приклањањем сили уместо правди.
Овде је неопходно истаћи часни изузетак италијанског народа, чија је скупштина, 19. маја 1999. година, огромном већином претежно десних гласова, наложила влади левог центра да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања Србије и за отварање дипломатских путева решења косовско-метохијског проблема. Влада се оглушила о тај захтев, као што је претходно донела одлуку о учешћу италијанских војних снага у агресији по цену гажења низа одредби Устава и закона. Једна србомрзитељка, горопадна попут Олбрајтове или Холбрука, дакле Ема Бонино — иначе “прослављена” јавним демонстрацијама технике “абортирај сама”, уз помоћ пумпе за точкове бицикла а тада министар Европске комисије за питања избеглица и људских права — вриштала је како Италију треба да буде срамота што је једина чланица Атлантског савеза где Срби побеђују у медијском рату, проказујући ме као главног кривца. Не, нисам ја био виновник те једине српске победе у медијском рату већ ванредна хуманост и бистра памет Италијана коју мора имати у виду свака наша истински патриотска спољна политика.

ЕЛИТА ВРЛИНА, НЕ ПОСЛУШНИЦИ
• Шта су, по Вашем мишљењу, кључне грешке српске политике у том раздобљу?
— Све моје анализе уверавају ме да је наше поколење добило ванредну част да се суочи с нагомиланим бременом катастрофалних последица низа кобних политичких грешака које су починиле претходне генерације, почевши од срамног убиства Александра Обреновића. Битне грешке политике о којој је реч потичу из необразованости наших политичких и интелектуалних елита или псеудоелита, од врхова државне управе и војске до САНУ. Они су се суочили с кризом и разарањем Југославије имајући једну инфантилно припросту и нетачну представу о савременом свету. Нису знали да америчка олигархија, наследница британске, псеудоимперијалне, наставља да води вишевековни необјављени рат против хришћанске Европе.
Осим тога, челници тих елита или псеудоелита били су дуго и дубоко уверени да ће Запад имати у виду српске жртве и своје моралне дугове те да ће посредовања Европске заједнице и САД уважити српске националне интересе. Ту самообману подржавало је и бесловесно уверење како Југославија — као бивша тампон-зона у судару идеологија — сломом биполарне структуре света губи сваки значај. Да су речене елите или псеудоелите користиле геополитичку оптику уочиле би да је управо распадом биполарног света наш простор попримио врхунски значај. У домену ратоводства било је погрешно очекивање да ће посредници са Запада уважити ратне границе и фактичко стање етничких подела. Требало је извршити војни удар док је постојала СР Југославија или бар потом офанзивно ићи до краја, узети све па онда преговарати о поделама, на основу Устава који је савезну државу одређивао као заједницу конститутивних народа а не република.
Посебна грешка је продужење “негативне селекције”, својствене претходном систему, што је у врхове политичких странака на власти и у опозицији доводило често најгори људски материјал, заправо покретне изложбе “рајинског менталитета”, који је Цвијић добро дијагностицирао и описао. Највећа политичка кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне или издајнике. Тако је једна издајница на месту министра културе отворила врата Сорошевој инвазији, која је силом новца и поткупљивања веома брзо освојила већи део медијског простора. Српски националисти били су изложени највећем подозрењу, држани на одстојању од главних медија, па и прогањани а овдашње слуге непријатеља, “мондијалисти”, уживали су подршке и повластице такозваног “Милошевићевог режима” који је финансирао чак и отворену антисрпску пропаганду, попут филма “Буре барута”. Праву оргију “рајинског менталитета” на власти видели смо у периоду од кобног 5. октобра 2000. године. Дакле, први задатак патриотских снага је да укину те обрну “негативну селекцију” и да покрену образовање истинске политичке елите. Да одбаце инфантилно шешељевско начело, скројено баш по узору на оријентални деспотизам а које гласи: “више волим да у странци имам глупе али послушне него паметне а непослушне”.

КОСМЕТ — ИМЕ ДВОСТРУКЕ ПАТЊЕ
• Иако је епицентар светских збивања измештен у Средњу Азију, на “азијски Балкан”, дробљење европског Балкана изгледа није завршено (о чему сведоче, по истом клишеу, збивања на Космету, југу централне Србије, у Македонији и Српској). И зашто су самозвани глобални управљачи одабрали, од свих балканских народа које су “имали на располагању”, да одиграју пре свега на шиптарску карту?
— Управо и та чињеница нам указује на огромни геополитички значај нашег простора за стратегију прекоатлантског, заклетог непријатеља хришћанске Европе. За ту стратегију Космет је битна карика “исламске трансверзале”, коју амерички аналитичари Мајкл Линд и Џекоб Хајлбрун зову “трећом америчком империјом”. У перспективи уласка Турске у Европску унију тај појас муслиманских или полумуслиманских земаља треба да пружи јединствени копнени пут за мирнодопску инвазију азијских маса, надасве из Турске и Централне Азије, где туркофони листом траже и добијају турско држављанство. Сад све зависи од тога да ли ће крајем године Европска унија дати зелено светло за приступ Турске или не. Ако га да — биће то крај европске Европе, а Вашингтон ће притиснути Брисел да што пре прими Србију и Црну Гору, земље намењене великом, планираном повратку Турака на Балкан. У противном, вашингтонски стратези ће настојати да нам препрече сваки приступ Европској унији и да албански терор овлада југом централне Србије, запречујући саобраћај и сваки развој дуж Десетог коридора. Можда је излишно истицати да су за све те прљаве послове исламизирани Албанци идеално оруђе, испробано још од Османлија.
За мене је Космет име двоструке патње, дакле не само због страдања српског народа већ и због страшне одрођености и изопачености у којој се налази албански народ. То је изгледа трајна последица вишевековне османлијске окупације.
• Србија је у протекле три године подвргнута кажњавању изнутра званом “транзиција”. Како Ви сагледавате смисао, досадашње билансе и даље перспективе тог процеса?
— Због разорних учинака “транзиција” личи на неко кажњавање, али је у питању техника отимања и пљачке народне имовине од стране страних освајача и њихових домаћих колаборациониста, обично продатих политичара и криминалаца. Иначе, та пљачка није сама себи сврха већ је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције и протекторате а слободне нације у гомиле нових робова. Реч је о настојању да се посредством војне силе и корупције локалних псеудоелита те америчке поткултуре и либералкапиталистичке идеологије остваре они циљеви ка којима је тежила интернационала финансијског капитала финансирајући извоз комунистичке револуције у Русију. Њихова очекивања су била изневерена а планове им је помрсио друг Стаљин. Узгред речено, и зато ја носим часовник с ликом друга Стаљина а не само зато што ми га је поклонила прелепа и препаметна Ивана Жигон.
Краткорочно гледано, ја видим само наставак разарања националне економије и распродаје имовине отете народу противуиставним законом о приватизацији, јер су досманлијски идеолози “транзиције”, дакле самозвани “експерти” Г17, у новој влади добили места извршне власти. Суноврат ће бити настављен све док се не успостави влада патриота, оданих народу уместо вашингтонским душманима.
МОРАЛНИ КЕПЕЦИ И ОПТИКА ГМИЗАВАЦА
• Судећи по најновијим збивањима на Космету и по односу “међународне заједнице”, сервилност ДОС-овог режима није се исплатила Србији?
— Знате шта: могуће је ствари и појаве гледати и с тачке гледишта гмизавца а не усправног бића, али и из те спознајне перспективе морало је бити јасно да се сервилност не исплати. Зато ја не верујем у искреност јадања разноразних човића због тобоже касног сазнања да су све приче о “мултикултурном друштву” биле празне. Они који су српски народ годинама обмањивали како је једини узрок свих проблема на Косову и Метохији тобожњи недостатак демократије и како ће све постати идеално чим “оде Милошевић” — добро су знали да лажу, за чији рачун и за колико пара. Свети задатак прве истински патриотске владе је да све виновнике таквих лажи, издаја и пљачки народне имовине изведе пред суд и силом доказа најстроже казни. Мора се дати јасан сигнал не само савременим већ и свим будућим потомцима “рајинског менталитета” да се издаја не исплати, да ће бити примерно кажњена. Неопходно је истаћи да су српски народ издали и неки црквени високодостојници, попут владике Артемија, који је уз помоћ свог скутоноше сумњиве хормоналне структуре, посредством Интернет-а, уочи “хуманитарне интервенције” НАТО-а све учинио да је оправда.
Наравно, продане душе добро знају, кад ујутру стану пред огледало, да брију или шминкају ђубре. И као што болесни од куге, губе или сиде завиде здравима, па настоје чак и да их заразе — тако и овдашњи издајнички, мондијалистички олош завиди онима који упркос свему и свима стоје управно и зову се Срби. Зато се мондијалисти толико горопадно залажу за брисање српског имена из Устава, за “лустрацију” и “денацификацију”, што су “интернационални” називи за негдашње руско и немачко искуство “чишћења мозгова” те “брисања карактера”, а данас за расрбљавање.
• Нарочито важне области ка којима је усмерено штеточинство “денацификатора” су образовање (школство) и култура...
— Ствари ваља сагледати даље од улоге овдашње послуге, попут оног министра-пијандуре, који је спроводио америчке програме за дебилизацију и кретенизацију наше омладине. У питању је део вековног рата атлантског Левијатана против европског система образовања, у коме је већ током Другог светског рата амерички геополитичар Николас Спајксмен уочио компаративну предност и узрок светске суперирности Европљана. Наравно, САД су принуђене да увозе европске мозгове, плодове европског система образовања, против кога се боре, што је парадокс својствен сваком паразитском животу.
И ту стојимо пред светим задатком будуће владе патриота, која мора обновити оно најбоље што је својствено нашем, односно европском систему образовања, почевши од обнове класичне гимназије. Неопходно је обновити и друштвену или националну солидарност спрам општег образовања. Дубоко је нељудски либералкапиталистички систем који омогућава образовање само деци богаташа или платежно способних, док су деца сиромашних ту осуђена на незнање, па макар била и генијална. Осим тога, неопходно је обновити и социјалистички систем потпуне, државне бриге за младе посредством одговарајуће мреже ваншколских активности. Добро знам о чему говорим: ја сам дете таквог система коме треба да захвалим што сам научио да се дружим, да се удварам девојкама, да жудно читам велике песнике, да играм танго и да пуцам, али и да скијам кроз дубоки снег, да сам опстајем у дивљини хранећи се змијама и корењем... Нисмо ми имали ни једну секунду слободног времена за досаду а камоли за некакво безнађе и дрогу. И још нешто: што рече Рајко Петров Ного, ми смо користили реч “педеру”, као псовку, али нисмо веровали да тако нешто може да постоји.

ФУНКЦИЈА УНАКАЗИВАЊА КУЛТУРЕ
• Политичка класа у Србији дуго већ игнорише фундаменталну важност културе, иако чак и Збигњев Бжежински отворено проглашава културу једним од четири стуба “америчке светске хегемоније”. Незнање, кратковидост или зла намера?
— То је понекад тешко разлучити. У време најгорих санкција драги пријатељ и велики борац Небојша Богуновић увео ме је, упркос јуловским противљењима, у Савет БЕЛЕФ-а, смишљеног да Београђанима, онемогућеним несташицама да негде летују, пружи ваљану културну забаву. Наоружан чињеницом да су се само уметници православних земаља усуђивали да крше санкције, ја сам се, свим силама, заложио да тај фестивал преобразимо у јединствени Сабор култура православних народа. Томе се бесно супротстављао председник Савета, некад угоститељ, тада ректор Београдског универзитета и потоњи амбасадор у Кини. С тезом јуловског мондијализма како “ми морамо бити отворени према целом свету”. Ја сам узвраћао како држава финансира чак и педерски фестивал, БИТЕФ – па зашто онда не би имала и један за културу православних народа. Након вишедневних и мучних препирања, захваљујући потпросечној интелигенцији опонента и Богуновићевој бирократској вештини, успео сам да изнудим усвајање програма који сам понудио и компромисни, премда рогобатни назив, нешто као Сабор култура источно-хришћанског света. Никад Београд у својој повести није добио као тада толико обилну културну понуду највише класе, од светске премијере филма Никите Михалкова до наступа целокупног ансамбла Руске армије Александров, упркос јавних протеста издајничког министра иностраних послова Козирјева, алијас Фридмана.
Следеће године поменути председник није ме звао у Савет и тако је идеја Сабора била потопљена. Ето питања: да ли је дотични такво штеточинство чинио као борбени атеиста, из незнања или зато што је био стипендиста Фулбрајта? И шта рећи за држање председника јединственог и светског научног скупа, посвећеног изазовима “новог светског поретка”, који смо тада организовали у оквиру БЕЛЕФ-а. Тај сад већ одавно покојни академик и лингивста - иначе првоодговоран за срамни покушај изгона ијекавице из српског језика – супротставио се захтеву огромне већине страних учесника да се скуп крунише резолуцијом у прилог српске борбе. Зашто је то чинио? Да ли зато што је пореклом Хрват (како су једни тврдили) или зато што је био масон, дакле подложан туђинској власти (како су други тврдили)?
Једно је извесно: непријатељи хришћанске Европе те и Србије добро познају значај културе и зато својим овдашњим слугама налажу да је систематски затомљавају. У домену елитне уметности, у свету под сенком Запада, суштински смисао већ вишедеценијског подржавања и слављења апсурда и изопачења, наказности и чудовишности почива у стратегији одбијања народа од истинске уметности, која га уљуђује и усправља, васпитава и образује, оплемењује и храбри. Тако народ бива принуђен да троши америчко поткултурно смеће које проповеда да је љубав секс, да је Бог заправо новац те да људски живот не вреди више од шаке долара.
Уосталом, сетимо се да је у агресији НАТО-а на Косову и Метохији страдало око шездесет цркава и манастира а да је само једна од хиљада џамија била оштећена, вероватно зато што је одговорни пилот бомбардера нешто побркао. Реч је о нихилистичкој традицији, о којој говори једна личност романа “Последњи Европљани”: у Другом светском рату англоамерички бомбардери су редовно циљали најстарије цркве и историјске споменике, управо у дане највећих хришћанских празника.

НАРОД ЗАГЛЕДАН У ВЕЧНОСТ
• Српски народ и даље, у непрекинутом низу већ пуних петнаест година, пролази кроз тешка и најтежа искушења. Видите ли у народу довољно снаге да, упркос свим страшним ударцима “остане у седлу”?
— Српски народ сад добро зна да мора остати у седлу јер ће му бити много горе ако падне. То личи на тактику једне старине који у рату што је за нама, за разлику од његових много млађих сабораца, није утекао пред навалом вишеструко бројнијих муслимана већ је остао да сам брани положај, пуцајући наизменично из низа различитих оружја које су страшљивци оставили, стварајући тако утисак да је чета на броју и непоколебљива. Када сам га упитао одакле му толика храброст да остане и сам одбрани положај — он ми је намигнуо: “Ма каква храброст! Морао сам, бре, да останем јер сам добро знао да ме ове моје старачки клецаве ноге не би далеко одвеле.”
• Видите ли одговарајућу елиту која би била кадра да предводи народ на таквом деспотстефанском путу?
— Да Вас подсетим: када је господин Слободан Милошевић, из Хага, предложио да будем кандидат опозиције на председничким изборима — ја сам уз дужне захвале то одбио сматрајући да могу много више пружити на месту председника будуће патриотске владе. Имао сам у виду не своје моћи и способности већ своје познавање моћи и способности низа стручњака из наше земље и расејања, који би умели да покрену велики препород Србије. Реч је о људима који су непознати широј јавности јер нису партијски или медијски експонирани.
• Видели сте током деведесетих изблиза и фронт и дубоку позадину, и просторе осветљене рефлекторима јавности и оне тихе салоне дубоко иза кулиса. После свега, које врлине и које мане нашег народа бисте нарочито истакли?
— Правило тог искуства гласи: што се више приближавате првим, ватреним линијама фронта — то срећете све боље људе. И обратно, одлазећи од фронта, ка дубокој позадини, сретао сам све горе а најгоре у родном Београду. Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се “од свега дижу руке”. Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да “од сада мисли само на себе”, да “пара буши тамо где сврдло не може”, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота — Србин то чини бесно, као из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника охрабрење да буде оно што доиста јесте, достојан српске традиције. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација, попут Српске радикалне странке: показати делима да нико међу нама није сам и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: ми, они којих више нема и они којих још нема.
Наш непријатељ нас оптужује да смо фиксирани на своје жртве, да живимо у прошлости. Све погрешно. Јединствена одлика Срба је њихова стална загледаност у неки хоризонт будућности. Када би тај порив продужили даље од пуких повода уочили би да је Србин заправо загледан у вечност, на коју лепо упућују иконе светаца у нашим домовима. И када гледамо у прошлост — ми смо заправо загледани у вечност. Управо та наша присутност мислима и осећањима у вечности чини нас несаломљивим у свакој садашњости.

СРБИ ОСТАЛИ НЕПОРАЖЕНИ
• Сматрате, дакле, да се из искуства пораза и губитака може стећи оно што ће нас прекалити и оплеменити, учинити бољим и јачим?
— Ви сте заправо одредили наше суштинско историјско искуство. Захваљујући тим вишевековним каљењима српски народ и српска војска били су у стању да толико дуго одолевају санкцијама и навалама највећих сила света те коначно најјачој армији света. Ипак, ми смо војно, политички и морално остали непоражени јер НАТО није успео да изнуди свој главни стратешки циљ, записан у ултиматуму из Рамбујеа: окупација целокупног простора Србије и Црне Горе. Да нам је пијани Јељцин продао ракетни систем С300, који је био тврдо обећао председнику владе народног јединства, Мирку Марјановићу — атлантски зликовци не би се усудили да нас нападну. Србе је поразила српска лаковерност и малодушност.
• И у свом личном искуству, на личном примеру, искушавани болешћу, показали сте како се остаје “усправан међу рушевинама”. Да ли је у Вашем “једном погледу на свет” дошло до неких померања под светлом таквих личних искустава и искушења?
— Не, никакве промене у погледу на свет та болест није изазвала. Једино сам променио однос према себи. Претходно сам био сумњичав према квалитету људског матери



СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОТИВПОКРЕТА
• Као једина делотворна алтернатива наказном свету под жезлом американизма, и даље се испоставља велики евроазијски савез и противпокрет за мултиполарни свет. Какве су реалне шансе да до таквог противпокрета дође и ко би могао бити његов пијемонт?
— Таква алтернатива је не само могућа већ и неминовна. Суштина “американизма” је растући паразитизам који је попримио већ планетарне размере. Ако не буде заустављен појешће свет те и себе. Главни правац његовог освајачког похода је евроазијско “срце света”, првенствено нетакнута богатства Сибира. Али, замајан неочекиваним а дугогодишњим отпором Срба, атлантски Левијатан је страћио драгоцено време и пропустио идеалне прилике за разарање руске државе на низ државица — како је јавно прижељкивао државни секретар САД Џемс Бејкер, 1991. године — те за освајање Сибира. Идеалне прилике и услове пружала је владавина русофоба попут Гајдара и Чубаиса, под окриљем пијаног Јељцина. То време је прошло и Русија се сада незадрживо опоравља и уздиже. Она ће бити средиште кристализације великог евроазијског савеза.


ЕВРОПСКА ПОМРЧИНА
• Доста времена у протеклих неколико година проводите у Западној Европи и располажете свежим утисцима отуд. Да ли је стање духова на западу заиста толико лоше, или то само изгледа, виђено одавде, из Србије?
— Стање је много горе јер су се политичке, економске и верске елите углавном продале или предале. Уклањање свих одбрана и заштита националних економија спрам сила глобализације и закона слободне конкуренције обара и руши све високе европске стандарде живота и своди их ка кинеским или трећесветским разинама. Истовремено, западна Европа преживљава мирнодопску инвазију трећесветских маса жртава америчке дужничке економије, што прети да до краја века Европљане претвори у националне мањине. То самоубиство подржавају политичари који се удварају имигрантима очекујући њихове гласове, индустријалци који добијају ропски јефтину радну снагу и католичка црква због тога што је угошћавање имиграната веома уносно а и због блесаве наде да ће преверити муслимане. Само једно брзо и драстично погоршавање услова живота — какво објективно очекујем а и прижељкујем — може пробудити у западним Европљанима инстинкте самоодржања и покренути их на устанак.

О САДАМУ И “ПРОГРЕСУ”
• Уметнички сте директор угледне галерије “Прогрес” у Београду и потписник текста у каталогу за недавно забрањену изложбу слика посвећених Садаму Хусеину. Шта заправо стоји иза забране и како је до свега дошло?
— Пре бих рекао да је тој изложби ускраћено гостопримство јер је сликар изневерио усмене и писмене договоре да понови каталог начињен за претходну, у Подгорици. Он је на корице посве различитог каталога, тик уз меморандум “Прогреса” ставио обавештење како се изложба приређује “у част борца за слободу и великомученика Садама Хусеина”. Немам ја ништа против да сликар има толико високо мишљење о бившем слуги америчких интереса — који је за радост њујоршких лихвара сатро милионе људи у осмогодишњем рату против Ирана — али не може он то да приписује једној пословној компанији, која никакве везе нема с политиком већ само племенито и пожртвовано, упркос свему, своје најелитније просторе предаје бесплатно уметности и култури. Жао ми је што је за такву подвалу била икскоришћено моје одсуство, због лечења и контроле, јер да сам био присутан ја бих то све решио много елегантније, без скандала и посета агената БИА-е.
КАРАЏИЋ ИЛИ О ПОВРАТКУ КРАЉА АРТУРА
• Како данас гледате на Вашег личног пријатеља, првог председника Републике Српске и једног од најпрогоњенијих људи савремене Европе?
— Сваки дан се у себи молим богу старе српске вере за његово здравље, слободу и постојаност. Видите, Радован Караџић је добар пример како ударци најтежих недаћа, калећи људски материјал, умеју из њега испољити најбоља својства, која би иначе остала скривена. Да није било свега што је било Радован Караџић би остао један из масе овдашњих провинцијски лаковерних или инфериорних поборника такозваних вредности западне демократије и либерализма, следбеник Фројдовог сујеверја, односно једне модерне гране јеврејске мистике те писац нама нејасних или недовољно јасних стихова. Ватре рата осветлиле су дубока значења и значаје тих стихова којих ни он сам није био свестан јер их је — уверен сам — из њега изговарао посве другачији дух, исконски песник. Те ватре сагореле су многе његове илузије и ја сам имао срећу да својим очима видим како се он брзо преображава и уздиже у фигуру коју ће будуће поколења Срба памтити као што наше памти деспота Стефана Лазаревића или цара Лазара. Ту његову величину уочили су и страни посетиоци, попут Владимира Волкова, Дела Горса или Федерика Дитура, који је, кад се вратио у Француску, обавестио Французе да се “краљ Артур са својим витезовима вратио на земљу и да се зове Радован Караџић” те да се с њима бори како би Европа поново постала узвишена и племенита.



УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!
Драгош КАЛАЈИЋ


Велики српски интелектуалац, Драгош Калајић, више није међу живима. Својевремено је наш лист имао час да објављује његове ексклузивне чланке. Ово је један од најбољих, из 1990. године...

ПИШЕ: Драгош КАЛАЈИЋ

Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.
Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ
Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.
Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.
Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"
Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".
Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.
Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА
У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.
Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005






















УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!
Драгош КАЛАЈИЋ



Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре.
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.


Три испита националних покрета

На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.
Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове.
По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...)


Ка препороду Словенске културе

... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет...
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон капиталих дела европке културе из наставних програма. Великани европске културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери »евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта, могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала уложила у Октобарску револуцију.
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.


Kа православном капитализму

Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености. Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример.
Тежиште јапанског модела привредног препорода и тријумфа почива у будистичкој концепцији рада, која је у том погледу слична православној, односно подобна за православно усвајање. На овом месту нашег излагања упутно је навести опажање славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«.
Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга.
За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре.
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!«