Vanguard News Network
VNN Media
VNN Digital Library
VNN Reader Mail
VNN Broadcasts

Old October 3rd, 2013 #1
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default History and Culture

History and Culture



Dimitrije Ljotic - What we are fighting for (1935)



We are fighting, first of all, for a different concept of politics. Among the people, this word has gained the connotation of something false, filthy and sordid. For a long time now, the people have thought that politics is like a manure pile at the rear of a peasant courtyard, a thing necessary, but neither clean nor dignified.

The first consequence of such belief has been that a vast number of honorable people decided that there is no place for them in politics, just as clean, well-dressed people make sure to keep away from manure.

The second consequence has been that those honorable people who nevertheless were in politics were swamped and overrun by those whose actions had given rise to this belief among the people.

And the third and worst consequence has been the slow but steady erosion of national moral standards. The nation has been losing faith and its old moral values. Honesty and personal honor have begun to look like obstacles to advancement in life. . . .

We want to stop the continued moral decline of the nation. We want to restore to honor our former high national principles.

It is therefore necessary to put an end to the belief that politics is dirt and manure, to put an end to the conviction that politics is personal advantage and corruption. Instead, the belief must arise in all our nation that politics is a toilsome struggle and an honorable service in which no one may seek personal advantage, much less enrichment.

Consequently, power must be made dependent on such personal answerability, that all weaklings and cowards, all scoundrels and egoists will flee to the rear, as once they fled from the war front. That is where they still belong.

This is the first, and fundamental, principle of our struggle.

We fight therefore for a national, popular politics, and against the politics of parties, cliques and factions.

It has come to pass that nothing in the country can be accomplished without the recommendation and intercession of a political party. NO one can get his rights according to law, but only at the recommendation of someone influential. Obligations are avoided and responsibilities are canceled, not according to the law but at the intercession of someone influential. . . . All this means that we have no lawful and permanent state and national policy, but that the state is run by party, faction and clique politics.

The lack of such national and state policy has brought heavy consequences. Throughout the land, this kind of government has produced bitterness and unrest. Today, our nation, thanks to such government, is insufficiently united, and lacks solidarity.

But we are for national unity . . . .

In social and economic affairs, we fight for the right of the people to take affairs into their own hands. We demand that, in these respects, no general national policy be planned or carried out without the active participation of representatives of national professional organizations. . . .

National forces cannot develop in either the economic or the social field until the people stand on their own feet and implement the principle of self-help. The state retains over this whole enormous area the right of supervision in the framework of the social and economic plan, and the right to regulate relations between the professions.

In this regard, we fight for the principle that politics must not be separated from national social and economic life. At present, it is so separated. Today, it is thought that there exists some pure politics unconnected with social and economic question. Today, people who have no contact with national needs, who have no understanding of real social and economic national problems, rise through elections to the highest offices. We fight for a political system in which this would become impossible.

We are deeply convinced that many contemporary social and economic difficulties would not exist if such a system were in effect. This is the third principle of our struggle.

We fight, finally, because, although it looks like we live in cowardly times, we believe that many think as we do , are dedicated to these aims, ready for sacrifice, and confident of victory. This is the fourth and last principle of our struggle.




The Ideals of Contemporary Youth (1942)

One hundred and fifty years ago, the French Revolution enthroned an idea which promised the individual strength, prosperity, happiness and peace. This idea took the individual as the measure, elevated him to the highest throne, to the altar, and proclaimed: hitherto it had always been believed that human happiness must be pursued by a collectivethe family, the nation, the stateand the individual was forgotten. Henceforth, men will aim at individual happiness. And since human society is merely a collection of individuals, a million happy individuals will make a happy society of one million men.

Having thus turned the social order upside down, this principle of individualism gave birth to materialism, capitalism and political democracy, and thus created contemporary materialistic-democratic-capitalistic society. For 150 years, the individual has reigned. The individual displaced humanity as the standard, and thereby destroyed the hitherto existing self-protective systems of all nations. He has reigned, more or less, generally, and it has taken 150 years to show that unfortunate humanity, which was induced to follow this decoy, has lost its way.

The individualistic idea promised individual happiness. Why should men march toward collective happiness? Better to pursue the happiness of the individual, since happy individuals equal a happy collective. But 150 years have shown that this road leads nowhere. Because all the difficulties and breakdowns and chaos through which we are passing today are a consequence of this enthronement of individualistic thought in human society. Because those who established this idea as the new standard lost sight of one important fact: Human society is not merely a collection of individuals. It is an entity of a higher order, which cannot be expressed as the arithmetical sum of the individuals that compose it. Even if all of us who live today in this country were to gather together, even if we all answered the roll call, this still would not make a nation. A nation is a being of a higher order, existing independently of those individuals of whom it is temporarily composed. It is not a physical being, with a head, arms, legs, eyes. It is a moral and historical entity, which lives and acts in human history, carrying its national symbols.

A nation is an entity which has a past and a future, and which at a given moment is not a simple sum of its members. Therefore it is impossible to make happy a nation through the direct happiness of individuals. However, individualistic thought says: "You, the individual, are your own purpose, therefore seek your own happiness." But millions of individuals, driven by their egoism, collected together did not make a happy society, but instead created chaos. To tell a mass of millions of men: "Let each of you chase his own happiness!" means to direct them into a path in which chaos and confusion will reignexactly as we observe today. And this, I repeat, derives from one erroneous idea: that human society is a simple sum a individuals. And thus it is, and had to be, that the individual, pursuing heedlessly his own happiness, injures society, and through the calamities of society injures himself. . . .

If we now return to our previous question: how can the builders of life, the ardent individuals, those who are the light and the salt of the earth, how can they become strong, then in the light of the preceding exposition of the evil consequences of the enthronement of individualism in the Christian world, we shall perceive that his will be possible only when we shall replace the individualistic idea with another idea: the organic idea.

The organic idea arises from the fact that the individual, as a rule, does not live outside human society. On the contrary, the individual needs society for his own benefit. Therefore the individual, contrary to the individualistic idea, cannot consider first his personal interests, but must keep before his eyes, first of all, the interests of the society to which he belongs. Subordinating himself to the collective, the individual will promote the development of the collective, and through it, his own. From this fact, it follows that the human collective (in the first place, the family and the nation, as natural phenomena which a man enters by being born) is not a simple collection of its members, but has its existence independently in many respects from theirs, since it exists and endures, outliving them, just as it existed before them.

Although the individualistic idea directed the individual to consider only his own happiness . . . life has shown that a million collected egoisms produce general misfortune, and simultaneously individual misfortune.

On the contrary, if the organic ideathat the individual must consider the interests of the totalitybecomes the ruling system, this will achieve the happiness of the collective, and through this, the individual will also achieve personal happiness.

Therefore we must replace the individualistic idea with the organic idea. We fight against the first and for the second. Let us reemphasize, by strengthening the collective, we shall also make the individual strong.

Individualistic thought gave birth to democracy, capitalism, Marxism and Bolshevism, materialism and atheism. Capitalism and Marxism are brothers, deriving from the same, individualistic world view. . . . Neither individualism, nor capitalism, nor Marxism can solve social distress. Neither can democracy, which is merely political individualism. Capitalism is the economic system, democracy is its political weapon and its expression in politics. . . .

Only organic thought, which shows the individual his place in the family, in the nation, in the state, in humanity, in the universe, can solve the hopeless contemporary situation. Only the organic idea, which explains man's place in the world: whence he came, why he is here, whither his destiny, which are the means to his fateonly this idea can discover the way and find the ideal.

Dimitrije Ljotic

Last edited by Tiwaz; October 4th, 2013 at 03:48 PM. Reason: Thread
 
Old October 4th, 2013 #2
Serbian
Senior Member
 
Serbian's Avatar
 
Join Date: Nov 2004
Posts: 21,679
Default

Nisam bas pristalica Ljotica i njegovih ideja, ali za tebe

__________________
Christianity and Feminism, the two deadliest poisons jews gave to the White Race


''Screw your optics, I'm going in'', American hero Robert Gregory Bowers
 
Old October 4th, 2013 #3
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default

Quote:
Originally Posted by Serbian View Post
Nisam bas pristalica Ljotica i njegovih ideja, ali za tebe

http://www.youtube.com/watch?v=TxrDz...ctr=1380875210
Хвала брате!!! Мада ја више и сам преферирам ово: -
 
Old March 20th, 2018 #7
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Мисленик

MISLENIK


„Najvažnije je misliti samo na srpski narod, na njegovo spasenje i opstanak! Misliti svojim mozgom i ići za svojim narodnim interesima. Ne slušati sa strane nikoga, ne povoditi se ni za kim.“

Djeneral Milan Nedić


„Najveći neprijatelj srpstva je KOMUNIZAM - Njega treba trebiti iz srpske narodne njive, bez milosti do kraja!“

Djeneral Milan Nedić


„Najveći je dušmanin srpskog naroda onaj koji deli Srbe na ma kakve frakcije, partije ili frontove. Svi Srbi moraju biti u jednoj jedinstvenoj falanzi, okupljeni u SVESRPSKOJ LEGIJI. Svi Srbi složno, bratski na okup, da se spasavamo sami.“

Djeneral Milan Nedić


„Za koga tolika krv? Za čiji račun tolike patnje? Za koga tolike suze majki, udovica i siročadi? Za koga toliki grobovi opojeni i neopojeni? ZAR ZA ENGLEZE? ZAR ZA AMERIKANCE? ZAR ZA BELOSVETSKE JEVREJE STALJINOVE?!!!“

Djeneral Milan Nedić


„Komunistički program sadrži bezobzirno gnječenje narodnog, organskog, socijalnog, političkog i duhovnog bića. On to čini bez stida, bez pritvorstva i straha. On načelno celinu narodnu i ne priznaje. On tvrdi da je narod jedno krvavo klupče u kome se od iskoni, pa sve do ostvarenja ovog programa, dva krvna neprijatelja, dve smrtno i nepomirljivo zavadjene klase, grizu, ujedaju i mrcvare.“

Dimitrije V. Ljotić


„Marksizam može da evoluira u taktici, ali marksizam ne može da evoluira u doktrini. U diktrini je marksizam jedan zatvoren sistem, u kome su svi delovi logički povezani jedan sa drugim. Zato marksizam ne može u doktrini da evoluira, a da i ceo sistem, kao celina, ne bude srušen. A u taktici? U taktici može, i niko ne može u taktici takvu evoluciju da pravi kao što može marksizam.“

Dimitrije V. Ljotić


„U ogromnom narodnom iskustvu nalazi se sabrano saznanje, da se i pojedinci i narodi opredeljuju vrlo često i isključivo nematerijalnim i nesebičnim razlozima, i da su zbog toga voljni podneti ogromne žrtve.
Narod zna da je nematerijalno veće i teže od materijalnog, i ako je i ovo važno. Ali će se zbog materijalnog ipak manje žrtvovati nego zbog nematerijalnog, - a to ne bi moglo biti kad bi obrnuto bilo tačno.
Ako čovek kupuje nešto materijalno, on će žrtvovati samo toliko koliko ta materijalna stvar u njegovim očima vredi. Čim predje granice vrednosti, on neće više hteti za tu stvar da da.
Za nematerijalne stvari daje i sam život. Bez toga nema vrednosti. Često se pak život daje, naročito medju seljacima, za brazdu zemlje, pa bi se otuda reklo: eto slučaja da se život daje i za jednu beznačajnu vrednost. Medjutim, baš taj slučaj pokazuje da se život ne daje za brazdu materijalnu, već za čast junačku i ponos povredjen zauzimanjem brazde zemlje, koja pripada njemu i koju kao takvu on i njegovo junaštvo treba da štite.“

Dimitrije V. Ljotić


„Nacije su najmanje istorijske jedinice u opštoj istoriji ljudskog roda i to ne po našoj želji, već po prirodi stvari. Neko ne može uticati na istoriju čovečanstva drukčije nego preko istorije svoje nacije.
I greh je protiv čovečanstva negativan stav prema svojoj naciji i prema svojoj nacionalnoj istoriji.“

Dimitrije V. Ljotić


„Vrednost jednog naroda jeste u pravoj srazmeri sa brojem junaka i pravih ljudi. Ukoliko je broj ljudi, sa pravim ljudskim osobinama, veći, narod je veći i bogatiji. Dobro je da narod ima ljude koji se brinu za dobre konje, dobre volove, dobre ovce, dobre petlove – ali narod treba uputiti i da dobre ljude podiže.“

Dimitrije V. Ljotić


„Nema dela bez domaćina. Može biti posla i rada ali dela nema. Jer jedno je rad, rabota, a drugo je delo. Rad je napor i robovanje materiji, a delo je blagoslov i uteha stvaralaštva. Rad je kao cvet, a delo je plod. Koliko je rada i rabote bez ploda?! I zato domaćinski narod ne pada u ekstazu pred radom, ali uživa u delu.“

Dimitrije V. Ljotić


„Narodna zajednica shvaćena u svojoj večnosti, ne kao danas živeće pokolenje, već kao beskrajni niz pokolenja iz davne prošlosti do nesagledive budućnosti, je iznad nas, iznad jedinke, iznad delova, staleža, pokrajina, pa i pokolenja. Svi naši posebni interesi pred njenim interesima moraju ustuknuti.“

Dimitrije V. Ljotić


„Samo kukavički narod ne sme istini u oči da pogleda. Samo narod koji ne sme istinu da vidi, zavlači kao noj svoju glavu u pesak, beži u carstvo laži i živi u ovom. Razume se da se takav narod stalno sukobljava sa stvarnim životom, jer ne gleda stvari kakve jesu, već živi u samoobmani da su stvari oko njega onakve kakve bi on hteo da su. Takav je narod upućen na put svoje nesreće, sloma, pa, možda, i smrti.“

Dimitrije V. Ljotić


„Ima jedan kapital narodni koji se ne sme okrnjiti. Može narodni imetak opadati, može i državna teritorija, pod spoljašnjim nevoljama, biti smanjivana, ali narodni moralni kapital ne sme biti smanjivan. To je razlog za bolje dane. Nikad budućnost nije crna narodu nedirnute moralne glavnice.“

Dimitrije V. Ljotić


„Osnova društvenog života je duboko moralne prirode: što viši moral, to čvršća zajednica.“

Dimitrije V. Ljotić


„Velika ti borba predstoji, mladosti, mila omladino. Najveća i najstrašnija borba. Pobediš li tu, mladosti, pobedićeš svuda. Sijaće se lica vaša, mladi ljudi, kao suncem okupana. I u sasvim oblačne dane nosićete sunčev sjaj na svome licu, njegove zrake u svojim očima. Snaga njegova oživeće kroz vaše reči. Pobedonosci i sunconosci ćete postati. Neće neprijatelj dočekati juriš i nalet takve vojske. Oči mu neće moći izdržati sjaj vaš.“

Dimitrije V. Ljotić


„Omladina mora da teži za punoćom i bogatstvom života. I otuda mora biti snažna. Ali ona neće biti snažna, ako podje putem individualističke, već samo putem organske misli. Jer nema joj lepote života, ni punoće njegove, ni svetlosti njegove, ako trči neposredno za srećom svojom ličnom, već ako podje neodoljivo za srećom svoje zemlje.“

Dimitrije V. Ljotić


„Država je kao alat kojim jedan narod kuje svoju sudbinu. Alat mora biti veran. Mora težnje naroda verno izvršavati, interese njegove verno braniti.“

Dimitrije V. Ljotić


„Država počiva na pravdi i sili. Ko zna i mari za pravdu, pravdu mu je država dužna dati. Ko ne zna i ne mari za pravdu, taj će na sebi osetiti silu države.“

Dimitrije V. Ljotić


„Najgore cepanje jednog naroda je ono koje se vrši na pitanju spoljne politike.
U vodjenju spoljne politike svake zemlje postoje izvesni imperativi kojih se svi dobri upravljači, pa i svesni gradjani, moraju držati. Jedan od prvih i najglavnijih jeste; imati uvek na umu, voditi stalno računa o interesima svoje zemlje i svoga naroda. Interesi drugih zemalja i drugih naroda, ma koliko bili veliki, plemeniti i lepi – ili obrnuto – rušilački, sebični i ružni, mogu i moraju biti posmatrani jedino sa gledišta naših interesa. Ljubav i mržnja, simpatije i antipatije, stvar su pojedinca. Svako je od nas slobodan da to izrazi, čak i da javno manifestuje, odlazeći kao dobrovoljac u jednu drugu zemlju, pod jednu ili drugu zastavu, za jedne ili druge ciljeve. Ali niko nije vlastan da svoju zemlju izloži strahotama rata zbog svojih shvatanja, svojih simpatija ili antipatija prema jednoj ili drugoj zaraćenoj strani.“

Dimitrije V. Ljotić


„Nije dovoljna politička, državna ograda da ljude održi u zajednici. Svinje se mogu zadržati u oboru, stoka u staji, ali ljudi, koje ne veže zajednička misao, vera u zajednički put i sudbinu i ljubav medjusobna, ne mogu činiti ljudsku zajednicu. Slabe su i najjače političke i državne ograde i veze da takvu zajednicu održe.“

Dimitrije V. Ljotić


„Svet ne može biti zadovoljan kada mu se samo kaže da postoje zakoni, da su ti zakoni objavljeni i da se nalaze odštampani po mnogobrojnim izdanjima. Svet hoće da vidi da se ti zakoni materijalizuju i izvršavaju, da su poštovani i vršeni bar u najgrubljim potezima od onih koji su prvi i pozvani da se o izvršenjima zakona i poštovanju poretka, na njima zasnovanog, staraju.“

Dimitrije V. Ljotić


„Ima nekih ne organizacionih, već funkcionalnih uslova koji se moraju osobito poštovati, naročito od onih koji budu na čelu organizacije, a preko nje i na čelu države.
Prvi takav uslov je ono “Dubrovačko pravilo” što je uklesano više ulaza u Knežev dvor u Dubrovniku:”Oni što državnim poslovima upravljaju, svoje neka zaborave”.
Drugi takav uslov jeste: onima što u ime države upotrebljavaju silu, mora prvo lice da sija istinom i pravdom. Bez toga je sila – nasilje, tiranija.
Znamo da sila može mnogo. Svaki dan to vidimo. Ali trajnost delu ne daje samo gola sila, već ona zasnovana na istini i pravdi.
Treći uslov jeste: ni jedan režim nema pravo da čini narod gorim nego što je.
Svaki je režim kao domaćin na njivi. Dobar domaćin ne gaji kriva, već prava stabla, dobar domaćin ne umnožava kukolj i korov, već plemeniti usev.
Kakav bi to režim bio koji bi drukčije radio: koji bi pomagao zlu da pobedi dobro, koji bi pomagao poroku da pobedi vrlinu.“

Dimitrije V. Ljotić


„Državnik mora ako ne burom da upravlja, a ono bar da čuva državni brod da ga bura ne odagna tamo gde će se razbiti. U tiho pristanište da skloni brod, ako mu ništa drugo ne ostaje. Ali državniku više nego kapetanu ladje stoje na raspoloženju i sredstva za borbu protiv same bure. On mora da ispita odakle i zašto “duva bura”, pa da on, ako zatreba, buru oduva. Jer ako tako ne radi, njegovo je prisustvo izlišno: duvaće vetrovi i bure i bez njega, pa će brod državni goniti čas levo, čas desno po okeanu života.
U našim krajevima gde vladaju bure narod misli da postoje mesta gde se bura rodila, druga gde je ojačala, i treća gde se već snažna pojavljuje. Ovo narodno verovanje ja bih sasvim praktično primenio. Kola se ne zaustavljaju kad dobiju najveću brzinu na nizbrdici, već odmah u početku se koče da takvu brzinu i ne dobiju. Potražio bih “mesta gde se bura radja” i tu prvo ne bih dao da se rodi, - ili, ako ne budem mogao to sprečiti, ja bih se odmah s malom i nejakom burom u koštac uhvatio, a ne bih čekao dok ona poraste.“

Dimitrije V. Ljotić


„Ma koliko burno vreme bilo, krmari državnog broda moraju znati kuda vode brod. I ukoliko je vreme burnije, utoliko je njihova dužnost veća i odgovornost strašnija.“

Dimitrije V. Ljotić


„Iz mnogobrojnih primera, koje sam imao pred očima, utvrdio sam da se vlast vrši lakše i stvarnije ukoliko je karakter nosioca vlasti puniji junaštvom i čestitošću.“

Dimitrije V. Ljotić


„Smatra se da se vlast može svakome da da. Obično se misli da je vlast, kao kakav čarobni plašt kojim se mogu svaka pleća ogrnuti i da on od najnedostojnijih može da napravi dostojne. Ali nije tako. I pod lavljom kožom mogu se sagledati magareće uši. Plašt vlasti ne samo da nikakav lični manjak nosioca ne zaklanja, već, naprotiv, još ga više ističe. I zato, ako dodje autoritativni režim u ruke kukavice i šićardžije, onda postaje režim bez autoriteta, bez ugleda, a to je za takav režim boljka bez prebola, boljka od koje se mora umreti.“

Dimitrije V. Ljotić


„Priroda stvari, taj najmoćniji zakonodavac, autoritativnim režimima postavlja izvanredno teške zahteve. I samo oni koji te zahteve ispune, mogu se smatrati za uspele. Ostali doživljavaju slom. A ove uslove moraju ovakvi režimi da ispune da bi uspeli:
1. Izvanredno poznavanje stvarnih prilika i njihovih razvojnih mogućnosti;
2. Razumna odlučnost i doslednost;
3. Razvijeno osećanje istine i pravde;
4. Apsolutna materijalna nezainteresovanost;
5. Služenje najvećem dobru celine.“

Dimitrije V. Ljotić


„Hibridi su bez potomstva. Samo originali imaju pravo na život. Kopije imaju malu vrednost.“

Dimitrije V. Ljotić


„Svako mora da živi po svome unutrašnjem zakonu, po svom ličnom zakonu, a ne po tudjem, spoljašnjem, internacionalnom. Narod je osećanjem, navikama, izrekama, vezan za zakon. Nastaje pitanje: u čemu je taj zakon? Naš je zakon vrlo kratak, ali zato vrlo veliki. On ima samo tri principa: domaćinstvo, junaštvo i čojstvo. To je zakon našeg naroda. I ako naš narod živi po ovom zakonu, onda su mu plodovi krupni, slatki i blagorodni, a ako ne živi, onda mu “sekira leži u dnu stabla.”

Dimitrije V. Ljotić


„Svetle narodne tradicije predstavljaju narodno iskustvo. Narod bez tradicije je narod bez iskustva. Juče je rodilo danas. I mrtve stvari imaju svoju istoriju, a kamo li živi ljudi, i još više velika narodna tela. Tradicija nije samo mrtva prošlost, već ona vezuje u velikoj meri i sadašnjost i budućnost. U najburnijim vremenima, dobro shvaćena vlast tradicije može da zameni razmišljanje.“

Dimitrije V. Ljotić


„U jednom velikom narodnom telu svi su delovi toga tela tesno povezani jedan za drugi, i nije mogućno vredjati, teško vredjati bitne interese jednog dela, a da se to posle, možda s interesom, ne vrati ne samo onima koji su vredjali, već i onim delovima koji su to pasivno posmatrali.“

Dimitrije V. Ljotić


„Organska misao polazi od činjenice da ljudska jedinka, po pravilu, ne živi izvan ljudske zajednice. Prema tome, njoj je zajednica potrebna radi njenog dobra. Otuda jedinka ljudska, suprotno individualističkoj misli, ne može imati u prvom redu svoje lične interese, već u prvom redu mora imati pred sobom interese zajednice kojoj pripada. Potčinjavajući sebe zajednici, ljudska jedinka postiže procvat zajednice, pa tek kroz to i svoj. A iz te činjenice izlazi, da zajednica ljudska (porodica i nacija u prvom redu kao prirodne pojave, u koje čovek sam rodjenjem dolazi) nije prost zbir svojih članova, već ima svoje biće nezavisno u mnogome od njih, jer ona postoji i traje, nadživljavajući ih, kao što je postojala i pre njih.
I dok je individualistička misao pozivala jedinku da vodi računa jedino o svojoj sreći i da će tako, usrećivanjem jedinke, postići i svoju sreću i sreću cele zajednice koja je samo njihov zbir, dotle je život pokazao da milion sebičnosti sabranih daju opštu nesreću, a ujedno i nesreću jedinke.
Naprotiv, ako se za vladajući sistem uzme organska misao: da jedinka ima u vidu interes celine, zajednice, onda će se sreća zajednice i postići, a preko toga će i jedinka postići svoju ličnu sreću.“

Dimitrije V. Ljotić


„Lažna humanistika XVIII do XIX veka razmekšala nas je sve, pa se svaki napor, žrtva i borba, smatraju teretom, koji treba izbeći. A istina je pred našim očima. Hleb se samo nemilosrdnim gnječenjem može umesiti. Čovek se radja u krvi i mukama. Zrno ne može dati ploda dok ne umre. Prikloniti glavu nad tim istinama, saobraziti svoju filozofiju njima, kao životom svuda prisutnom sadržaju, shvatiti da je ludilo pokušati da se taj sadržaj životni promeni pred našim pojmovima, već naše pojmove uskladiti sa onim što stalno posmatranje života otkriva u njemu, znači omogućiti sebi osnove svake mudrosti, a naročito političke.“

Dimitrije V. Ljotić



,,Za vlast se mora vezati takva odgovornost, da svi slabići i kukavice, svi nevaljalci i koristoljupci, kao nekad s fronta, pobegnu u pozadinu, gde im je i do sada bilo mesto.”

Dimitrije V. Ljotić


„Sa polumerama i poluljudima je svršeno. Isto tako s pajacima, s marionetama, s ljudima papagajima što tudje misli samo znaju da ponavljaju, a ni jedne njihove rodjene u glavi nemaju – s kukavicama i kukumavkama, s polupoštenim i nepoštenim, s izelicama i sladostrasnicima, sa neozbiljnim i plitkim, površnim i sumnjalicama, - sa njima je svršeno.
Vreme i dogadjaji traže pune mere i cele ljude.“

Dimitrije V. Ljotić


„Hoćemo da svaki, od najmanjeg do najvećeg službenika, odgovara za ono što uradi, i to odmah i stvarno. Hoćemo da mlaki i slabi uvide, da je savesnost i čestitost sasvim korisna i praktična vrlina, kad ih već sama vrlina ne privlači. U tome možemo uspeti bez potresa, samo ako se uvidi da ne mogu biti svi nekrivi. Neko mora da odgovara: ili onaj koji treba ili oni koji su propustili da dovedu na odgovornost onoga, koji je trebao da odgovara.“

Dimitrije V. Ljotić


„Hoćemo da idemo svetla i uzdignuta čela. Dosadio nam je svima smrad i trulež.“

Dimitrije V. Ljotić


„Treba vremena, treba se vraćati sto puta na jednu misao, treba je izlagati u raznim oblicima, treba je pružati pod raznim svetlostima, dok polako svet ne otpočne da shvata i razume tu misao.“

Dimitrije V. Ljotić


„Često je najludje uradio baš onaj ko misli da se može samo umom rukovoditi. Jer um nešto zna, a mnogo više ne zna. Ali “najveće misli iz srca dolaze.”

Dimitrije V. Ljotić


„Strašilo još može neke štetočine od moga bostana oterati, ali ljude, koji znaju da je to samo strašilo, sigurno oterati neće.“

Dimitrije V. Ljotić


„U svakoj karikaturi ima pomalo istine.
Inače nije čak ni karikatura.“

Dimitrije V. Ljotić


„Svi znaju da plemeniti usev ne raste sam od sebe, već traži trud i to sistematski trud. Naprotiv, korov raste i djika čim čovečija ruka nije tu da se protivu njega bori.“

Dimitrije V. Ljotić


„Niko jedan narod ne može uništiti kao on sebe sama.“

Dimitrije V. Ljotić


„Narod samo pravim junaštvom može biti vladan i upravljan.“

Dimitrije V. Ljotić


„Kažu da je kukavica smrdljiva ptica, pa često zato menja gnezdo. I ona sama sebi smrdi. I mora da promeni mesto. Poleti i nadje drugo gnezdo. Prvih nekoliko dana ne oseća se smrad, a posle mora da se oseti, jer ona ga nosi sobom i ne može se rastati od njega. Od gnezda može, ali od smrada ne.“

Dimitrije V. Ljotić


„Ljubav prema svom narodu je redovni stanovnik duše normalnog čoveka.“

Dimitrije V. Ljotić


„Svaka žrtva i svako junaštvo je kao “grad na gori”: treba da svetli ljudima i narodima. Bez njih bi im bilo mračno putovati po kratkom im, ali mučnom i teškom putovanju.“

Dimitrije V. Ljotić


„Život je stalna borba. Neprestano ima da se bori, pri tome može i da se pada, ali treba i da se diže sa krajnjom rešenošću da se podigne i ide putem koji daje snagu koju čovek po razumu nikada ne može da dobije.“

Dimitrije V. Ljotić


„Znam da pravde medju ljudima ne može biti, dok su ljudi, ali daj da vidim žudnju za pravdom, pa da se utešim. Znam isto tako da ni radosti stalne medju ljudima ni mira stalnoga ne može biti, ali daj da vidim žudnju za radošću i za mirom, pa da se utešim. Znam da su ljudska uredjenja i ustanove uvek pune nedostataka, ali daj da vidim žudnju i trud za poboljšavanjem, pa da se utešim.“

Dimitrije V. Ljotić

“Jунаци, Jа идем на пут у небеску Србиjу, тамо где се већ налазе наjбољи наши другови да се њима ставим на чело jер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину. Другови, истраjте до краjа у светоj борби за Истину и вазда имаjте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматраjу и у борби и раду прате и да су стално са вама.”

Комадант, ђенерал Коста Мушицки


„Nigde na svetu ne govori se tako ružno o nama kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.“

Miloš Crnjanski


„Najstarija lepota Beograda niti se zna niti se sluti, niti se traži. Beograd, jedan od najstarijih gradova na Dunavu i Savi uopšte ne mari za prošlosti i potpuno je nov.“

Miloš Crnjanski


„Beograd ima pravu otmenost koja se dobija od nezasluženih uvreda. Nikoga u njegovom gorkom času uvredio nije, nikom se u svom gorkom času ulizao nije.
Govori se o časti. Varoš u kojoj nema porodice što nije gledala dedu, ili oca, brata ili sina kako se bledo smeši u okovima, samo časti radi, zar da se na to ne nakašlje? Nema li svaka porodica nekoga ko je stao, na govornici, ili na ulici, na bojištu, ili u sukobu, pravo i nepomično za reč, za ime, za uverenje? Nije li se ovde za vreme ratova Engleskinjama činilo da su obični seljaci gospodskog profila? Srcu svih tih običnih ljudi, seljačkog roda i čista tela, davno već hrli sva naša ljubav, iz svih krajeva!“

Miloš Crnjanski


„Samo je Beograd u našoj državi (u Kraljevini Jugoslaviji) zaista svetski. Žar je on davno. Sve su mogućnosti pred njim. Sve je već video i ničega nema da se boji. U sebi samom nalazi svoj način i svoje zakone, stoji i sunča se iznad Save.“

Miloš Crnjanski


„U mnogim gradovima Evrope biće nije tako toplo, nepokvareno i zanosno kao u Beogradu. Topal je toliko da su kraj njega drugi smešni i nadmeni. U svetu njegovom ničeg bednog, ljigavog. Život se toliko puta gubio, mili i dragi toliko puta rastajali, da je sve jedna velika neizvesnost i Bog.“


„Udjem li u snežne večeri Beča, zadjem li maglom Londona, Pariza, pročitam li istoriju Bukurešta, sidjem li do Carigrada, niti i konci, kao paučina, svi me vode srcu Beograda.“

Miloš Crnjanski


„O da hoće taj slavni Mesija skoro doći da čivute sabere i usreći, te bi se bar svet kužne čivutske atmosfere kurtalisao!”

Vasa Pelagić (o jevrejima 1879.)


„Lako je naučiti životinju. Lako je naučiti prostaka. Ali je teško naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima.“

Vladika Nikolaj Velimirović


‘’Ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!’’

Никола Тесла, Београд, 1892.


„Rani sina pa šalji u vojsku, Srbija se umirit’ ne može!“

Petar Kočić


„Sa strancima u svakoj relaciji moramo biti najmanje ravnopravni. Srpski kompleks niže vrednosti prema Evropi potpuno je neosnovan. I intelektualno i duhovno mi smo superiorni u odnosu na današnje Zapadnoevropljane. Videćete to i sami, ubrzo.“

Dragoš Kalajić


„Najradije bih se odazvao pozivima prijatelja da im se pridružim i uživam na jednom karipskom ostrvu, ili argentinskoj hacijendi, ili u namibijskoj oazi nemačkih kolonista, dakle daleko od ovdašnjih strahota. Uporno me čekaju i stalno zovu. Drži me ovde nadasve pomisao na stid od ženskog prezira ako bih napustio svoje dužnosti i odgovornosti. Mene u životu održavaju prevashodno obaveze prema dva ženska bića kojima je potrebna moja ljubav i dugovi prema dve imenice ženskog roda: prema mojoj supruzi i kćeri, te prema Srbiji i Evropi.“

Dragoš Kalajić


„Izadji i bori se!
To je jedino što možeš da učiniš za svoju besmrtnost.
To je jedino što možeš da priložiš za istoriju spasenja, svoju i svih koje voliš.
To je jedino čime možeš zavredeti svoje mesto u zajednici predaka, savremenika i potomaka koja čini mistični organizam svakog verodostojnog naroda.“

Dragoš Kalajić


„Njegov svet je u stratosferama plave svetlosti, medju orlovima, pri severnjačkoj lepoti, kod alpskih vrhova, u arijevskim vedskim tradicijama, u hiperborejskim apolonovskim ozračenjima, kod belog vuka, tamo gde je, po Ničeu, bistar vazduh i gde su bistre misli, tamo gde krilima maše Nika Samotračka, gde muškarac pronalazi svoju Animu, gde se prepoznaje zlatni presek ljudske lepote, gde živi, a ne vegetira u iščekivanju Studije o izvodljivosti, narodna svest stvorena za teže stvari od trijumfa, i najviše tamo gde čovek osvaja prostore lične i nacionalne slobode zahvaljujući hrabrosti i pronalaženju prave mere i pravih vrednosti svog života.“

Dragoš Kalajić (Srpska deca carstva)


„Tačno je da istoriju pišu pobednici, ali istoriju stvaraju ideje ‘poraženih’: najznačajnija učenja i misli u trezoru Evropljana ispisali su veliki ‘gubitnici’, od Platona i Julijana imperatora, preko Dantea, De Mestra, Donoso Kortesa, Ničea i Dostojevskog, do Evole, Karla Šmita, Jingera, Hajdegera i Crnjanskog. Spisi mislilaca i pisaca pobednika su beznadežno plitki, beznačajni i dosadni.“

Dragoš Kalajić


“Ponos unutar jedne rase - koji ne podrazumeva prezir prem drugim rasama - je normalno i zdravo osećanje."

Adolf Hitler


"Sve ono što nije za dobrobit rase na ovom svetu je otpadak."

Adolf Hitler


Svi dogadjaji u svetskoj istotiji su prosto izražavanje rasnog instinkta ka samoočuvanju,u dobrom ili lošem smislu."

Adol Hitler


"Nema slobode da se čini greh prema potomstvu i prema budućnosti rase."

Adol Hitler


‘’Ako je naša volja jaka ništa ne može propasti.’’

Adolf Hitler


"Mir nije najveći cilj. Iznad njega stoji život, a smisao života je održanje."

Dr. Jozef Paul Gebels


"Mnoge pobede za narod su ujedno i bile i porazi koji su pustošili njegovu životnu snagu i krv."

Hajnrih Himler


"Težnja za slavom ne pripada svima, ali onaj ko je dostojan nje, taj mora da radi za nju svim svojim naporima"

Feladmarschal Rommel


„Mi moramo da osiguramo opstanak našeg sopstvenog naroda i budućnost za našu Belu decu.”

Dejvid Lejn

„Rasa je glavna podela među nacijama. Mongrili nisu članovi rase, niti su oni članovi nacija. Kao rasa, i nacija je biološka celina, ne geografska, kulturna niti lingvistička.“
Erik Tomson

„Svako može biti "Amerikanac", zato što je to geografski izraz, a ne biološka oznaka. Ja vidim sebe jedino kao Belog Nacionalistu, tako da se ja izjašnjavam za - Naša Rasa je Naša Nacija.“
Erik Tomson


„Belci ili pravi Beli Ljudi su ona grupa ljudi koji u svojoj krvi i svome poreklu nemaju crne ili žute rasne mešavine. Ako neka osoba plave kose, bele-kože, plavih očiju ima bilo koju od ovih mešavina, on nije Belac već je MONGRIL. Sa naukom Belog čoveka, analize DNKu krvi i ćelijama mogu zasigurno ustanoviti bilo koje ne-Belačke kompozicije. U praktičnom svetu, ja gledam na svakoga ko je manje Belac nego što sam ja, da bi takav mogao biti ne-Belac. Biologija i ponašanje su moji sopstveni fukncionalni određivački kriterijumi za Belce. To je bilo moje dugo životno iskustvo koje me je naučilo da tobožnji ‘Belci' koji se ponašaju kao Crnci ili Jevreji jesu ustvari mogrilske-mešavine.“

Erik Tomson


„Cionistički uzurpatori su ukrali naš suverenitet nad zemljom, smanjivši našu kontrolu valute države, bez buke i destrukcije oružane invazije. Svi Belci su sada pod grabljivom vlasti njihove Cionističke Okupacione Vlade (ZOG), tako da ZOG sada upravlja našom sudbinom. Ja sam stvorio taj termin 1976 godine.“

Erik Tomson


„Mi smatramo čivute, kao parazitsko bilje, koje se gotovo svima evropskim narodima o vrat obesilo, te im manje-više životnu snagu, krv i sok iz tela ispija.”

Harderveli


„Sa trihinima i bacilima sa ne pregovara, trihini i bacili se ne vaspitavaju, oni se što brže i što temeljitije uništavaju!“

Paul de Lagard (1887. god. o jevrejima)


„Jevrejin je crv u trulom telu, čuma, grdji od crne smrti, nosilac bacila najgore vrste, večita bakterija čovečanstva, trut koji se uvlači u ostatak čovečanstva, pauk koji narodu polako sisa krv iz pora, krdo pacova koje krvavo treba suzbiti, parazit u telu drugih naroda, gotovan koji se kao štetan bacil sve više širi, večita pijavica, narodni vampir.“

Istoričar Eberhard Jekel


„Ako opasnost da se izvrši Božje prokletstvo koje leži u jevrejskoj krvi ima najzad da se dovrši, onda postoji samo jedan jedini put – istrebljenje iz korena tog naroda čiji je otac djavo.“

Počasni general SA Julius Štrajher


„Ko će tako postupati kao što postupa jedan jevrejin, mangup je, zločinac je. A onaj koji ga brani ili oponaša, zaslužuje istu sudbinu – uništenje i smrt!“

Počasni general SA Julius Štrajher


„Otadžbina je ono što nas je sve stvorilo. Ona je izvan svih prolaznih, promenljivih ustava. Uprkos tome što je do te mere razoren i okrnjen mnogooblični život u Rusiji, još uvek imamo vremena da opstanemo i budemo dostojni onih jedanaest stotina godina naše neizbrisive povesti.“

Aleksandar Solženjicin


„Otadžbina traje opštom delotvornošću koja je po vrednosti i datumu iznad svih ličnih htenja.“

Šarl Moras


„Sve dok neki narod postoji u sferi političkog, on mora sam – premda samo za krajnji slučaj – odrediti razlikovanje na prijatelja i neprijatelja. U tome počiva suština njegovog političkog postojanja. Ako više nema sposobnosti ili volje za to razlikovanje, on prestaje da politički postoji. Dopusti li da mu neki stranac propisuje ko je njegov neprijatelj i protiv koga sme da se bori ili ne, onda on više nije politički slobodan narod i podredjen je nekom drugom političkom sistemu.“

Karl Šmit


„Sva istina prolaze kroz tri stanja. Prvo, ona se ismejava; drugo, njoj se nasilnički suprostavlja; i treće, ona se prihvata kao očigledna.“

Artur Šopenhauer


“Iz dubina prasveta uzdiže se i kao planina odskoči.
I dok mi u jad srljasmo i strahujući spasioca dozivasmo,
On veliko delo svoje otpoče!”

Oto Bangert (“Za Hitlerov rodjendan”)


Ne osećam više s vama: taj oblak koji vidim pod sobom, tamnilo i vodnilo kojima se smejem,- baš taj oblak nosi vama buru.

Friedrich Nietzsche


Vi gledate gore kada ištete uzvišenje. Ja gledam dole, jer sam uzvišen.

Friedrich Nietzsche


“Prvobitni čovek je životinja koja luta, jedno biće čija budnost nemirno pipa kroz život, mikrokosmos koji nije vezan za mesto i domovinu, oštrih i plašljivih čula, uvek zaokupljen time da nešto preotme od neprijateljske prirode. Tek sa zemljoradnjom počinje dubok preobražaj-jer je zemljoradnja nešto “veštačko” što je daleko od lovaca i pastira. Onaj ko kopa i ore, taj ne želi da pljačka prirodu, nego da je menja. Zasejati ne znači uzeti, nego stvarati. Ali, time i sam čovek postaje “biljka”, postaje naime seljak. Ukorenjuje se u tlo čovek koji ga obradjuje. Čovekova duša otkriva dušu tla. Javlja se neka vezanost za zemlju, a to je novo osećanje. Dotad neprijateljska priroda postaje prijatelj. Zemlja postaje – majka zemlja.”

Osvald Špengler


“Rasa ima koren. Rasa i tlo idu zajedno. Gde se biljka ukoreni, tu i umire. Ima smisla da pitamo za domovinu jedne rase, ali treba da znamo da rasa sa svim bitnim crtama tela i duše i ostaje tamo gde joj je domovina. Ako je nema tamo, nema je nigde.”

Osvald Špengler


„Rat je iskonska politika svega živoga, u tolikoj meri da su borba i život u suštini isto, pa se i život gasi kada se ugasi volja za borbom.“

Osvald Špengler


„Jednu silu može da obori samo jedna druga sula, ne princip; a prema novcu ne stoji nijedna druga sila. Njega može da savlada i ukine samo KRV. Životu pripada i prvo i poslednje mesto u istoriji – on je kosmičko strujanje u mikrokosmičkom obliku. On je činjenica u svetu kao istoriji. U istoriji reč je uvek o životu i uvek samo o životu, rasi, trijumfu volje za moći, a ne o pobedi istina, pronalazaka ili novca. Istorija sveta je sud nad svetom – ona je uvek davala pravo jačem, punijem, svesnijem životu, davala mu neprikosnoveno pravo na postojanje bez obzira da li je ono pred budnim bićem pravično ili nije.“

Osvald Špengler


„Rat je tvorac svih velikih stvari!“

Osvald Špengler


„Nema dublje suprotnosti od suprotnosti izmedju smrti od gladi i junačke smrti. Glad, privredno, preti životu, oduzima mu dostojanstvo, uništava ga u najpotpunijem smislu. Tu je zatim i nemogućnost da se sopstvene snage potpuno razviju, nedostatak životnog prostora, mrak, pritisak, a ne samo neposredna opasnost. Čitavi narodi izgubili su naponsku snagu rase zbog bede koja je razjedala njihov život. Umiralo se od nečega a ne za nešto. Rat je tvorac, a glad uništavalac svih velikih stvari. U ratu smrt ukida život i uzdiže se često do one neodoljive snage čije samo postojanje već znači pobedu.“

Osvald Špengler


„Osnovni pojam svakog živog običaja je čast. Sve drugo – vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samokontrola, odlučnost – sve je već uključeno u taj pojam. A čast je stvar krvi, ne razuma. Čast staleža, porodice, čoveka i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka, vojnika, čak i bandita – znači da život jedne ličnosti ima izvesne vrednosti, da ima istorijski rang, odstojanje, plemstvo. Posedovanje časti znači skoro koliko i posedovanje rase.
Suprotnost tome su tersitske prirode, duše iz kola, gomila, >>zgazi me, ali me pusti da živim<<. Podneti uvredu, zaboraviti poraz, kukati pred neprijateljem – to su sve znaci bezvrednosnog života koji je postao izlišan.“

Osvald Špengler


„Budimo sveci ili junaci. U sredini izmedju toga ne leži mudrost, nego svakodnevnost.“

Osvald Špengler


„Večne istine postoje u svetu kao prirodi.
U svetu kao istoriji postoji večno promenljiva istinitost.“

Osvald Špengler


„Grad, jedna tačka u koju se skuplja sav život dalekih zemalja, dok sve ostalo vene; umesto naroda sraslog sa zemljom, javlja se novi nomad, parazit, stanovnik velikog grada, bez tradicije, čisti čovek od činjenica, koji se pojavljuje u bezoblično tekućoj masi, nereligiozan, inteligentan, neplodan, sa dubokom odvratnošću prema prema seljaštvu i njegovom najvišem obliku, seoskom plemstvu; dakle jedan ogromni korak ka anorganskom, ka kraju!“

Osvald Špengler


„Seljak je večni čovek, nezavisan od svake kulture koja svija gnezdo po gradovima. On joj prethodi, on je i nadživljuje, održavajući se fizički od generacije do generacije, ograničen na pozive i sposobnosti vezane za zemlju, mistična duša, suvi razum, vezan za ono što je praktično, ishodište i večno živi izvor krvi, koja u gradovima gradi istoriju sveta.“

Osvald Špengler


„Seljačka žena je pre svega mati. Njeno odredjenje, postavljeno još u detinjstvu, zatvoreno je u toj reči. A sada se pojavljuje ibzenovska žena, drugarica, junakinja svetsko-gradske književnosti, od nordijske drame do pariskog romana. Umesto dece, bračni parovi imaju sada >>duševne konflikte<<, brak je zanatski zadatak primenjene umetnosti i u njemu je najvažnije >>uzajamno razumevanje<<. Sasvim je svejedno da li jedna američka dama nalazi dovoljno razloga da nema dece zato što neće da propusti >>season<<, ili Parižanka zato što se boji da je ne napusti ljubavnik, ili ibzenovska junakinja zato što >>pripada samo sebi<<. Sve one i pripadaju samo sebi – i sve su jalove!”

Osvald Špengler


„Ono što za majku znači dete, naime budućnost i dalje trajanje sopstvenog života (tako da se u materinskoj ljubavi ukida odvojenost dva posebna bića), to za muškarce znači oružana zajednica kojom oni osiguravaju dom i ognjište, ženu i decu, pa time i ceo narod, njegovu budućnost i delovanje.“

Osvald Špengler


„Žena kao mati jeste istorija, čovek kao ratnik i političar gradi istoriju.“

Osvald Špengler


„Liberalizam i boljševizam nisu dve suprotnosti mišljenja i delovanja već su primitivni i napredni oblik, početak i kraj istog pokreta.“

Osvald Špengler


„Mi Rusi imamo dve otadžbine: Rusiju i Evropu... Da li vi, gospodo, shvatate koliko je nama draga Evropa, kako mi volimo i poštujemo, više nego bratski, velike njene narode, i sve veliko, prekrasno i savršeno što su ti narodi izveli!?
Da li vi znate do kakvih nas suza i grčeva u srcu potresa i muči sudbina te drage i rodjene Evrope, i kako nas plaše mračni oblaci koji sve više i više zastiru njeno nebo!?“

Fjodor Mihailovič Dostojevski


„Rusiji je sudjena velika duhovna budućnost: ona mora da reši sva pitanja o kojima se spori Evropa.“

Petar Čadajev


„Mi Nemci imamo apsolutnu potrebu za dogovorom s’ Rusijom, za novim zajedničkim programom, koji ne dopušta u Rusiji nikakvu englesku nadmoć. I nikakvu američku budućnost.“

Fridrih Niče


„Ako je čovek gospodin, onda dovoljno zna; ako nije gospodin, onda je sve što zna loše po njega.“

Oskar Vajld


„Danas svet zna cenu svega, a ne zna vrednost ničega.“

Oskar Vajld


„Ono što je dobro ne pripada nikome do jeziku i Tradiciji.“

Horhe Luis Borhes


„Ako u mojim delima ima ičega valjanog – to nije moje nego potiče od Tradicije i pripada Tradiciji.“

Horhe Luis Borhes


„U istoriji sveta jedino je Sjedinjenim Američkim Državama pošlo za rukom da skoro po celokupnoj površini planete snize inteligenciju, moralnost i kvalitet čoveka. Ja optužujem Sjedinjene Američke Države da stalno čine zločin protiv čovečnosti.“

Anri de Monterlan


„Priznajem otvoreno da mrzim prosečnost, koja ništa ne zna o majstorstvu i otuda vodi lak i glup život.“

Tomas Man


„Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine i kao što Danac voli more. Kao džin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja srpskih, zeleni lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja trčkaraju. Ova šumovita zemlja je zelena grana života na već gotovo istrulelom osmanlijskom stablu i drži se još samo tankim žilicama za njega. Grane su pustile novo korenje i ako im bude dozvoljeno da se razvijaju rašće smelo kao jedan od prvih kraljevskih cvetova Evrope.“

Hans Kristijan Andersen
 
Old August 18th, 2018 #8
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Poor democracy - Dimitrije Ljotić

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО


Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.
”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.
 
Old August 18th, 2018 #9
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default To defenders of democracy

БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ

Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе.
Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити.
Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права.
Обоjима да одговоримо.
* * *
Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе.
У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.
* * *
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва.
Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна.
Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.
* * *
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке.
И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста,
стварно таквих?
Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов.
Ту може да буде само сметње у овим удружењима.
И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.
* * *
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу.
И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода.
Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће.
Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.
* * *
Да резимирамо:
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности;
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни.
Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана.
Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван.
Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо.
Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.

Отаџбина, бр.75, Београд, 11. 08. 1935, стр. 1-2
 
Old August 18th, 2018 #10
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Politic and moral - Dimitrije Ljotić

ПОЛИТИКА И МОРАЛ

Велики jе броj честитих грађана коjи су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом.
Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спаваjу.
Jер политика jе, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљаjу своjом имовином, нежно подижу своjу децу, родољубиво испуњаваjу своjе дужности према домовини. Тим своjим бригама и нежностима испуњаваjу цео своj живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, jер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихиjа, зла коб док се оком трене.
Зато, у колико jе неко брижљивиjи према своjоj имовини, нежниjи према своjоj деци, тим више мора да има у памети питање: "Како се управља моjом домовином?" И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, – него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своjе државе и народа.
Као на броду каквом, што путуjе морском пучином, што путницима главно питање мора бити: "Како се управља бродом коме сам поверио своjу породицу, себе и своjу имовину?" тако, и са апсолутно истим значаjем мора грађанин да поставља себи питање: "Како се управља моjом домовином?"
Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историjом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своjе спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, – онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани.
Jер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да jе чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању.
И зато баш онаj ко jе рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да jе наjнебрижљивиjи домаћин и наjбездушниjи отац коjи се да замислити.
I
Они коjи овако мисле као да хоће да кажу да jе честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоjи надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога.
Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Ма да веруjемо да нема ствари на земљи коjа се не би тицала и наjвиших небеса, с тог гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересуjе чисто са његове политичке стране. То jест могу ли се, на краjу краjева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, коjе обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним.
Нама лично изгледа да jе заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док jе нама то у тоj мери jасно, дотле jе цео jавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само своjоj дужности независног и слободног jавног гласила кад о томе пишемо.
II
Лаж jе велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке ниjе ни мало подесна; брзо се открива.
Чудо jе како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у jавном животу, где треба све да jе прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или jе то опет знак да и у jавном животу, влада политика кратких стаза.
Лаж у jавном животу ствара лажне ситуациjе, то jест такве положаjе у коjима, и ако сви знаjу да jе друкчиjа стварност, jавно и озбиљно се говори сасвим друкчиjе. Али кад jе велика jавност искључена, онда се из уста коjа су говорила jавно jедно, чуjе сасвим супротно.
Тако се дешава да рецимо од наjистакнутиjих присталица наjвеће државне странке jавно слушамо jедно, а у ужем кругу, о њиховоj великоj странци, управо сасвим друго, онако како jе истина, и како би се jедино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчиjег jавног држања, добиjамо одговоре у коjима се лаж нескривено признаjе (jер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуациjу и овакво држање претставља великом политичком мудрошћу, – а остали свет, коjи тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла.
Кад jе сад у Скупштини изнет случаj уговора за грађење жељезница, настала jе jедна таква мучна ситуациjа. И ако jе свима и свакоме било jасно да изнети случаjеви претстављаjу jедну од наjтежих ствари, по свему што се открило, место отсечне изjаве достоjне положаjа и изнетих тешких ствари, дата jе изjава, коjа целу ствар претставља као "сукоб два инжењера", – и ако jе цео свет осетио да jе то био стварно сукоб двеjу савести. – Ипак jе, изгледа, та изjава пљескањем примљена и од толиких људи – иначе честитих у приватном животу – не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом.
У дому где родитељи живе у међусобноj лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажjу, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажjу. Не може бити друкчиjе у државноj заjедници. Државни управљачи видеће, у свима случаjевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, – како тих врлина, коjе су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, jер лаж засићуjе целу амтосферу и њеном утицаjу сасвим су недовољна препрека "правила службе" – кад ови људи знаjу да су толика друга Правила, већа и важниjа од "правила службе" њихови претпостављени повредили.
III
Довољно смо истакли савремено схватање власти, коjе су примиле све државе под утицаjем Хришћанства: служба ближњем.
Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи.
Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкциjе за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материjалне, и не би требале да се десе, – али то ће држава издржати.
Материjално jе заиста тако, – морално ниjе тако.
Питали приjатељи jедног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година – чиjе су злоупотребе биле опште познате – како га ниjе страх од тога што ради, а он одговори: "Е моj приjатељу, таj и таj Министар награби милионе, па ником ништа, – а jа узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграjали".
За нас jе оваj одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета ниjе материjалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљуjу марке, ако они веруjу да у хиjерархиjи изнад њих, недела расту са већом влашћу? Од куд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад веруjу да далеко моћниjи тако не раде? На таj начин, разгубни утицаj рђавих примера одозго све узвраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.
* * *
Показали смо у два наjкарактеристичниjа примера (лаж у jавном животу и злоупотреба власти), – да, на краjу краjева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, jер се неморал свети народноj заjедници као и поjединцу.
Наjвећи део човечанства веруjе да jе морал откривен с неба.
Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самоj природи ствари. При сваком брижљивиjем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак наjсигурниjе води повољним резултатима. Да управо, наjбоља економиjа живота народног захтева поштовање моралних прописа.
Зато jе народ, из свог исконског исксутва, и исклесао ону дубоку реч: "Правда држи земљу и градове."

Отаџбина, бр. 11, Београд, 06. 05. 1934, стр.1
 
Old August 18th, 2018 #11
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ - Basic laws of Fatherland

ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ

Наjвећи део jугословенског народа остварио jе своjе политичко jединство баш сад, кад су изванредне политичке прилике и друштвене тешкоће у свету дошле до наjоштриjег израза.
Да jе таj епохални догађаj дошао у мање бурна времена, он би сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заjеднице и изграђивање наше заjедничке културе не може ићи без тога. И поред свег jезичног и етичног jединства под разjедињаваjућим утицаjем земљиног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова, израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заjеднички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разjедињаваjућоj акциjи, извођеноj полако вековима, долази сада уjедињаваjућа акциjа, по нужди много брже од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.
Али jугословенско политичко jединство ниjе могло доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, коjи за тринаест векова наше историjе нису никад до наших дана били остварени, па да до jединства дође.
Четрдесет поколења пре нас ишло jе овоме циљу називаjући га и другим именима, али jе само нашем било омогућено да га оствари.
Зато jе оно дошло, и могло доћи, само после наjвећег и наjтежег сукоба у историjи света, после Светског рата.
Оваj jе пак догађаj створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, оваj вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, наjвеће опасности. Обичаjи, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизациjу, чак и њени постулати, из темеља се љуљаjу: има их већ и порушених. Ко данас не види каква jе несхватљива разлика настала у свим животним поjавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?
Када су дакле ова два догађаjа – наше политичко jединство и Светски рат – сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаjа, догодивши се у исто време, морали изазвати?
Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своjе судбине, да су догађаjи суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихиjским силама догађаjа на коjе не можемо утицати.
Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. – На против, хоћемо да кажемо: да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаjа размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити – наjбоље снаге ума и карактера мораjу суделовати у општим пословима Отаџбине.
То jе, на све тмасте и тучоносне облаке, на сву буру и све трусове, наш став и наш одговор. То jе основни Закон Отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљаjу се по овом основном – и вреде, у колико његову владу омогућуjу.
Нема жртве коjа се кад jе оваj Закон поштован не подноси. Ни опасности коjоj се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње коjа може да савлада одушевљење, таj урагански животни елан, што jе у стању, од поjединаца у стању да створи скоро jедно тело, толико њиме биваjу повезани уjедно осећаjи и воља свиjу...
Жеља за служењем и жртвовањем постаjе тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добиjа карактер служења и жртве.
Отаџбина тада развиjа неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашуjе прорачун. Тада чак и пропаст отаџбине постаjе њено буjање и снажење, и њена набуjала снага ломи и гробне плоче, као набуjале реке у пролеће тешку ледену кору.
А кад тога ниjе, узаман говорити разуђеном телу да треба да jе jедно, да jе чак смртоносна подвоjеност. Узаман говорити одељеним органима о њиховоj међусобноj солидарности. – Чама обвиjа све животне поjаве. Чама и трулеж са свима поjавама што трулење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од jедног тренутка, – чак не и о себи идућег тренутка.
Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвуjе? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?
Безстраствене, трудољубиве и чедне пчеле, коjима jе закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, коjима зидаjу кошницу, ништа не помаже, – да невидљиви неприjатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле – постаjу неумерено страсне и грабљиве, и приређуjу пирове и оргиjе сласти, бацаjу се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући своjом смрћу цели своj живот.
Ни од пчеле се не може тражити већа увиђавност него што jе њихова, иначе аскетска природа у стању да пружи.
* * *
Неписан jе Закон Отаџбине. Записуjе се оно што се може заборавити, – што би могло бити мало друкчиjе, а да не буде битно друкчиjе. Оно што jе у природи саме ствари, што се не може од ње одвоjити, а да се сама ствар у битности своjоj не измени – оно се не мора записати, jер све о томе говори.
Ни санкциjа у законима за повреду овога Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкциjа за повреду овог закона jе у самим темељима Отаџбине. Ни jедна власт не утврђуjе и не кажњава његово непоштовање, – али никаква повреда других закона по тежини последица ниjе му равна.
Оваj закон не прави питање од облика у коjима ће његова суштина бити изражена, – али облици владања, ако желе да успеjу, по овом закону мораjу да се владаjу.
Као и други закони људске душе и људског друштва и оваj Закон се разликуjе од физичких закона. Ове ниjе могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по коjима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато jе могуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати.
Само, људска повесница ниjе до сада могла да покаже да jе могуће такву грађевину одржати.
* * *
"Отаџбина" жели Отаџбини да у њоj оваj основни Закон буде увек поштован.
Где год се окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака Отаџбина труди, да оваj Закон утврди и по њему се управља. И у колико су догађаjи озбиљниjи, у толико jе труд и старање око тога веће.
Зато jе "Отаџбина" желела да у свом првом броjу укаже на таj Закон, према коме ће она пратити све карактеристичне поjаве нашег друштвеног и политичког живота.

Отаџбина, бр. 1, Београд, 25. 02. 1934, стр.1
 
Old August 18th, 2018 #12
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Sence of our struggle - Dimitrije Ljotić

СМИСАО НАШЕ БОРБЕ


Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.

Збор, бр. 8, Београд, март 1935, стр.1-2
 
Old August 18th, 2018 #13
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Our constructive social-nationalism - Dimitrije V. Ljotić

НАШ СОЦИЈАЛНИ КОНСТРУКТИВНИ НАЦИОНАЛИЗАМ


Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота.
Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.

А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу. Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлуЧније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо: Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правиЧне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједниЧком стваралаЧком прегалаштву за добро народне целине, – тај народ не зна за нерешљиве проблеме.

У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистиЧког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

Наш национализам није од оне врсте, која кити груди знаЧкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама. По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој.
Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

Кад једаред у овој земљи национализам престане да буде фраза у служби политичких коњуктуриста и добије ону праву садржину социјалну и конструктивну, онда ће он тек имати своје оправдање. Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политиЧки живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политиЧке егзистенције, у ствари надувене мешине.

***

Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политиЧког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, безкомпромисност, смишљеност.

Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

Димитрије В. Љотић
 
Old August 18th, 2018 #14
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default National way - Dimitrije Ljotić

НАРОДНИ ПУТ


Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа

7. Ix 1941

-Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа?
-Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу.
-Како то мислите? Објасните нам то мало опширније.
-Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек не може ништа имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поруке да херојски мисле, дотле српском народу такве поруке нису потребне. Али ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потебе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас, избачен из руку. Оно што нашем сраму додају још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели“.
Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбуцане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6. до 15. априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремоми организованом војском коју смо имали. Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити.
-Кажите нам неколико речи о начину те борбе?
-Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа.
Други је пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон.
-А шта сад, дакле, саветујете, разум?
-Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар.
Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог мислостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може из заседе другога победити, па чак и јунака, а себе победити може само херој.
Треће што памет саветује (а што у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја.
Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позвате да народу очи отварају, а у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до Универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године Универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле каналикроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао наоруд вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције“ народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота?
Ухватити се, дакле у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се развражити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и опште благостање у економским и социјалним односима – и одупрети се и победити растућу анархију комуниста и разбојника – јесте једини пут који нам разум саветујеза спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама
Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први – комунистички и разбојнички.

Питања и одговори

21. Ix 1941


1)Можеш ли ићи по густој магли или по мраку, српски роде?
Можеш, али и полако и опрезно, пипајући. Иначе можеш зло проћи, нарочита ако је пут и иначе опасан. Тако то говори твојој деци мајка њихова. Тако говори сваки прави учитељ.
Ко ти другчије говори, непријатељ ти је. Ко те другчије саветује, злотвор ти је, ма шта му било на језику.
Јер ти знаш из рођеног свог искуства, да је врло често „на језику мед, а у срцу јед“.
Тако ти и ми говоримо: густа магла и тешки мрак су се свили над земљом; корачај опрезно, пипајући, јер ис у провалију пао, али иако дубоку, још не и најдубљу, па се можеш отиснути и пропасти без трага.
Тако смо ти говорили пре него што си пао у ову јаму, док си слободан ходио горе, изнад провалије. Али, или не допре глас наш до тебе – услед паклене дреке оних што су те другачије учили – ти га не чу, или га не схвати; тек смело закорачивши и снажно кренувши у маглу и мрак ти се, роде српски, отисну низ подмуклу литицу и заустави се тек у њеном подножју.
Онда нас ниси чуо. Почуј нас сад.
Онда су ти говорили да је наша реч реч издајника. Почуј нас сад бар, кад си својим падом утврдио да није издајник онај ко те је учио да се чуваш од провалије, већ они што су ти говорили супротно и тако те довели до садашњег положаја.
Зар ћеш опет дозволити да те уче исти учитељи?
Зар ћеш одбацити ово своје искуство?
Тако ти питање чиним, а одговор ти самом себи дај, роде српски.

2)Ако ти је сабља, роде напаћени, из руку испала, хоћеш ли се бар памећу својом пслужити – или ћеш пак и памет одбацити, па дозволити да те туђа и луђа води?
У борби се човеку дешава да остане без оружја, али се тада свако памећу служи да себе из грдне невоље, колико може, извуче.
Истина је и то, жалосна и тешка, да си ти зато сабљу и испустио што те је, пре тога већ и туђа и луђа памет водила. Јер да си гледао својим орловским очима и мислио својим оштрим умом, не би ти никад ни дошао у бедни положај у коме ти је сабља из руку твојих морала испасти.
Али ако ти се то онда десило, зар ћеш дозволити да ти се сад поново „исто то, само мало другчије“, страшније и теже, деси?
Сети се роде српски, шта су ти говорили пре пет месеци. Зар то не личи као јаје јајету на ово што ти говоре данас? Зар ти онда нису говорили о поносу, части и јунаштву они што су се после неколико дана показали без поноса, части и јунаштва? Зар ти онда нису говорили о „слободи“ твојој људи који су те одвели баш у ову неслободу? Зар ти онда нису дали да чујеш о опасностима и тешким последицама, већ те, напротив, обмањивали, лажно ти износећи положај и стање оне стране на коју су те гурнули? Зар није тако било тада, пре пола године?
А зар сад опет не чујеш исто то? Као да није прошло пола године, већ као да смо тек пред пролећем – као да није протекло толико воде Дунавом, као да нисмо ништа доживели овог пролећа и овог лета – као да нисмо, благодарећи баш таквој речи и таквој памети, доживели све ово.
Они, роде мој, што ти тако говоре, рачунају да ти је памет као у свраке, кратка и танка. Они мисле да ти ниси ништа упамтио, ништа схватио, ништа дубоко преживео.
Као коцкари што су се кладили на једну карту па изгубили, јер ова није изашла, што поново удвајају улог опет на исту карту, уверени да ће овог пута морати изићи – тако и они, осрамоћени због губитка на коцки на којој је срамно прокоцкана Југославија, сад улажу поново на исту карту – с исто мало памети и мало среће – судбину Србије и српског народа.
Тврдоглаво и сујетно се везали за карту која не излази и све на њу стављају, срамно се коцкајући у судбину недогледних векова твоје земље и твог народа. Место покајања, место усрдног и пожртвованог рада да се поправи што је коцкарска страст упропастила, наши коцкари продужују с туђом судбином лудо коцкање.
Тако они. А ти, роде српски, зар ћеш ит ту коцку допустити, коцку, у којој ус губитак твоја и пропаст сигурни, без обзира како ће се цела игра свршити, пошто је јасно да ће оно мало заосталог ти капитала брзо отићи, пре него што главни партнери ову игру сврше?
Зато те и питам: хоћеш ли се ти, што ти је сабља из руке испала, бар памећу својом служити, или ћеш пак и ову одбацити и дозволити да те туђа и луђа води?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

3)Знам и осећам свим својим бићем да ти је данас претешко.
Али и то је оно што ћу да те питам, зар мислиш да ће ти ико осим Бога помоћи?
Зар си заборавио сву поуку свога тринаестовековног искуства, да Бог праведни удара бреме на рамена народима и сам Бог милостиви дозвољава да бреме са себе скину?
Право бива „због големих наших саогрешења“ као што вели твоја песма – друго бива кад се „испуни време“, кад „земан дође“ – као што то вели друга твоја песма, роде српски.
И никад и нигде није било другчије него увек тако.
А теби стално говоре твоји унесрећитељи, што су те својим сулудим вођством и саветима до овде довели, све друго само не то. Уче те да ти своје осврте упућујеш час на запад, час на исток, само не на Бога страшног, Господара свега што постоји, и на себе.
Зар је, међутим, могућа да те ико други из садашњег стања извуче осим Бога, који ће то учинити кад „земан дође“, кад се „мера твог наказања испуни“, кад сазру ствари, кад нарасте тесто из кога је Господ дао месити и умесити хлеб народима?
А ти, док ти очи лутају од запада на исток, и од истока на запад, ометаш тиме дело Божије, продужујеш „време“.
Не велим ти да постанеш присталица вере у судбину, вере која држи да је све унапред писано, као у камену уклесано, „суђено“ – а сад има само да се то и „деси“.
Наша вера је вера не у скамењену судбину већу у живог Бога.
Бог одређује судбину нашу по делима нашим, правдом и милошћу својом. Ти си то знао роде српски, од кад си се у Христу родио.
Зар си дакле заборавио сву поуку свог тринаестовековног искуства да Бог праведни удара бремена на народе и исти Бог милостиви дозвољава да се бремена скину?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.
 
Reply

Share


Thread
Display Modes


All times are GMT -5. The time now is 07:04 AM.
Page generated in 0.86496 seconds.