Vanguard News Network
VNN Media
VNN Digital Library
VNN Reader Mail
VNN Broadcasts

Old October 4th, 2013 #1
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default General Discussion and Ideology

The New World Order

by Dr. William Pierce

We have discussed many topics in Free Speech. We have discussed social issues, moral issues, and political issues. We've talked about race, about nationalism, and about the Jewish control of the news and entertainment media. Now, I will discuss "the big picture." I'll talk in broad outline about the salient developments of the past few years and the way in which they affect our people.
There's been much talk in various quarters recently about the New World Order. Until seven or eight years ago the New World Order was a poorly kept secret. It was discussed in private by the people who considered themselves qualified to decide for all the rest us what sort of world we wanted to live in, but they didn't often let us in on their discussions. They were concerned that in our backwardness and ignorance we might not want to go along for the ride if we learned what these elitists had planned for us.
Nowadays, however, with Bill Clinton in the White House and the general public dancing mindlessly to whatever tune is played by the mass media, they are much less concerned that the hoi polloi will be able to upset their applecart, and so the New World Order is discussed within earshot of us commoners as a matter of course. Despite this general familiarity with the term, however, there is very little real understanding on the part of most people of the concept of a New World Order -- and there is even less understanding of the real motivations behind this concept and of their historical development. I will try to remedy this lack of understanding, at least in some small part, during the next few minutes. Let's look at the history of the New World Order concept first.
The idea of a world government certainly isn't new, of course. The Roman Empire achieved a world government to a large extent 2,000 years ago. And during the Middle Ages the Christian Church constituted a universal order of sorts, despite the schism between its western -- or Roman -- branch and its eastern -- or Greek -- branch.
In modern times the idea has appealed to several groups of people. In the first place there are the amoral, super-wealthy elements: cosmopolitan and raceless individuals who already wield a great deal of power through their wealth and like to flatter themselves with the thought that they deserve even more power over the lives of the rest of us. In many cases there's more than self-flattery involved: many of these men are involved in giant, multinational business enterprises, and they see more profit for themselves in the conversion of the world into a sort of global plantation, with themselves in the role of owners and overseers, and the rest of us as their serfs.
These cosmopolitan big-business elements are the elements that most of the unsophisticated opponents of the New World Order think about. Often these unsophisticated opponents simply rail against "the international bankers" and attribute to them the dominant role in New World Order scheming. At least as important as these super-wealthy big-business elements, however -- and vastly more numerous -- are those who support the New World Order for reasons of ideology or fashion. The idea of a world government has had a trendy sort of appeal among leftist academics and clerics, as well as among a number of shallow intellectuals influenced by the former and Christians influenced by the latter. Bill and Hillary Clinton, as well as many of their friends and associates, are among the former: the New World Order has been fashionable among the crowd they have run with since high school, and these people are nothing if not fashion conscious. They are people who would rather be torn apart by wild horses than be caught with an unfashionable idea in their heads.
Many of the Christian supporters of the New World Order are tormented by feelings of White racial guilt or of misplaced compassion for the non-White hordes of the world. They see the New World Order as a way to "equalize" the world racially by redistributing the world's wealth and to punish the Whites by bringing them down to the level of the non-Whites.
Also among the ideological boosters of the New World Order are those who claim to see greater security for everyone under a world government or who are simply attracted by the concept of a more orderly world under centralized control. Since the early part of this century groups such as the Council on Foreign Relations have been working behind the scenes on the political and the academic fronts to promote the idea of a New World Order. These people argue that with weapons of mass destruction, such as nuclear bombs, on the loose, the only way for humanity to be safe is under a world government. Only through the establishment of a New World Order, they assert, can we hope to eliminate war and its associated evils. Yet these same intellectuals were hotter than anyone else to unleash the Second World War -- the most destructive and murderous war ever inflicted on the world -- and to develop and use nuclear weapons in that war. Their conspiring and their behind-the-scenes maneuvering succeeded in turning a regional conflict in eastern Europe, primarily between Germany and the Soviet Union, into a global campaign to destroy Germany and save the Soviet Union. Their great disappointment was that the war in Europe ended too soon for them to use nuclear weapons against Germany. Despite their professed abhorrence of war, they are all too ready to resort to it in order to prevent what they consider the wrong sort of New World Order, or even the wrong sort of New European Order.
And this brings us to a third element -- and the most important element -- among the proponents of the New World Order. This is the Jewish element. Anyone who reads the Old Testament with eyes not blinded by Christian piety cannot miss its central message: the Jews are a special people who are morally superior to the other peoples of the earth, "a chosen people": chosen by their tribal deity to inherit the earth and all its riches and to be served by non-Jews. Isaiah, for example, spells out this message clearly and explicitly. Orthodox religious Jews believe it literally. Even atheistic Jews believe it, in a sense. They believe that they are smarter, more resourceful, and better organized than non-Jews and so deserve to exploit them and rule over them.
And, at least as far as being better organized, they certainly are correct. They have ten times as many organizations per capita to represent their interests as any other race or ethnic group. Some of these are strictly internal educational or cultural organizations, aimed at maintaining Jewish cohesiveness and the Jewish sense of identity. Others are aimed at exerting pressure or influence on the Gentile majorities around them. Some of these latter organizations, such as the Anti-Defamation League of B'nai B'rith, are quite powerful and have Gentile politicians dancing to their tune.
And in a collective sense the Jews may be justified in thinking that they are smarter. Which is to say that they have developed a collective strategy for survival and self-advancement which so far has been extraordinarily successful. Central to this strategy is the maintenance of a sense of grievance against the non-Jewish world, a sense that Jews not only must stick together, but that they are justified in using deceit and any other tactic in their dealings with the Gentiles, because the Gentiles are out to destroy them. Certainly no other race celebrates its alleged "persecutions" the way the Jews do theirs. In their annual Purim festival, for example, they still nurse a 2,500-year-old grievance against the ancient Persians.
More than anything else, however, it is the Jews' control of the news and entertainment media which gives them their immense power. For more than 50 years they have consistently used their media power to advance the schemes of the New World Order gang.
Clearly the Jews see a dominant role for themselves in a world government because of the power they already wield. Beyond this, with their highly leveraged situation -- that is, their need to maintain their control over numerically much larger Gentile populations everywhere, increasing centralization of governmental power is the only strategy which makes sense for them. They have a tiger by the tail, and they dare not let go. Their great fear is that a strong and genuinely patriotic leader may arise in some nation, another Adolf Hitler, and he will succeed in breaking the Jewish control over his people and ending Jewish power in his nation. If that is permitted to happen in any major nation, it may spread quickly to other nations. That is why they pulled out all the stops to destroy Germany during the Second World War. And, if they were not already convinced, the Second World War redoubled their conviction that they must make every nation subordinate to a world government under their control.
What the Jews and the other New World Order schemers have in mind goes far, far beyond the United Nations Organization that they created at the end of the Second World War. The UN has been moderately successful at bullying small countries into line with the threat of so-called "peace keeping" forces, but it has no power over large nations. The Jews want a final end to the possibility of the resurgence of any nationalism -- except their own, of course. They want to eliminate forever the possibility that the people of Russia, the United States, Germany, Britain, or any other country except Israel will act of their own will.
This total elimination of national sovereignty is in accord with the interests of the non-Jewish New World Order schemers as well. The whole idea of patriotism has been in bad odor with the leftist academics and their semi-intellectual hangers on for a long time. Patriotism is an alien concept to them. They are instinctively hostile to patriots. Bill Clinton, who demonstrated against his own country during the Vietnam war, provides an excellent example of this mind-set. And patriotism is contrary to the universalist ideas of the Christian clerics backing the New World Order.

Finally, the international capitalists also are hostile to national sovereignty. They want a truly global plantation, with a global labor pool for them to exploit and a global market for them to milk. National boundaries and any tendencies toward protecting national interests just get in their way and cut into their profits.
So now we can begin to understand some of the things which have been happening to us during the past few decades in terms of these goals of the New World Order schemers. For example, the refusal of the United States government to control our borders. We have millions of illegal aliens in the United States and hundreds of thousands more entering the country every year. Stopping the flow of illegal aliens across our borders and deporting the illegals already here would be a trivially easy thing for the United States government to do.
It would cost far less money than is spent each year in providing various social and medical services to illegal aliens now. Any military or police operations involved could be integrated with training programs and could provide valuable experience for military and police personnel. But the Federal government has consistently refused to take any effective action to halt illegal immigration.
Federal officials have simply play-acted in this regard, spending a tiny amount of money to beef up a border fence along the Mexican border in one area and leaving the border unguarded in another area. In response to public outrage by citizens in border areas who demand action by the government, a few dozen more Border Patrol agents will be hired or some other action will be taken to make it seem that the government wants to control the borders, but every action taken is deliberately ineffective -- and I mean deliberately.
The truth of the matter is that the New World Order people ultimately aim to create a New World Population of serfs for their global plantation, a homogeneous population of coffee-colored serfs --- a population of docile, predictable, and interchangeable serfs -- and they definitely don't want any large reservoir of White people anywhere who might rebel.
So from the point of view of the New World Order planners, the more Mexicans, Haitians, and Vietnamese who pour into the United States, the better. But they are not ready yet to announce publicly that their aim is to destroy the racial character of the U.S. population. So when the citizens squawk too loudly about illegal aliens, the government puts on a pretense of doing something about the problem. What they want to do is keep the illegals coming in while they continue to enforce their racial mixing and their anti-discrimination laws. Their aim is to homogenize the population and destroy its White character gradually, without provoking an uprising.
Or consider Bill Clinton's current campaign to have more legislation enacted against so-called "hate crimes." This may score a few votes from Black, homosexual, and feminist voters for the Democrats, but the Democrats were getting all of those votes anyway. As I have explained before, Mr. Clinton's campaign to outlaw "hate" makes very little sense if it is taken at face value. It is understandable only in the context of a much larger campaign to scrap the Bill of Rights.
In fact, what we see when we look closely at the principal backers of the New World Order and at the people who have been loudest in their demands for curbs on First Amendment rights, in their demands for the elimination of all Second Amendment rights, and in their calls for governmental behavior contrary to the Fourth, Fifth, and Sixth Amendments as well, all in the name of increasing public security -- what we see is that these are the same people.
The people who want to outlaw what they call "hate speech," the people who want to confiscate all private firearms, the people who believe that Political Correctness should take precedence over the right to due process and a speedy trial, to freedom from double jeopardy, from being compelled to testify against oneself, and from unlawful search and seizure -- all these people are fervent promoters of the New World Order.
And all of the people who have been scheming for the New World Order understand that the one thing which could upset their applecart is a rebellion by White patriots, and they're determined to have the government tighten its grip on the people in order to prevent a rebellion from taking place.
I apologize for not having enough time to present more details, for not carefully documenting everything with plenty of evidence, but I've done that on other American Dissident Voices broadcasts.
What does all this mean for our future? It means that the government's assault on our freedom will not abate; instead it will become more intense, more vicious, more reckless. The government lawlessness that we saw at Ruby Ridge and at Waco will intensify. The government is irrevocably committed to repressing dissent, to stifling opposition, and to intimidating its critics.
The New World Order schemers are absolutely determined to have their way. They have been able to go a long way toward their goal by using subterfuge and deceit. But ultimately the transformation of a world of independent nations into the global plantation they are aiming at will involve changes so profound and so traumatic that subterfuge and deceit will not be enough to keep the serfs under control. They will need raw police power, applied KGB style. They want to begin developing that power now. They're a pretty bold and arrogant bunch of schemers, but they understand that according to the old way of looking at things -- according to our way -- they are traitors. They understand that if the general public ever gets a real inkling of what they are up to, if they ever lose their grip on the situation, they'll all end up hanging from lampposts. What they are planning is so monstrous, so evil, that the thought of being brought to account for it frightens them. They want to use every means at their disposal to make sure their plan succeeds.
And, my friends, we will resort to every means at our disposal to insure that their scheme does not succeed and that they do indeed end up hanging from lampposts.
 
Old October 4th, 2013 #2
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Party time is over

The Case for Politics beyond the Party
by Colin Jordan


WE live in the twilight days of a doomed age. Enveloping us is a sick society, condemned to death in the cosmic cycle of transformation by its inherent inability to overcome its strains and stresses: an old order now exhibiting a myriad manifestations of its advancing disintegration. Yet its final demise may be long delayed, and meanwhile its committed adherents tighten their hold on power, exercised through the veiled force of censorship and indoctrination, the denial of facilities to opponents, and an increasing resort to coercion and suppression.

These conditions specify a life and death struggle for those dedicated to the survival and advancement of Higher Man through a New Order or Aryandom. In such a struggle the prerequisite for effective action is a searching appraisal of ways and means. All practices and procedures must be subjected to an analysis of cost-effectiveness, and retained or rejected accordingly. Against that back-cloth, this article is concerned to show that the day of the political party is over. Its appeal to the masses with leaflets at large, its marches round and round the houses, and all the rest of its routine designed to woo and win the majority vote of the population at an election is hopelessly unproductive.

The political party, whatever its content, and even where nominally anti-democratic, is the organisational product of the mass society called "Democracy", meaning a society which purports to respond to and provide for the Common Man. It was preceded by the overt and avowed rule of minorities, and Democracy is no less subject to minorities than any other experienced or conjectured society, its only distinction in this respect being that of the modus operandi of its minorities. It is except when mortally menaced, and thus brought to a departure from normal form - mainly manipulative and masked, as opposed to being mainly and blatantly coercive. This dominance of minorities is to be expected as a fact of life. The rule of the public, apart from minute units of administration, has never existed, and never can and never will exist. Civilization, its management and its finer fruits, has always come not from the Common but the Uncommon Man. To say so in no way detracts from the argument for the just apportionment of its material benefits to the former, however lowly in ability and effort and consequent due. By the term "'the masses", as here used, is meant not a material but a mental class, regardless of monetary means, made up of the entirety of sheepish citizenry in its conformity to the status quo ordained and blessed by the media of Democracy.

DEMOCRACY'S CONTROL BOX

The political party came into use in the early days of the development of the mass society, consequent on the increase in communication among the people at large, and the increase in the uniformity of their lives, both resulting from the Industrial Revolution, and this long before the advent of the most modem and most powerful means of moulding the minds of the masses: television. With television today the ruling minorities of Democracy have an instrument of mind control in the centre of virtually every home in the land, ensuring that millions upon millions of beguiled boobs of the cathode-ray tube think the "democratic" way, and thus come to vote for the" democratic" options. The total content of the television box today decides the total result of the ballot box tomorrow.

The party game is thus firmly under the power of the enemy of national and racial resurgence, and indulgence in it by those excluded from television, along with the rest of the mass media, is a waste of time. Even Hitler- who came to power just before his opponents gained this weapon - could not today succeed against and without the magic box. Short of acquiring it for ourselves, or destroying it for the others, there is only one way its all pervasive, hypnotic, malignant influence can be overcome, and that is through a thorough breakdown in society sufficiently painful to prod the people out of their coma of enslavement.

Created for and concerned with the masses, the Nationalist of National Socialist party inevitably becomes crippled and corrupted by the exactions of the involvement. In the delusive pursuit of numbers as the measure of strength, it commits two errors of cardinal severity which guarantee weakness. Firstly, in its desire to attract the Common Man in quantity, it has to set its requirements of membership at a sufficiently low level, so as to offer him the gratification of identification with a supposedly lofty cause on the basis of little, if anything, more than some paltry payment. Having brought him into the fold, instead of just taking the collecting box to him on the outside, and with his contribution clearly proving insufficient to enable desirable progress, there follows a constant striving to try and coax him into doing more, which is the folly of trying to make a political activist out of a being whose nature prohibits it. Thus the role of the political party runs counter to that iron law of humanity which decrees that political activists are and always will be a tiny minority, most productive on their own, and that the rest of mankind is and always will be of the nature of political bystanders.

In consequence, while necessarily starting out as a nucleus of political activists, the party soon ends up dissipating the capacity of its activists because of their attachment to the others. Because of this attachment an endless effort ensues to try and keep the recruited men of the masses content with their membership. Activities to this precise end have to be arranged all over the country, costly in time and money, including all the travelling back and forth by all concerned, primarily of benefit to the petrol companies, the coach companies, and British Railways. Beyond this, to a considerable extent the party tends to degenerate into as much a party of fun and games as anything else, greatly occupied with the posturing and pretending, the babbling and boozing of the bulk of its members.

PITFALLS OF THE PARTY GAME

The second great error of the party is to set its bounds of belief so wide in pursuit of numbers that it achieves thereby not a greater strength but a lesser one through the disunity this spells. The amalgamation of numbers without a fusion of minds is but a congregation of bodies doomed to discord and disruption, because it is only the semblance and not the substance of unity, which always depends on a clear predominance of common belief. With its arms thrown open too widely in welcome, the party, in the width of its policy, takes in differences too large to digest. Along with the positive protagonists of ideological disagreement, it attracts a swamping influx of little people - little in the limitations of their mind, vision and spirit saturated with all the superficial perceptions and shallow sentiments of Democracy; people who fancy a spare-time hobby of rebellious radicalism, albeit shackled with the mental fetters of Democracy's notions of "respectability" and "moderation", and thus incapable of dangling more than a couple of toes in the cauldron of revolutionary thought and action.

With the fatal combination of low requirements of membership and wide bounds of policy, the political party cannot do other than present a feeble spectacle of the tail wagging the dog. Any complete computation of the cost-effectiveness of this party game, namely what is actually gained from all the relatively inactive but disproportionately vociferous recruits in this forlorn hunt for mass membership, in return for all the constant effort to contain them, condemns the practice completely.

It is said that every little bit helps. So it does, providing and only providing it does not cost as much or more to obtain than it is worth; and providing it is recognized that little bits will never bring victory in a mighty struggle, even when much multiplied. Otherwise, we commit the folly of subscribing to the egalitarian vanity that little is lovely. To do so is to create a slough of frustration wherein the active few are nullified and discouraged by having to carry on their back the burden of the relatively inactive many all around them. The issue here is not for one moment that the little bits of help from the public at large should be scorned and disregarded, but that they can and should be gathered on the outside by the political activists, segregated as a task force; and do not need to be and should not therefore be sought through common membership of one and the same organization as happens with a political party.

BALLOT BOX FUTILITY

The very raison d'etre of a political party is to appeal sufficiently to the masses so as to obtain sufficient votes in elections as to attain state power, and thus to form a government of the country. Nationalist parties have been operating for decades to this end, and yet have failed to obtain or even come near to obtaining a single seat in Parliament, let alone a necessary majority in Parliament, meaning hundreds of seats. While during those decades the plight of our race and nation has worsened and worsened, such parties have come no nearer success.

Some seek to account for this obvious failure to become sufficiently known and acceptable to the masses as a failure to trim policy sufficiently for this political market, including a failure to avoid the stigma of "nazi" and "extremist". Their remedy is to convert themselves that much more to the masses, instead of seeking to convert the masses to them, thus seeking to compete with the established parties on their own ground by coming closer to them, while still lacking all the advantages of infrastructure which those orthodox parties possess. Such people, priding themselves on their astuteness, perpetrate the absurdity of abandoning the capacity to reform in pursuit of the opportunity to reform.

In deep privacy and with a crafty wink, some will confide that their contortions are only window-dressing, and that when in power they will show their true colours. Their true colours, apparent enough already, amount to constitutional weakness. Such are the workings of such frailty that, giving way to it now, come the pay-off they would never have the strength to transcend it. The smears they fear and vainly attempt to distance themselves from are but the concomitant of all adequate proposals for national and racial resurgence, avoidable only by a shameful procedure of self-sterilization.

Others of sterner stuff concede that electoral success is out of reach, but argue that electioneering is nevertheless justified for the sake of the resulting publicity and recruitment. However, to prove their point they need to show, and fail to show, that the gain in whatever quantity and quality of support resulting from such electioneering at least equals, if not exceeds, the gain to be achieved through an equal expenditure of time and money in other ways. One thing such electioneering certainly does not achieve is that manifestation which more than that of intellect and ideals moves the masses - the manifestation of strength - for it almost always results in a miserable manifestation of weakness.

Our misrulers, secure in their mastery of the media and thereby the minds of the electorate, are comparatively content - if they cannot dispel or deter all resistance - to let Democracy's dissidents expend themselves in the attrition of the party game they have devised and dominate. They are confident that, if by some fluke, these non-conformists did happen to become a real threat, they could increase the array of existing impediments to the extent of a ban in all but name. Democracy's deceit is all the time to proclaim to its spellbound public the prevalence of freedom, while preventing its exercise by a combination of contrivances. In this conspiracy of suppression the current revision of the Public Order Act is intended to turn the screw that much tighter on any Nationalist or National Socialist party as almost to paralyse it. Even if a veritable miracle happened, and such a party did gain a majority of votes, can you believe that Democracy's masters, faced with elimination, would accept the verdict of the ballot box, and meekly hand over control? A naked struggle would still ensue.
It is thus not some option for us, but an ultimate necessity in any eventuality.
 
Old October 5th, 2013 #3
Dagaz18
Junior Member
 
Dagaz18's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Great Serbia
Posts: 55
Default ?

Sto ova i istorija teme nisu stiky?
 
Old October 6th, 2013 #4
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Memberships

Quote:
Originally Posted by ssigurt View Post
sto ova i istorija teme nisu stiky?
Зато што морамо имати још чланова да би добили пун статут секције!!! Већ сам ти рекао, немој да запиткујеш и немој да пишеш на србском, за сада, па вежбај мало Енглески!
 
Old July 21st, 2014 #6
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Can Adolf Hitler be White Race Messiah

Christians was hunted and killed and with small numbers, today more than 2 billion!!! So why Adolf Hitler dont be our Messiah, just ask, if you understand National Socialism you shall answer good!!!
Answer Yes (Can be Messiah) or No (He was not White Race Messiah), public, I just forgot to put on poll
 
Old February 26th, 2015 #7
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Adolf Hitler - Man against Time

ADOLF HITLER
ČOVEK PROTIV VREMENA
Colin Jordan - april 1989.

Prije tačno sto godina, dvadesetog dana četvrtog mjeseca, 1889. godine, nešto posle 6 uveče, dogodio se najznačajniji trenutak u malom, do tada beznačajnom pograničnom gradiću u Austriji.
U Braunau je rodjena tog dana takodje od beznačajnih roditelja, beba koja je imala u sebi to da postane - čovek protiv vremena. To jest u njemu je rodjena i moć da postane jedini sposoban da prekine trend propadanja tog vremena, tako da predstavlja novu eru unutar vjekovnog ciklusa života i smrti ...

Živeći kasnije u Lincu kao tinejdžer, ono je bilo prisutno, kako ga je živo opisao njegov prijetelj iz djetinjstva, August Kubizek ("Mladi Hitler koga sam znao" 1954 Allan Wingate Londonsko izdanje, Poglavlje VIII) -- da je tokom noći zajedništva sa zvezdama na samitu u Freinbergu, nebesa su mu otkrila tajnu njegovog života i Adolf Hitler je upoznao sebe kao čoveka koji je protiv vremena.
Nakon toga on je bio čovjek posjednut od pokretačke sile sudbine kroz pristup domenu visoke percepcije što se jasno vidi izvanrednom sjaju njegovih magnetskih očiju i vanrednoj boji njegovog ubedljivog glasa. Vrlinom ove moći on je bio vise nego običan čovek.

Tako da je bio u stanju da čudesno mobilizuje nezadovoljstvo poražene nacije pod jarmom degenrativne demokratije - pokrečući šačicu ljudi u Minhenu na samom početku da bi to preraslo kroz sve više političke skupove i sve veće članstvo i javnu podršku u moć koja je zagospodarila državom proizvevši zemljotresne artikulacije nacionalne volje na Ninberškim mitinzima, oličenih u najpopularnijem režimu u cijeloj istoriji i vrlo blizu je bio glavnom cilju svjetske supremacije da bi se kompletirala bezbjednost Arijevstva.
Ono što se najviše izdvaja nije bilo to što nije uspio pri završnoj prepreci, nego to da je uspio da prevazilazi toliko mnogo prepreka i toliko dugo, tako da njegovo dostignuće niko ni prije ni poslije nije dostigao.

Znatno veći od bilo kog političara, Hitler je takodje imao prirodu i vidovnjaka , sveštenika i umjetnika čija je vrhunska umjetnost bila u vječitoj potrazi za super čovečanstvom kao jedinim jemcem za zaustavljanjem propadanja.
Nadčovječanstvo je bio njegov krajnji ideal, jer bilo koje bolje društvo zavisi ne toliko od boljeg plana, nego od boljih ljudi koji bi ga sprovodili, a pravljenje boljih ljudi ne zavisi od edukacije i obrazovanja (koliko god da su važne njihove uloge) već na samom njihovom uzgajanju.
Ključ za maksimalni napredak je jednostavan koliko i ovo.
Ono što je zapanjujuće jeste ljudski neuspjeh (osim Nacional-Socijalizma) da to iskoristi. Time se indentifikuje ekskluzivno zasluga našeg ubedjenja.

Hitler je tražio nadčovečanstvo na dva načina. Prvo on je bio zabrinut za zaštitu Arijevca kao ljudskog bića najviseg potencijala. Njegov put prema ovome je bio da napravi državljanstvo jedne države stvari pripadnosti jednoj naciji, a pripadnost naciji ne da bude puka stvar teritorijalnog boravišta nego da to bude pitanje rase, a time i krvna pripadnost narodnoj zajednici Arijevstva. Drugo, unutar same Arijevske zajednice njegova briga je bila praktikovanje pozitivne eugenike da bi se povećalo najbolje od Rase, smanjilo ono slabije, i eliminisalo potpuno defektno najgore.
Ovdje imamo jezgro Hitlerove poruke spasenja, suština vjere spasitelja nacional-socijalizma, njegov vrhovni dokaz opravdanja protiv svih cenzura.

Osvetničko vrijeme u obliku snaga propasti dozvolilo je Mesiji Arijevaca samo 6 godina nominalnog mira jedva da počne njegov veliki posao u pretvaranju ovog Doba Propasti u Zlatno Doba. Isti raspon godina rata donio je njegovu smrt i poništavanje svega onoga što je uradio. 44 godine kasnije - da li je ovaj čudesan čovjek i njegov cilj nestao? Da li su potpuno poraženi, potpuno ponisteni, zauvijek osudjeni na spoljne krugove odbacivanja kao vrhunac potpune anateme? Da li su ciljevi pod-ljudi, mračna vjerovanja autsajdera, konacno i zauvek protjerali ideologiju Weltanschaung Sinova Sunca?
I zaista može tako izgledati , barem na prvi pogled po površini. Možda čak uz dublje posmatranje, on je bio poslednja šansa za preporod prije cikličnog završetka ovog doba u atomskoj kataklizmi, prirodne iscrpljenosti, i raspada mongrolizovanog čovječanstva. Mozda ovo neće biti kraj samo jednog doba nego samog Svijeta, da bi ga nasledio neki život na drugoj planeti.
Vrijeme--i mjera u kojo spasilac živi u svojim sledbenicima--će reći!

Kakav god bude odgovor - jedna stvar je sigurna: a to je da smrt za čovjeka njegove veličine ne može biti totalna sve dok ima ijednog živog čoveka da prenese priču.
Odlučujuća za ovo preobraženje je činjenica - ne treba je nikad zanemariti - da je on bio tučen ne moralno nego samo materijalno a ovo zbog mnogo većeg sabiranja ljudi i naoruzanja i to tek posle veličanstvenog otpora kakvog svijet do tada nije vidio.

Raspeće njegove vjere je samo od kopalja stetnog rata, bez sankcija od nekog većeg načela neke vrednije vjere. Njegova je bila duhovna pobjeda. Tako da njegov vojni poraz od ruku i strane duhovno inferiornih i sve njihovo omalovažavanje njega može samo poslužiti u poboljšavanju njegove prave slike , osiguravajući da on ne ostane samo moćan i živ u duhu, nego čak da postane duhovni osvajač u budućnosti.

U ovom rezonovanju je zatvorena cijela viša svrha/značenje ljudskog života - borba ljudskog duha i pobjeda nad matrijalnim - pobjeda duha nad materijom.



Njegovi neprijetelji nemaju sumnje u njegovu moć vaskrsenja. Njegova kuća na planini Berghof, morala je biti bombardovana do ruševina, a onda ruševine raznete u paramparčad da ne bi postale svetiližte, a onda su se guste plantaže morale uzgajati preko cijelog mjesta, da ne bi gola zemlja postala mjestom hodočašća. U njegovoj domovini, demokratija vojske osvajača je morala da prikrije moralni poraz diktiranjem stalne zabrane ne samo oživljavanja NSDAP-a, nego čak i pjesama, simbola i ideja Nacional-Socijalizma.
Preko svih njegovih neprijetelja -- čak i 4 godine pošto su ga proglasili mrtvim i promovisanja njihove beskrajne dnevne klevete-- lebdi proganjajući duh Hitlera čija moć prkosi smrti i čiji duh zivi i ugrožava njihovu budućnost.

Njihov svijet ionako umire, duhovno pogodjen bez nade spasenja i time onemogućen da izbjegne cikličnu propast. U njihovom strahu od Hitlerovog duha, oni su dobro na putu da prevazidju sebe kroz omalovažavanje koje prelazi granice kredibiliteta čak i za zarobljena stada njihovih medija, i tako izazivajući reakciju u njegovu korist. Nemesis ne samo što može biti moguć, nego čak ni tako daleko - oni strahuju, a mi se nadamo. Neki znatan katalizator za ovo razočarenje može doći od svijeta-širok pomen njegove stogodisnjice, kada--prema najgorem nemiru njegovih neprijetelja - mi držimo prkosnu baklju na sjećanje na njega uz gromoglasnu afirmaciju da je uprkos svemu sto su oni uradili i rekli - za nas Hitler bio u pravu.

Ova stogodišnjica je zaista za nas krajnje vrijeme meditacije, pravi zalog naše vjere u Nacional-Socijalizam koji je uvijek u dubini svoje prirode bio politička religija, i sad ovaj kvalitet mora iznijeti na površinu i raširiti kroz njegovu suštinu u cilju da ima kapacitet da se takmiči i osvoji budućnost.
Dok mi fokusiramo naše misli na osnivača našeg pokreta, prihvatajući njegov duh, mi u mislima vraćamo sve one koji su živjeli i umirali zbog njegovog cilja, držeći se za ruke sa njim i isto tako sa svima onima danas, bez obzira gdje su, koji aktivno služe našem cilju.

Ovim mi stvaramo drugarstvo duha i most posvećenosti, prošlosti do sadašnjosti i sadašnjosti do budućnosti. Tako radeći kao posledica toga do nas dolazi emisija svetog plamena koji nas prožima.

Tada u tom trenutku u nama se radja nepobediva obnova volje za pobjedom.

HEIL HITLER !!!
 
Old February 26th, 2015 #8
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Dr.William Pierce

Dr William Pierce, најпознатији и најутицајнији амерички бели активиста, писац и организатор је преминуо 23.јула 2002. године у 12:00 сати од рака у својој планинској кући у Mill Point-у у Западној Virginia-и. Pierce је био вођа National Alliance, највеће НС организације у САД. Пронађен му је рак почетком јула 2002. године и смештен је у болницу у Lewisburg-у, ту је био веома кратко па је пребачен у Beckley где је боравио нешто дуже. Операција и почетно лечење су давали мало наде да би се могао опоравити и због тога је захтевао да се о његовом здравственом стању не говори. Ипак болест је врло брзо напредовала. Лечење које је укључивало и дијализу бубрега је могло да му продужи живот, али и не да му омогући и потпуни опоравак и нормално бављење послом. Због тога је 20-ог јула прекинуо лечење и вратио се у своју кућу која је уједно била и главни штаб National Alliance, како би завршио планове за будућност целокупног покрета чиме би свом чланству у наследство оставио моћну и јаку организацију.

Написао је чувени бунтовнички роман о америчкој будућности “The Turner diaries”, као и роман “Hunter”. Оба романа је написао под именом Andrew Macdonald у помен његовом шкотском пореклу. “The Turner diaries” су вероватно привукли више људи белом расном покрету од било које публикације, особе, организације или догађаја.

Pierce је рођен 1933. године у Аtlanta-и, држава Georgia. Младост је провео на југу, највише у Теxas-у где је краће време био у војној школи. Његова прва љубав је била наука. Док је био дечак правио је експерименте из хемије и других наука, у гаражи и подруму, у кући својих родитеља. Тиме се бавио у својој радионици скоро до краја живота. Pierce је апсолвирао на Rice универзитету, дипломирао на Call tec. Универзитету, а на Un. Сolorado добио је звање професора, а касније и на истом и докторирао физику. Касније је предавао физику на државном универзитету Oregon од 1962-1966. године. Након првобитне незаинтересованости за политичке догађаје, за време боравка на Oregon state је постао расно и политички свестан, прикључио се John Birch Society. Његово политички мишљење се врзо радикализовало, па је престао да предаје и почео да чита ствари везане за политику, европску историју, о различитости раса и о другим битним темама. Посветио се писању своје књиге о томе како је био запањен открићем да те књиге које су написане годинама раније нису оставиле неки трајнији утицај на читаоце или елиту. То га је натерало да почне да тражи друге начине за спречавање пропасти беле расе. Онда је 1966. године написао дугачко писмо човеку за кога је осећао да је урадио највише за добробите Белим Американцима George L. Roclwell-у вођи American Nazi Party. Rockwell му је одговорио дугачким писмом које је имало велики утицај на његов даљи живот и бављење политиком. Од тада је Pierce имао обичај да лично одговори на свако писмо које му је послато до краја живота, јер је био уверен да многи људи могу помоћи за добробит белог национализма, ако им лично одговори на сва њихова питања. Исте године Pierce се преселио у Washington. Иако се није званично учланио у А. N. P. био је близак са Rockwell-ом и учествовао је у писању и издавању билтена патрије назване “National Socialist World”. Такође је радио у страначкој штампарији и врло брзо унапредио своје знање о штампарству што је много помогло А.N.P. у будућности, али за Pierce-а је најважнија ствар била то што је проводио доста времена у Rockwell-овој канцеларији и где је гледао и учио како Rockwell руководи партијом.

После убиства Rockwell-а 1967. године, постао је једна од водећих личности у новооснованој N.S.W.P. партији наследници A.N.P. У 1970. години је напустио N.S.W.P. и прикључио се National Youth Alliance коју је основао Willis Carto. Непрестане свађе довеле су до распада N.Y.A.-a. 1974. године Pierce је основао National Alliance, организацију која је уз мале промене постоји и данас. Првих година N.A.-е Pierce покушава да одговори на духовна питања и жеље својих чланова па је основао Cosmotheist Church, чија се религија заснива у ствари на филозофији N.A. и истицала је јединство човека са природом, затим све вредности као и духовни и биолошки опстанак беле расе. N.A. је убрзо почела да издаје магазин за шире масе који је назван “ATTACK!”. После тога је било јасно да је дошао крај уличним тучама и нередима из 60-их година. Pierce је објавио промену тактике, али не и стратегије и променио име магазина у “National Vanguard”. То је био озбиљан часопис намењен образованијим људима и онима за које је Pierce мислио да су потребни и корисни за оснивање једне револуционарне организације. У часописима “ATTACK” и National Vanguard, Pierce je уградио идеолошки темељ за National Alliance. Ти чланци су објављени у књигама “The best of Attack” и “National Vanguard”. Pierce je 1985. године пребацио N.A. из Washington-а у Mill Point близу Hillsboro-a у Западној Virginia-и. То је била врло изолована планинска и слабо насељена област источно од Mississippi-a. Pierce и N.A. поћињу да раде на великом броју пројеката усмерених на ширење својих идеја и порука, затим на придобијање нових чланова и зарађивање новца неопходног за финансирање започетог посла. Још у Washington-у је National Vanguard Books Inc. почела да продаје велики број књига намењен белим активистима и школарцима. Врло брзо N.V.B. је имала стотине наслова, годишњи каталог и све већу продају књига.

Pierce је покренуо емисију која се једанпут недељно емитује и назвао је American Dissident Voices. У почетку је одређен број људи, највише Kevin Storm радио на получасовним емисијама, али на крају је цео задатак ипак преузео Pierce. Алијанса је склопила уговоре са великим бројем AM и FM станица и такође се емитује и н кратким таласима. Ипак данас се адреса A.D.V. налази на интернету, где сваке недеље десетине хиљада људи могу прочитати и слушати ту емисију или је могу добити на свој e-mail као публикацију “Free speech”.

Чланство N.A. је почело расти почетком 90-их година прошлог века. Пораст броја чланова довело је до тога да и локалне јединице обављају разне активности N.A.-е као групе. Неки регионални координатори су већ били постављени, али генерално Pierce је сматрао да такав степен организације није био неопходан у то време. 1999. године купује “Resistance Records” и постаје дистрибутер WP музике. N.A, NVB, R.R имају брло важну интернет презентацију на http://www.natall.com/ , http://www.natvan.com/ и http://www.resistance.com/. Док Pierce лично никад није користио интернет (због проблема са очима), нити је знао пуно о White Power музици, свесно је одабрао ове ствари да би придобио нове чланове.

Pierce је одувек привлачио медијску пажњу и дао је многе интервјуе у Америци и широм света. Пре много година Проф. Robert S. Griffin је написао једну непристрасну књигу о Pierce-у “The flame of a dead man’s deeds: An up-close patriot white nationalist William Pierce”. Књига се може набавити на http://www.amazon.com/ и на другим местима, и то је најисцрпнија књига са највише информација икада написана о Pierce-у.

Пар месеци пре постављања дијагнозе болести и Pierce и остали су приметили да нешто није у реду и да је доста смршао. Такође је помињао да се осећа много уморније него раије. Ипак, његов ум је био бистар као увек и тада је радио 12-14 сати дневно, седам дана у недељи у својој канцеларији у главном штабу N.A. Pierce никада није много веровао докторима и до појаве рака увек је био одличног здравља. Његова мајка је живела више од осамдесет година и свако ко је познавао Pierce-а очекивао је да води N.A. бар до толико година. Његова смрт нас је све шокирала. Особље National office-a и неколико главних чланова N.A. као што је Erich Gliebe започели су врло тежак и врло важан посао вођења N.A. без свог оснивача и вође. N.A. ће опстати али ће наредних неколико месеци бити најтежи и најважнији у целој њеној историји. Зато је сад врло важно да сви чланови N.A. и сви остали забринути белци наставе да пружају подршку N.A. која наставља даљу борбу без William Pierce-a.

DR PIERCE ПОЧИВАЈ У МИРУ!!!
 
Old February 26th, 2015 #9
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default 10 Принципа Национал-Социјализма

1) Будите искрени.

Национал Социјалиста се суочава са чињеницама желео он то или не. Неискреност је одлика непријатеља који је лажирао човеков начин живота, историју и садашњост. Национал Социјализам представља истински живот у најчистијем облику.

2) Верујте у Бога и у самог себе.

Бог поставља најснажнијим смртницима најтеже задатке како би елиминисао слабиће. Он жели да најбољи достигну и остваре највиши стандард живота: савршено човечанствo.

Предајте себе потпуно судбини и Бог ће вас штитити у борби. Бог помаже само онима који помажу сами себи. Ако и не успете, докле год знате да сте дали све од себе нећете имати разлога да се стидите. Изгубићемо само ако одложимо наше оружје због сопствене слабости и кукавичлука. Постоји само једна врста бешчашћа - предаја.

3) Останите верни вашој Раси.

Нико не сме покварити оно што је природа стварала вековима расне еволуције. Ваш највиши циљ постојања је настављање те исте еволуције ка бољем, снажнијем и лепшем човечанству. Чистота највише расе је основа развитка еволуције.

4) Борите се за своју Расу.

Борите се за свете идеале Национал Социјализма који представља срце ваше величанствене Расе. Само у борби ћете доказати од чега сте састављени. Само тако ћете сазнати ко поседује дух храбрости, опредељености и пожртвовања. Нико други вас не сме водити. Животна борба за опстанак довела је човека из прошлости до највиших достигнућа аријевске расе у садашњости.

Наша борба ће изабрати најбоље појединце и они ће повести Национал Социјалистичку идеју до коначне победе.

5) Ви сте супериорна индивидуа.

Бићете надјачани у овој борби пошто су најбољи увек у мањини. Одлуке које су створиле историју није доносила већина, већ углавном мањина људи. Ви сте представник вашег народа али сте вољни да служите вашој раси.

6) Волите вашу расну сабраћу.

Нека ваша највиша осећања буду љубав према расној фамилији, јер њима дугујете живот. Не плашите се нижег човека (расно инфериорног) и не прогањајте га. Ви сте супериорни али нисте његови власници. Ако морате да се борите против њега немојте га жалити. Уништите вашег непријатеља сурово и коначно. Борите се против непријатеља и свима кажите истину о нижем човеку и колика је он претња аријевској фамилији.

7) Усавршавајте сународнике.

Сви Аријевци су ваша сабраћа, чак и они мање интелигентни и мање храбри. На вама, као Национал Социјалисти, је задатак да улијете храброст у њихова срца и да их информишете. Неки од ваших сународника су заведени и искварени злом које трује вашу расну душу. Њих не смете мрзети због њиховог стања дегенерације, већ их морате усавршити и дотерати, повратити их њиховој расној фамилији.

8) Одбаците декаденцију.

Декаденција је све што разара и уништава, физички или духовно, здравље и развитак наше аријевске расе. Не дружите се са декаденцијом и задржите расну и идеалистичку чистоту по цену сопственог живота. Ваш идеализам је ваша част. Све се мора ценити по питању опстанка и напретка наше расе. Све што задржава напредак и угрожава опстанак наше расе мора бити искорењено и уништено.

9) Најбољи појединци владају.

Највећа достигнућа на земљи су дела великих лидера. Расна заједница може достићи пуну снагу само ако поседује принцип вођства који поставља најбољег појединца на прво место. Неће бити величине без доброг вођства. Демократија је болест, почетак краја, увод у неизбежно уништење. Демократија води ка хаосу из кога ничу окрутне тираније. Вођа ипак персонификује највише животне законе и вољу.

10) Ништа није немогуће.

Верујте старој изреци: "Ако постоји воља, постоји и пут." Све се руши пред човековом непоколебљивом вољом. Неопходност су сва наша жртвовања како би ојачали сами себе и припремили се за највећу битку у историји. Победа ће припасти само највернијима, најфанатичнијима и најјачима - најбољима.
 
Old February 26th, 2015 #10
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default О Национал-Социјализму

НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИЗАМ
ЖИВОТНИ ПОРЕДАК


Национал Социјализам није обичан политички систем, још једна чврста диктатура. Политички системи нису природне творевине, тако да они никада не могу испунити потребе народа више него што зоолошки врт може испунити потребе животиња у кавезу.

Национал Социјализам представља савремено оживљавање аријевског трибализма. То је препород аријевског рода-народа, развој, начин живота, и као све што наставља да постоји у свету природе, оно се прилагођава сваком времену, околности и промени.

Национал Социјализам познаје једино учење-Народ и Отаџбина\ Свака одлука и сваки поступак заснован је на одговору једноставног питања: "Да ли је то добро за народ?"

Национал Социјализам сматра за зло све што уништава Народ: себичност, материјализам и скрнављење Божијих закона у вечном свету природе.

Национал Социјализам препознаје да су идеализам, личност и раса кључне чињенице које су значајне и неопходне за опстанак и развитак Народа.

Национал Социјализам је правилно изражен као револуција у мисли. Свест о себичности и личној удобности-богаћењу замењена је на народном свешћу: несебичан идеализам-спремност поставити интересе и благостање Народа изнад свих личних пожуда.

Национал Социјализам увиђа неопходност личности у вођству. Одувек је вођа са снажном личношћу који инспирише Народ ка дисциплини, вољи и пожртвовању потребан и неминован за велика достигнућа.

Национал Социјализам препознаје да је власништво, култура и Богом одабрано место целе људске врсте унутар свог сопственог Народа и Расе.

Национал Социјализам се не одаје расној мржњи, прогону и искоришћавању других раса, као општа притужба људи мотивисаних себичним интересима.

Национал Социјализам препознаје непромењиву и урођену неједнакост међу људском врстом, не само код индивидуа, већ и раса такође.

Национал Социјализам препознаје да је Богом дата дужност Аријевцима да воде друге расе изван хаоса и врате се животу у складу са вечним законима природе, напретку, сврси постојања и вишем развитку човечанства.

Национал Социјализам је једини чињенични поредак на свету у историји који није уништен или пропао сам од себе као утопије комунизма и демо(но)кратије, већ су га уништили страни фактори и туђи не-народни елементи.

Национал Социјализам је кључ рађања народне заједнице која производи интелигенцију, васпитава своју омладину и отвара врата путу који даје виши ниво (дух, ум и тело) врсте људског рода. Историја нам је сведок а Истина звезда водиља.
 
Old February 26th, 2015 #11
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Nacional-Socijalisticki efekat / NS Effect

Pre nego što počnete da čitate ovaj članak, morate imati na umu da je napisan od strane Nacional Socijaliste za Nacional Socijaliste. Neću da gubim vreme da se raspravljam u korist naše ideologije sa „nevernicima“, jer smatram da bi to bilo čisto gubljenje vremena. Radije ću prihvatiti da ste već svesni istine naše vere i da iskreno želite da ona preuzme kontrolu nad našim društvom. U skladu sa uređivačkom politikom ROUTE 88, ja ću diskutovati KAKO da postignemo naše ciljeve umesto da trošim vreme u opisivanju suštine političkog uverenja kome već pripadate.
Nažalost, ostaci totalno neuspelog stava prema našoj borbi još uvek imaju neku moć i uticaj nad našim pokretom. Pogled ovih individua i grupica je za najzabrinutije dovoljno iskren. Ali gorka istina je da njihova borba koja prati ovu posebnu stazu akcije (ili da kažem reakcije) nije dovela nigde, ako ne i do katastrofalnih fiaska.
Naivno verovanje da će nas istina i pravda naših argumenata na kraju dovesti do moći kroz buđenje masa, je ništa do sladak san u kome nema nimalo realnosti. Snevanje obično znači da spavate, a mesečarenje nije aktivnost koja je preporučljiva za nekoga ko teži da ispuni svoje ciljeve. To je stanje nervne aktivnosti terano od strane snova i želja. U stvari, bilo bi vam bolje da ostanete u krevetu , a da ostavite koračanje u političkom životu onima koji su probuđeni i spremni.
Standardni argument za ostajanje u takozvanom „demokratskom“ sistemu i njegovim igrama moći je da je to bilo dobro za Adolfa Hitlera. Iako je tačno da je NSDAP dobio svoju poziciju moći zbog svojih ideja, propagande i glasanja, trebalo je dosta revolucionarstva i u to vreme, nasilne predigre. I što je bitnije: ovo je bilo jedino mesto i vreme kada je ovaj trik upalio. Nigde u istoriji nije Nacional Socijalista ili Fašista došao na vlast demokratskim putem. U Italiji, Fašisti su marširali na Rim i stari, korumpirani sistem je pao zbog straha i neaktivnosti. U Španiji su Crvene „demokrate“ zbačene tek posle krvavog civilnog rata i tada su Franko i Falangisti došli na vlast. U drugim zemljama su Fašisti došli u vladu ili putem puča (često vojnog) ili su postavljeni na vlast od strane nemačkih okupacionih snaga. I ni na koji način se nisu držali ostataka demokratskog sistema kada su došli na vlast. (Zapravo, mnogi raspravljaju da bi Treći Rajh profitirao na još jačem antidemokratskom stavu, bespoštedno brišući stare strukture moći u civilnom i vojnom društvu.)
Hoću da podsetim one koji su zaslepljeni istinom svoje misije i utrnuli zbog snage svog verovanja, da je Nacional Socijalizam po definiciji i karakteru antidemokratska ideologija. Traženje prihvatanja od strane sistema kojeg preziremo i kome se protivimo nije samo licemerje, nego i bolest. Ono inficira naše političke vojnike lažnim nadama i oslabljuje ih da bi ušli u demokratsku ludačku košulju. Krajnji rezultat je uvek razočaranje među sve manjim brojem pristalica i stalno stanje kukanja nad manjkom „prava“ među smanjenim vođstvom.
Snaga Nacional Socijalizma ne leži samo u ideologiji, već i u njegovom revolucionarnom karakteru. Nacional Socijalizam je jedina snaga koje se plaše sve frakcije demokratije- bilo da su crvene, pink, zelene ili plave. Šok efekat Nacional Socijalizma je uspešno iskorišćen od strane velikog Komandnanta Američke Nazi Partije, Džordža Linkolna Rokvela. On je namerno igrao na to svom svojom propagandom i napravio je pokret najradikalnijih i najbeskompromisnijih kadrova američkog patriotizma. Tokom 1960-tih mogli ste da relativno slobodno delujete kao „Nazi“ i Rokvel je majstorski iskoristio (i zloupotrebio!) demokratski sistem da bi postigao propagandne pobede. Ipak, i dalje je radio unutar sistema, bio pažljiv (bar u teoriji) u poštovanju i podržavanju zakona i reda. „Demokratski“ sistem je odgovorio tako što je izbačen član ubio Rokvela 1967. godine. Od tada, nijedna vitalna NS organizacija u SAD ne veruje u igranje po ZOG-ovim pokvarenim pravilima.
(jedini izuzetak može biti NSDAP-AO, koji je legalna organizacija, koja radi na čisto argumentskoj osnovi. Svrha NSDAP-AO je da snabde ugnjetene nacije NS propagandom. Da bi zadržali bazu u SAD, potrebno je da zadrže nekonfrontirajuću strategiju.) Ali efekti Nacional Socijalizma idu daleko iza šokova i strahova. Nacional Socijalizam je potpun pogled na svet i bori se za potpunu moć. I on je u potpunosti u suprotnosti sa vladavinom ZOG-a. Totalitarni karakter i našeg verovanja i naše borbe nam daju jedinstvenu unutrašnju i borbenu snagu sličnu onoj koju su imali stari berzerkeri, srednjovekovni vitezovi ili krstaši. Pretnje medijskim eksponiranjem, prinudnom nezaposlenošću, društvenom stigmatizacijom, zatvorom, nasiljem ili čak smrću imaju malo ili uopšte nemaju efekta na prave NS gladijatore.
Kako god, onog momenta kada on ili ona promene političku uniformu od crne majice uličnog borca i kamuflažne opreme pobunjenika u korist bele majice i kravate partijskog političara...oklevanje i promena se uvlače rastući kao tumor u strah, kukavičluk i oportunizam koji konačno ubija dušu NS vojnika. Ostaje samo prazna ljuštura populističkog pseudo-partijskog političara, koga se niko ne plaši i koji ne stiže nigde osim u parlamentarni pab gde on ili ona mogu da čavrljaju sa takozvanim neprijateljem.
Ili kada se insistira da se ostane veran svojim verovanjima, vi ćete stići apsolutno nigde. Ali na bilo koji znak najmanjeg uspeha vi ćete biti zabranjeni, prebijani, zatvarani ili ubijani, bez šanse da uzvratite udarac- a sve u ime demokratije! I opet moram naglasiti činjenicu da mi NISMO u ovome zarad sopstvene zabave ili zadovoljstva. Nacional Socijalizam nije hobi! On je politička ideologija koja je vitalna za preživljavanje naših nacija, kultura, civilizacija i naše Arijevske rase. On MORA biti pobedonosan ili ćemo propasti! To je brutalna stvarnost. Kao što je činjenica da smo protraćili skoro pola veka trudeći se da budemo dobri, tolerantni i poslušni prema snagama, koje ne samo da konstantno rade na istrebljenju našeg naroda, nego i koriste prljave trikove iz Talmudske knjige demokratije da bi počistili svoje neprijatelje. Igrati prema pravilima ovog masonskog plemena brokera mesijanske moći nikada ne može biti prihvaćeno. Oni koji još uvek insistiraju da se još jednom pokuša, ili su glupi da vode bilo koji pokret ili su jednostavno kukavice, koje su više zainteresovane za svoju bezbednost, udobnost i privatni interes- bilo da je hobizam ili pravljenje novca. Postoje tragični i ponekad užasavajući primeri ovoga u našem pokretu. A u White Power industriji cd-ova, su ovakvi primeri impozantni.
Divizija za diskove treba da se očisti od profitera, parazita, pop zvezda i disko ratnika. A što se tiče političkog bojišta, možemo samo da požurujemo i NS vođe i NS pristalice da paze na čist duh svojih hrabrih srca i da otvore oči na promašaje iz prošlosti i na potencijale budućnosti.
 
Old March 29th, 2015 #12
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Abortion is genocide

ABORTION - THE REAL HOLOCAUST!

What is the democratic right for the lives of children, yet unborn?

Genocide by Lust, Greed, Selfishness and Promotion

The greatest mass extermination in the history of mankind

Why did the women under National Socialism/Fascism not want to abort their cherished creations? Because mothers in Germany and Italy were respected, supported and honoured by the state - they were granted the highest status in society. A status that is not encouraged today in our liberal, disposable, self-serving, contemporary democracies.

THE WOMAN WAS 22 WEEKS PREGNANT when she sought the assistance of Dr. Martin Haskell, the originator of the partial-birth abortion procedure, to rid herself of the already kicking child.

Haskell performed the first stage of the partial-birth abortion. He inserted a seaweed-based substance into the woman's cervix and instructed her to return the following day. In the usual course of events, the seaweed absorbs the amniotic fluid from the womb and expands, thus slowly dilating the cervix. The next day, new seaweed is inserted. On the third day, the abortionist opens the cervix with his fingers, feels around for the baby's legs with tongs and pulls one or both out of the birth canal and delivers the whole body except the head. He rotates the foetus' shoulders so that the baby's face is oriented toward the mother's lower back and then, using scissors, he punctures the bottom of the baby's skull and suctions the brain out through a tube.

But in this case, things did not go according to plan. The woman complained of severe abdominal pain on the first night and, being far from Haskell's clinic, reported to the emergency room of her local hospital. As she was being examined (she did not say she was pregnant), the baby was born - alive.

Paediatricians and neonatologists came running. The baby girl weighed in at one pound. The doctors decided that the child was very unlikely to survive and instructed that nothing be done. Connie Boyles, a nurse, and Shelly Lowe, a medical technician, saw the baby girl gasp for air and were stunned. Shelly Lowe, knowing that the nurses were busy caring for other patients in the emergency room, asked if she could hold the child she had dubbed "Baby Hope" until she died. The request was granted.

Shelly wrapped Baby Hope in a blanket and settled into a rocking chair for what she imagined would be just a few minutes. She sang to her and stroked her cheeks. "I wanted her to feel that she was wanted," Shelly explained later. "She was a perfectly formed new-born, entering the world too soon, through no choice of her own." The baby sucked on her lower lip, opened and closed her hands, and moved as Shelly Lowe held her. Dr John Willke, a pro-life activist and former obstetrician, says he doesn't quarrel with the initial determination made by the emergency room physicians that Baby Hope was too small and premature to survive but when she was alive and still breathing air 30 minutes after birth, her status should have been reassessed. An excellent neonatal care clinic was a mere 30 minute helicopter flight away and she might have been saved. As it was, nothing was done.

After three hours, Baby Hope died in the arms of the compassionate Shelly Lowe. A death certificate was issued, the cause being 'extreme prematurity due to induced abortion'.

Would the ghoulish Dr Haskell have issued her a death certificate or would Baby Hope just been thrown in the dustbin with the rest of the trash? Very few premature infants survive when born before 23 weeks, though there have been survivors at 22 weeks. Still, one has to wonder, if Baby Hope had been wanted by her mother, would doctors have been as ready to give up on her? Would they have still ignored the signs of vitality Baby Hope showed? Was Baby Hope's value as a human being secondary to her value to the mother?

If we judge people's humanity by any standard other than that each is a unique individual with God-given rights, we demean every person's dignity. A child is a child. Would-be adoptive parents wait years and years or go abroad in search of children to love.

Shelly Lowe was asked at a press conference what her position on abortion was. She said she had been pro-choice but was now pro-life. What changed her mind? Three hours.



In World War I - millions of men were at the front who could not produce children from 1914 - 1919.
Then there was the Allied Blockade, which cost the lives of hundreds of thousands of German women and children after that terrible war. Next came the hunger and despair of the Depression and devastating inflation of the 1920s. The German birthrate plummeted as a result of this.

These millions of unborn Germans were to cost the German nation the certain victory in the East 20-25 years later!

A vision came to me while reading those lines in that stirring book: "My God, we in the Western world, especially in Canada and the USA, are permitting abortionists to murder the unborn by the millions - without much protest! On the contrary, with the consent of the majority of the population!"

I felt a shiver moving up my spine, and even now I get upset about this memory, because I believe that God or Nature - call it what you will - will punish us collectively for those mass murders of the unborn by depriving us of the "Last Battalions" in the coming conflagrations.

Those whom we so callously allow to be torn by vacuum suction from the wombs of perfectly healthy mothers, to be so cruelly destroyed and disposed of in garbage containers, will not be there to defend Western Culture and Civilization.

That "Last Battalion" is already missing - for others, from other countries and regions of this planet who did not murder the fruits of their bodies are now taking the places of our unborn, in universities, the job market, in just about every area of human endeavor, because our own offspring, murdered or otherwise prevented from being born, is not there to fill the void and the need for skills, manpower etc.

And this is only the beginning. Karma is being done! Nature knows no vacuum! The places are filled by others.

This is genocide by lust and greed and selfishness!
 
Old May 8th, 2015 #13
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Howe we get brainwash

We get brain washed very easy, for now it is TV, part of Internet, like pornography or lie informations! We get brain wash every day from our politicians who speak to folk as we are total morons and they want to turn over main thematic, and this is immigrations, financially broke, deficiency of jobs, peoples dont have jobs! Our governments, European, American, all democratic in generally, give asset and benefit to minorities!
White man become very poor, there is no middle class what is most important class in country, this class is gone!
So, negros,gypsies, muslims and squiptars are in advantage to us, they will get everything! Reason is because they are so easy for Jewish manipulation, they are sub-races who are primitive kind of humans and they dont understand anything except to have white women, or worst, girls, they are pedophiles in most cases!
We all know it is truth, so if we today dont stand on right side, we will die!
Situation in Novorossia is good example, so called Azov, N.S. division, no matter with National-Socialism, they fight for and with negros, muslims, Zog and their main superior is NEGRO, Obama, what are we talking about here, National-Socialists who receive orders from Negro??? Strange, THIS IS PURE BRAIN WASHED EXAMPLE! Russians are White Slavic Aryan Race, and Germany now must play main role and join to Slavs because this would be end of ZOG tirany!
I call all Germans to stand up and fight for Serbia, for Russia and against NATO in generally! Crush EU and bring new United Europe Lands, same as we are one big country! Our inside enemy are English and Judeo-Americans, we must rider of them!
For SLAVIC-GERMAN and ROMAN and all other Aryan Nations FRIENDSHIP ! ! !
 
Old May 8th, 2015 #14
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Blood is holly

Blood is Holy

As we talk about blood and race this evening, we are discussing a theme that is in the center of today’s intellectual and worldview battles. You all know that those who oppose our movement for political or worldview reasons have been forced more and more over time to grant the political and economic achievements of National Socialism. They can no longer be denied even by the most hostile critic. As soon as the discussion turns to National Socialism’s intellectual foundations, however, as soon as the idea itself is debated upon which everything we do is based, there are objections. And as in the past, National Socialism’s racial thinking is called into question or openly opposed. We see that if we survey the world press, as well as in discussions with groups within the country who still believe that they can reject individual aspects of the National Socialist worldview.



I have previously spoken about what we mean by racial thinking in the broad sense. I said then that the doctrine of blood and race is not for us primarily an important and interesting part of biological thinking, but above all a political and worldview attitude that determines our fundamental approach to many aspects of life. The two most important facts underlying this approach are the knowledge of the power of inheritance and the knowledge of the deep and spiritual significance of racial differences within humanity. Since we realize our dependence on inherited characteristics, we do not fall prey to the old error of overestimating outward influences of education, training, and welfare policies. We realize the responsibility for passing on our own genetic material, since from it alone will flow the strength of the future. We are therefore humble about our own accomplishments, for they have their roots in what we received from our ancestors without any effort on our own part, yet we are also proud that our own brief lives are links in the chain of generations. We are a bridge from the greatness of the past to the most distance future.

Since we have learned to recognize and respect the physical and intellectual characteristics of the earth’s various races, we are free of the sick desire that sees no differences, or seeks to make everything the same in the political, cultural, and religious realms. We are conscious once again of our characteristics and want to care for and protect them because they are the natural way for us to live as a people and a nation. At the same time, we respect the characteristics of the earth’s other races, since we no longer want to want to subordinate them or force them to accept our ways of thinking and feeling as we once did, but are instead convinced that they, too, should live and act according to the laws of their blood.

That is in brief the content of the racial thinking that we teach and learn. We might ask why this simple, yet powerful idea causes so much conflict. If we examine the matter, we will find that the reasons for its rejection have often varied over time. The opponents of our racial doctrines have been consistent in rejecting new thinking, but they regularly changed the battlefield on which they tried to fight us, and have thereby forced us to deal with and defend this question from various perspectives.

When one first dared to speak of race many years ago during the rotten era of liberal bourgeois thinking and Marxist corruption, people responded to the dangerous new thinking on so-called scientific grounds. They rejected our genetic knowledge and ridiculed racial science and its proponents, announcing from pulpits, editorial offices, and meeting halls that they were dealing only with the fantasies of a handful of ignorant fools. It is good to remember those days, to recall the nasty tactics of the opponents of our worldview. There were then serious and learned scientists who were working out a new way of looking at the world, and others over many years used every means to attack their honor and trample them down, despite all the cries about the freedom of science — because that is what the rulers of the day wanted.

Happily, that is behind us. Those in every camp and in every country around the world have realized that the scientific basis of our racial thinking is no longer in doubt. Serious scientific discussion in this area concerns only the extension of our thinking in particular areas, no longer the scientific validity of the fundamental principles. Science has become quieter about the matter, which means that the opponents of our worldview must find new ways to defend their old values against a new age. Soon they found a new slogan for the battle: one took to the field against us in the name of humanity, ethics, and morality. The scientific foundations could no longer be disputed, but they had great and unacceptable effects in the life of the nation. You know the kinds of things thrown at us in recent months: the idea of inheritance, for example, was suddenly dangerous since it removed individual responsibility for one’s actions and gave everyone an excuse to be lazy, bad, or depraved, since those things were the results of one’s inheritance. Worried aunts of both sexes wrung their hands and saw an approaching era without discipline or conscience, and thought that they could blame the false teachings of National Socialist racial doctrine. We took on that battle, and can probably say that we have already won it. Such charges against our views are simply untrue, nothing but a nasty trick. In any event, we are not the masters of our own fate, since we are always dependent on what we have inherited, on what Heaven has given or denied to us. That does not mean that we or others have nothing to do, or that education is unneeded. The opposite: What we do, whether for good or will, with our inherited characteristics is our own responsibility. We can squander and waste our abilities, or we can develop and use them. We can be lazy and allow what is weak or bad in us to grow, or we can bravely fight our whole life against them. That is the decision that each of us must make, and we demand that each individual realizes the great and difficult doctrine of responsibility alongside the knowledge of the inherited nature of our character.

That is a clear, understandable attitude, and before it all the objections of our opponents have gradually given way. Against their will, they must today grant the moral justice of our position, just as they had to do with its scientific correctness earlier. Recently, they have had to surrender their second line of defense as they continue to retreat. But now the old battle continues in a new, and to be honest, more important arena. Recently, arguments have been increasing that although National Socialism’s racial doctrines are correct, and that they may be defended on pedagogic and moral grounds, they still have to be rejected in the name of faith, religion, and piety. After all, some people mutter, one is replacing God with the idol of blood, putting a human theory or material things in the place of the eternal strength of the spirit.

If we look into the reasons why people from religious standpoints are still trying to oppose the united worldview of the German people, we find a thousand variations of this point, which is used as the last defense against the movement’s victorious idea.

Dear boys and girls! In this third area of conflict, we want to continue the great battle of our day with the old fighting spirit we used against the dark forces of the past. We have a right to do so, for no objection could be more dishonest or foolish than this one. No one in the name of racial doctrine supports barren materialism. No one wants turn the facts about race into an idol and use it to destroy genuine piety. We do, however, believe that we have a right to have more respect for our racial worldview than was allowed by the impious and arrogant philosophies of the past. If we bow once more before the facts of creation instead of preferring empty liberal or scholastic chatter, how is that impious? If we are once more conscious of our own nature, of the inheritance given to us from Heaven, is that human arrogance or idolatry? If we once again humbly understand that our lives as humans are bound by our race, and that we can no nothing other than follow and act according to the laws of blood that God himself has placed us under, how can that be heresy or impiety? It is not in fact greater piety, and in the most genuine and truest form? Yes, we see in the facts and laws of race as something holy and divine, not because we want to promote ourselves, but rather because we also see there the power of the creator. We are more honest than our enemies, who found in them something uncomfortable for the previous system of political power. If we seek to respect the differences and particular virtues of the races that Heaven itself created, we thereby serve the Creator and his laws. We do a more pious work than the squabbling scribes whose gray dogma is more important to them than real blood-filled life. The best in every people and throughout all time have drawn their deepest and truest faith from observing the world’s order. With both pride and humility, we affirm that we see the laws of blood and race with their wonderful relationships and heavy burdens, as a holy part of that great order behind which we sense the Creator.

Today we once again raise anew the flag of life against the doctrine of death, and serve the future with the faithful affirmation: The blood given to us by God is holy.
 
Old June 1st, 2015 #15
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Immigrants overflow Europe-Disaster

http://gorandavidovic.com/invazija-i-smrt-evrope/

They are not immigrants, they are army for mass destruction of White Race!!!
This is something what we expect, just that we act on time!
 
Old June 11th, 2015 #16
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Spoke with White girls

I spoked today with my girl friend and I ask her about her attitude on mixed relationships! She told me how she never be with gypsie, but nigger maybe, I was so sad and I had to explain her why this is wrong!
Girl told me how depends, if she like some nigger she would accept to be with him, than I ask her what is a difference between gypsie and nigger, than she become confused, but still she saw what is my point and I give everything to explain her that this would be disaster of her Blood and how her body would become garbage, just explain on nice way, on their language, not as here, on VNN Still, they don't understand and be happy because God give us to understand valuable of Blood purity and Soil!
Please, I appeal on everybody who have some liberal girl friends to talk with them, but don't be angry, be angry in your self, point is that you explain to them why is this wrong!
I talk with lot of girls about this and I hope it was useful, we must talk with our folk and explain them problems of our societies and how system put them picture, if nigger is god man, than it is ok to be with him'' No, just explain them how they contaminate our Blood by mixing with those monkeys, good or bad, nigger is virus and our girls destroying this line of Racial purity by sleep with nigger, so this is how we disappear!

If we can't talk in public, we can do this on other ways! Talk with your friends, girls especially!!!
 
Old March 31st, 2016 #17
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Serbian Heritage and Forza Nuova are allies in public

http://www.nasledjesrbije.rs/2016/03/17-2004.html
 
Old March 7th, 2018 #18
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Leon Degrelle - Story of Waffen SS

Ladies and Gentlemen:

I am asked to talk to you about the great unknown of World War Two: the Waffen SS.

It is somewhat amazing that the organization which was both political and military and which during World War Two united more than one million fighting volunteers, should still be officially ignored.

Why?

Why is it that the official record still virtually ignores this extraordinary army of volunteers? An army which was at the vortex of the most gigantic struggle, affecting the entire world.

The answer may well be found in the fact that the most striking feature of the Waffen SS was that it was composed of volunteers from some thirty different countries.

What cause gathered them and why did they volunteer their lives?

Was it a German phenomenon?

At the beginning, yes.

Initially, the Waffen SS amounted to less than two hundred members. It grew consistently until 1940 when it evolved into a second phase: the Germanic Waffen SS. In addition to Germans from Germany, northwestern Europeans and descendants of Germans from all across Europe enlisted.

Then, in 1941 during the great clash with the Soviet Union, rose the European Waffen SS. Young men from the most distant countries fought together on the Russian front.

No one knew anything about the Waffen SS for most of the years preceding the war. The Germans themselves took some time to recognize the distinctiveness of the Waffen SS.

Hitler rose to the chancellorship democratically, winning at the ballot box. He ran electoral campaigns like any other politician. He addressed meetings, advertised on billboards, his message attracted capacity audiences. More and more people liked what he had to say and more and more people voted members of his party into congress. Hitler did not come to power by force but was duly elected by the people and duly installed as Chancellor by the President of Germany, General von Hindenburg. His government was legitimate and democratic. In fact, only two of his followers were included in the Cabinet.

Later he succeeded always through the electoral process in increasing his majority. When some elections gave him up to 90% of the vote, Hitler earned every vote on his own merit.

During his campaigns Hitler faced formidable enemies: the power establishment who had no qualms whatsoever in tampering with the electoral process. He had to face the Weimar establishment and its well-financed left-wing and liberal parties and highly organized bloc of six million Communist Party members. Only the most fearless and relentless struggle to convince people to vote for him, enabled Hitler to obtain a democratic majority.

In those days the Waffen SS was not even a factor. There was, of course, the SA with some three million men. They were rank and file members of the National Socialist Workers Party but certainly not an army.

Their main function was to protect party candidates from Communist violence. And the violence was murderous indeed: more than five hundred National Socialists were murdered by the communists. Thousands were grievously injured.

The SA was a volunteer, non-government organization and as soon as Hitler rose to power he could no longer avail himself of its help.

He had to work within the system he was elected to serve.

He came in a state of disadvantage. He had to contend with an entrenched bureaucracy appointed by the old regime. In fact, when the war started in 1939, 70% of German bureaucrats had been appointed by the old regime and did not belong to Hitler's party. Hitler could not count on the support of the Church hierarchy. Both big business and the Communist Party were totally hostile to his programs. On top of all this, extreme poverty existed and six million workers were unemployed.No country in Europe had ever known so many people to be out of work.

So here is a man quite isolated. The three million SA party members are not in the government. They vote and help win the elections but they cannot supplant the entrenched bureaucracy in the government posts. The SA also was unable to exert influence on the army, because the top brass, fearful of competition, was hostile to the SA.

This hostility reached such a point that Hitler was faced with a wrenching dilemma. What to do with the millions of followers who helped him to power? He could not abandon them.

The army was a highly organized power structure. Although only numbering 100,000 as dictated by the Treaty of Versailles it exerted great influence in the affairs of state. The President of Germany was Field Marshal von Hindenburg. The army was a privileged caste. Almost all the officers belonged to the upper classes of society.

It was impossible for Hitler to take on the powerful army frontally. Hitler was elected democratically and he could not do what Stalin did: to have firing squads execute the entire military establishment. Stalin killed thirty thousand high ranking officers. That was Stalin's way to make room for his own trusted commissars.

Such drastic methods could not occur in Germany and unlike Stalin, Hitler was surrounded by international enemies.

His election had provoked international rage. He had gone to the voters directly without the intermediary of the establishment parties. His party platform included an appeal for racial purity in Germany as well as a return of power to the people. Such tenets so infuriated world Jewry that in 1933 it officially declared war on Germany.

Contrary to what one is told Hitler had limited power and was quite alone. How this man ever survived these early years defy comprehension. Only the fact that Hitler was an exceptional genius explains his survival against all odds. Abroad and at home Hitler had to bend over backwards just to demonstrate his good will.

But despite all his efforts Hitler was gradually being driven into a corner. The feud between the SA and the army was coming to a head. His old comrade, Ernst Roehm, Chief of the SA wanted to follow Stalin's example and physically eliminate the army brass. The showdown resulted in the death of Roehm, either by suicide or murder, and many of his assistants, with the army picking up the pieces and putting the SA back in its place.

At this time the only SS to be found in Germany were in Chancellor Hitler's personal guard: one hundred eighty men in all. They were young men of exceptional qualities but without any political role. Their duties consisted of guarding the Chancellory and presenting arms to visiting dignitaries.

It was from this miniscule group of 180 men that a few years later would spring an army of a million soldiers. An army of unprecedented valor extending its call throughout Europe.

After Hitler was compelled to acknowledge the superiority of the army he realized that the brass would never support his revolutionary social programs. It was an army of aristocrats.

Hitler was a man of the people, a man who succeeded in wiping out unemployment, a feat
unsurpassed to this day. Within two years he gave work to six million Germans and got rid of
rampant poverty. In five years the German worker doubled his income without inflation. Hundreds of thousands of beautiful homes were built for workers at a minimal cost. Each home had a garden to grow flowers and vegetables. All the factories were provided with sport fields, swimming pools and attractive and decent workshops.

For the first time paid vacations were created. The communists and capitalists had never offered paid vacations; this was Hitler's creation. He organized the famous "strength through joy" programs which meant that workers could, at affordable prices, board passenger ships and visit any part of the world.

All these social improvements did not please the establishment. Big business tycoons and international bankers were worried. But Hitler stood up to them. Business can make profits but only if people are paid decently and are allowed to live and work in dignity. People, not profits, come first.

This was only one of Hitler's reforms. He initiated hundreds of others. He literally rebuilt Germany. In a few years more than five thousand miles of freeways were built. For the worker the affordable Volkswagen was created. Any worker could get this car on a payment of five marks a week. It was unprecedented in Europe. Thanks to the freeways the worker for the first time could visit any part of Germany whenever they liked. The same programs applied to the farmers and middle class.

Hitler realized that if his social reforms were to proceed free of sabotage he needed a powerful lever, a lever that commanded respect.

Hitler still did not confront the army but skillfully started to build up the SS. He desperately needed the SS because above all Hitler was a political man; to him war was the last resort. His aim was to convince people, to obtain their loyalty, particularly the younger generation. He knew that the establishment-minded brass would oppose him at every turn.

And he was right. Through the high ranking officers the establishment plotted the overthrow of the democratically elected Hitler government. Known as the Munich Plot, the conspirators were detected in time. That was in 1938.

On 20 July 1944, Hitler almost lost his life when aristocratic officers planted a time bomb underneath his desk.

In order not to alert the army Hitler enlarged the SS into a force responsible for law and order. There was of course a German police force but there again Hitler was unsure of their loyalty. The 150,000 police were appointed by the Weimar regime. Hitler needed the SS not only to detect plots but mostly to protect his reforms. As his initial Leibstandarte unit of 180 grew, other regiments were found such as the Deutschland and the Germania.

The army brass did everything to prevent SS recruitment. Hitler bypassed the obstacles by having the interior minister and not the war ministry do the recruiting.

The army countered by discouraging the recruitment of men between the ages of 18 and 45. On the ground of national defence, privates were ordered to serve four years, non-commissioned officers twelve and officers twenty-five years.

Such orders, it was thought, would stop SS recruitment dead in its tracks. The reverse happened. Thousands of young men rushed to apply, despite the lengthy service, more than could be accepted.

The young felt the SS was the only armed force which represented their own ideas.

The new formations of young SS captivated public imagination. Clad in smart black uniforms the SS attracted more and more young men.

It took two years from 1933 to 1935 and a constant battle of wits with the army to raise a force of 8,000 SS.

At the time the name Waffen SS did not even exist. It was not until 1940, after the French campaign, that the SS will be officially named "Waffen SS." In 1935 they were called just SS. However, 8,000 SS did not go far in a country of 80 million people. And Hitler had yet to devise another way to get around the army. He created the Totenkopf guard corps. They were really SS in disguise but their official function was to guard the concentration camps.

What were these concentration camps?

They were just work camps where intractable communists were put to work. They were well treated because it was thought they would be converted sooner or later to patriotism. There were two concentration camps with a total of three thousand men. Three thousand out of a total of six million card-carrying members of the Communist Party. That represents one per two thousand. Right until the war there were fewer than ten thousand inmates.

So the Totenkopf ploy produced four regiments. At the right moment they will join the SS. The Totenkopf kept a low profile through an elaborate system of recruiting reserves in order to keep its strength inconspicuous.

At the beginning of the war the Totenkopf numbered 40,000 men. They will be sent to 163 separate units. Meanwhile the initial Leibstandarte regiment reached 2800 and a fourth regiment was formed in Vienna at the time of the Anschluss.

The young men who joined the SS were trained like no other army in the world. Military and academic instruction were intensive, but it was the physical training that was the most rigorous. They practice sports with excellence. Each of them would have performed with distinction at the Olympic games. The extraordinary physical endurance of the SS on the Russian front, which so amazed the world, was due to this intensive training.

There was also the ideological training. They were taught why they were fighting, what kind of Germany was being resurrected before their very eyes. They were shown how Germany was being morally united through class reconciliation and physically united through the return of the lost German homelands. They were made aware of their kinship with all the other Germans living in foreign lands, in Poland, Russia, the Sudentenland and other parts of Europe. They were taught that all Germans represented an ethnic unity.

Young SS were educated in two military academies, one in Bad Toelz the other in Braunschweig.These academies were totally different from the grim barracks of the past. Combining aesthetics with the latest technology they were located in the middle of hundreds of acres of beautiful country.

Hitler was opposed to any war, particularly in Western Europe. He did not even conceive that the SS could participate in such a war. Above all the SS was a political force. Hitler regarded Western countries as individual cultures which could be federated but certainly not conquered. He felt a conflict within the West would be a no-win civil war.

Hitler's conception of Europe then was far ahead of his neighbors. The mentality of 1914-1918, when small countries fought other small countries over bits of real estate, still prevailed in the Europe of 1939. Not so in the case of the Soviet Union where internationalism replaced nationalism. The communists never aimed at serving the interests of Russia. Communism does not limit itself to acquire chunks of territories but aims at total world domination.

This is a dramatically new factor. This policy of world conquest is still being carried out today whether in Viet Nam, Afganistan, Africa or Poland. At the time it was an entirely new concept. Alone among all the leaders of the world Hitler saw this concept as an equal threat to all nations.

Hitler recalled vividly the havoc the communists unleashed in Germany at the end of World War One. Particularly in Berlin and Bavaria the Communists under foreign orders organized a state within a state and almost took over. For Hitler, everything pointed East. The threat was Communism.

Apart from his lack of interest in subjugating Western Europe, Hitler was well aware he could not wage war on two fronts.

At this point instead of letting Hitler fight Communism the Allies made the fateful decision to attack Hitler.

The so-called Western Democracies allied themselves with the Soviet Union for the purpose of encircling and destroying the democratic government of Germany.

The Treaty of Versailles had already amputated Germany from all sides. It was designed to keep Germany in a state of permanent economic collapse and military impotence. The Allies had ratified a string of treaties with Belgium, the newly created Czechoslovakia, Yugoslavia, Poland and Rumania to pressure Germany from all sides.

Now in the summer of 1939 the governments of Britain and France were secretly negotiating a full military alliance with the Soviet Union. The talks were held in Moscow and the minutes were signed by Marshal Zhukov.

I have these minutes in my possession. They are stupefying. One can read a report guaranteeing Britain and France of Soviet participation against Germany. Upon ratification the Soviet Union was to provide the Anglo-French forces with the Soviet support of 5500 combat planes immediately plus the back up of the entire Soviet air force. Between 9,000 to 10,000 tanks would also be made available. In return, the Soviet Union demanded the Baltic states and free access to Poland. The plan called for an early joint attack.

Germany was still minimally armed at that stage. The French negotiators realized that the 10,000 Soviet tanks would soon destroy the 2000 German tanks but did not see that they would be unlikely. to Stop at the French border. Likewise the British government was quite prepared to let the Soviets take over Europe.

Facing total encirclement Hitler decided once more to make his own peace with one or the other side of the Soviet-British partnership.

He turned to the British and French governments and requested formal peace talks. His quest for peace was answered by an outpouring of insults and denunciations. The international press went on an orgy of hate against Hitler unprecedented in history. It is mind-boggling to re-read these newspapers today.

When Hitler made similar peace overtures to Moscow he was surprised to find the Soviets eager to sign a peace treaty with Germany. In fact, Stalin did not sign a peace treaty for the purpose of peace. He signed to let Europe destroy itself in a war of attrition while giving him the time he needed to build up his military strength.

Stalin's real intent is revealed in the minutes of the Soviet High Command, also in my possession. Stalin states his intent to come into the war the moment Hitler and the Western powers have annihilated each other. Stalin had great interest in marking time and letting others fight first. I have read his military plans and I have seen how they were achieved. By 1941 Stalin's ten thousand tanks had increased to 17,999, the next year they would have been 32,000, ten times more than Germany's. The air force would also have been 10 to 1 in Stalin's favor.

The very week Stalin signed the peace treaty with Hitler he gave orders to build 96 air fields on the Western Soviet border, 180 were planned for the following year. His strategy was constant: "The more the Western powers fight it out the weaker they will be. The longer I wait the stronger I get." It was under these appalling circumstances that World War Two started. A war which was offered to the Soviets on a silver platter.

Aware of Stalin's preparations Hitler knew he would have to face communism sooner rather than later. And to fight communism he had to rely on totally loyal men, men who would fight for an ideology against another ideology. It had always been Hitler's policy to oppose the ideology of class war with an ideology of class cooperation.

Hitler had observed that Marxist class war had not brought prosperity to the Russian people. Russian workers were poorly clothed, as they are now, badly housed, badly fed. Goods are always in short supply and to this day, housing in Moscow is as nightmarish as it was before the war. For Hitler the failure of class war made class cooperation the only just alternative. To make it work Hitler saw to it that one class would not be allowed to abuse the other.

It is a fact that the newly rich classes emerging from the industrial revolution had enormously abused their privileges and it was for this reason that the National Socialists were socialists.

National Socialism was a popular movement in the truest sense. The great majority of National Socialists were blue collars. 70% of the Hitler Youth were children of blue collar workers. Hitler won the elections because the great mass of workers were solidly behind him. One often wonders why six million communists who had voted against Hitler, turned their back on Communism after Hitler had been elected in 1933. There is only one reason: they witnessed and experienced the benefits of class cooperation. Some say they were forced to change; it is not true. Like other loyal Germans they fought four years on the Russian Front with distinction.

The workers never abandoned Hitler, but the upper classes did. Hitler spelled out his formula of class cooperation as the answer to communism with these words: "Class cooperation means that capitalists will never again treat the workers as mere economic components. Money is but one part of our economic life, the workers are more than machines to whom one throws a pay packet every week. The real wealth of Germany is its workers."

Hitler replaced gold with work as the foundation of his economy. National Socialism was the exact opposite of Communism. Extraordinary achievements, followed Hitler's election.

We always hear about Hitler and the camps, Hitler and the Jews, but we never hear about his immense social work. If so much hatred was generated against Hitler by the international bankers and the servile press it was because of his social work. It is obvious that a genuine popular movement like National Socialism was going to collide with the selfish interest of high finance. Hitler made clear that the control of money did not convey the right of rapacious exploitation of an entire country because there are also people living in the country, millions of them, and these people have the right to live with dignity and without want. What Hitler said and practiced had won over the German youth. It was this social revolution that the SS felt compelled to spread throughout Germany and defend with their lives if need be.

The 1939 war in Western Europe defied all reason. It was a civil war among those who should have been united. It was a monstrous stupidity.

The young SS were trained to lead the new National Socialist revolution. In five or ten years they were to replace all those who had been put in office by the former regime.

But at the beginning of the war it was not possible for these young men to stay home. Like the other young men in the country they had to defend their country and they had to defend it better than the others.

The war turned the SS from a home political force to a national army fighting abroad and then to a supranational army.

We are now at the beginning of the war in Poland with its far reaching consequences. Could the war have been avoided? Emphatically yes! Even after it had moved into Poland.

The Danzig conflict was inconsequential. The Treaty of Versailles had separated the German city of Danzig from Germany and given it to Poland against the wish of its citizens.

This action was so outrageous that it had been condemned all over the world. A large section of Germany was sliced through the middle. To go from Western Prussia to Eastern Prussia one had to travel in a sealed train through Polish territory. The citizens of Danzig had voted 99% to have their city returned to Germany. Their right of self-determination had been consistently ignored.

However, the war in Poland started for reasons other than Danzig's self-determination or even Poland's.

Poland just a few months before had attacked Czechoslovakia at the same time Hitler had returned the Sudetenland to Germany. The Poles were ready to work with Hitler. If Poland turned against Germany it is because the British government did everything in its power to poison German-Polish relations.

Why?

Much has to do with a longstanding inferiority complex British rulers have felt towards Europe. This complex has manifested itself in the British Establishment's obsession in keeping Europe weak through wars and dissension.

At the time the British Empire controlled 500 million human beings outside of Europe but somehow it was more preoccupied with its traditional hobby: sowing dissension in Europe. This policy of never allowing the emergence of a strong European country has been the British Establishment's modus operandi for centuries.

Whether it was Charles the Fifth of Spain, Louis the Fourteenth or Napoleon of France or William the Second of Germany, the British Establishment never tolerated any unifying power in Europe. Germany never wanted to meddle in British affairs. However, the British Establishment always made it a point to meddle in European affairs, particularly in Central Europe and the Balkans.

Hitler's entry into Prague brought the British running to the fray. Prague and Bohemia had been part of Germany for centuries and always within the German sphere of influence. British meddling in this area was totally unjustified.

For Germany the Prague regime represented a grave threat. Benes, Stalin's servile zech satrap, had been ordered by his Kremlin masters to open his borders to the Communist armies at a moment's notice. Prague was to be the Soviet springboard to Germany.

For Hitler, Prague was a watchtower to central Europe and an advance post to delay a Soviet invasion. There were also Prague's historical economic links with Germany. Germany has always had economic links with Central Europe. Rumania, the Balkans, Bulgaria, Hungary and Yugoslavia have had longstanding complimentary economies with Germany which have functioned to this day.

Hitler's European economic policy was based on common sense and realism. And it was Hitler's emerging Central European Common Market rather than concern for Czech freedom that the British Establishment could not tolerate.

Yet English people felt great admiration for Hitler. I remember when Lloyd George addressed the German press outside Hitler's home, where he had just been a guest. He stated: "You can thank God you have such a wonderful man as your leader!" Lloyd George, the enemy of Germany during World War One, said that!

King Edward the Eighth of England who had just abdicated and was now the Duke of Windsor also came to see Hitler at his Berchtesgaden home, accompanied by his wife, who incidentally had been used to force his abdication. Whey they returned the Duke sent a wire to Hitler. It read: "What a wonderful day we have spent with your Excellency. Unforgettable!" The Duke reflected what many English people knew, remarking on: "how well off the German workers were." The Duke was telling the truth. The German worker earned twice as much, without inflation, as he did before Hitler and consequently his standard of living was high.

Even Churchill, the most fanatic German-hater of them all, had in 1938, a year before the war, sent a letter to Hitler in which he wrote: "If ever Great Britain was plunged into a disaster comparable to the one that afflicted Germany in 1918 I would ask God that He should send us a man with the strength and the character of your Excellency."

The London Times reported this extraordinary statement.

Friend or foe, all acknowledge that Hitler was a man of exceptional genius. His achievements were the envy of the world. In five short years he rebuilt a bankrupt nation burdened with millions of unemployed into the strongest economic power in Europe. It was so strong that the small country that was Germany was able to withstand a war against the whole world for six years.

Churchill acknowledged that no one in the world could match such a feat. He stated just before the war: "there is no doubt we can work out a peace formula with Hitler." But Churchill received other instructions. The Establishment, fearful that Hitler's successes in Germany could spread to other countries, was determined to destroy him. It created hatred against Germany across Europe by stirring old grievances. It also exploited the envy some Europeans felt toward Germany.

The Germans' high birth rate had made Germany the most populous country in Western Europe. In science and technology Germany was ahead of both France and Britain. Hitler had built Germany into an economic powerhouse. That was Hitler's crime and the British Establishment opted to destroy Hitler and Germany by any means.

The British manipulated the Polish government against Germany. The Poles themselves were more than willing to live in peace with the Germans. Instead, the unfortunate Poles were railroaded into war by the British. One must not forget that one and a half million Germans lived in Poland at the time, at great benefit to the Polish economy. Apart from economic ties with Germany, the Poles saw a chance that with Germany's help they would be able to recover their Polish territories from the Soviet Union, territories they had tried to recover in vain since 1919.

In January 1939 Hitler had proposed to Beck, the Polish leader, a compromise to solve the Danzig issue: The Danziger's vote to return to Germany would be honored and Poland would continue to have free port access and facilities, guaranteed by treaty.

The prevailing notion of the day that every country must have a sea port really does not make sense. Switzerland, Hungary and other countries with no sea ports manage quite well. Hitler's proposals were based on the principles of self-determination and reciprocity. Even Churchill admitted that such a solution could dispose of the Danzig problem. This admission, however, did not prevent him to sent an ultimatum to Germany: withdrawal from Poland or war. The world has recently seen what happened when Israel invaded Lebanon. Heavily populated cities like Tyre and Sidon were destroyed and so was West Beirut. Everybody called for Israel's withdrawal but no one declared war on Israel when it refused to budge.

With a little patience a peaceful solution would have been found Danzig. Instead, the international press unleashed a massive campaign of outright lies and distortions against Hitler. His proposals were willfully misrepresented by a relentless press onslaught.

Of all the crimes of World War Two, one never hears about the wholesale massacres hat occurred in Poland just before the war. I have detailed reports in my files documenting the mass slaughter of defenseless Germans in Poland.

Thousands of German men, women and children were massacred in the most orrendous fashion by Press-enraged mobs. The photographs of these massacres are too sickening to look at! Hitler decided to halt the slaughter and he rushed to the rescue.

The Polish campaign showed Hitler to be a military genius. History had already started to recognize this most startling of Hitler's characteristics: his rare military genius. All the successful military campaigns of the Third Reich were thought out and directed by Hitler personally, not the Joint Chiefs of Staff. Hitler inspired a number of generals who became his most able executives in later campaigns.

In regard to the Polish campaign the General Staff had planned an offensive along the Baltic coastline in order to take Danzig, a plan logistically doomed to failure. Instead, Hitler invented the Blitzkrieg or lightning war and in no time captured Warsaw. The Waffen SS appeared on the Polish Front and its performance amazed the world.

The second campaign in France was also swift and humane. The British-French forces had rushed to Holland and Belgium to check the German advance, but they were outwitted and outflanked in Sedan. It was all over in a matter of days.

The story goes that Hitler had nothing to do with this operation; that it was all the work of General von Manstein. That is entirely false. Marshall von Manstein had indeed conceived the idea but when he submitted it to the joint Chiefs of Staff he was reprimanded, demoted and retired to Dresden. The General Staff had not brought this particular incident to Hitler's attention. On his own, Hitler ran a campaign along the same lines and routed the British-French forces. It was not until March 1940 that von Manstein came into contact with Hitler.

Hitler also planned the Balkan and Russian campaigns. On the rare occasions where Hitler allowed the General Staff to have their way, such as in Kursk, the battle was lost.

In the 1939 Polish campaign Hitler did not rely on military textbook theories devised fifty years ago, as advocated by the General Staff, but on his own plan of swift, pincer-like encirclement. In eight days the Polish war was won and over in spite of the fact that Poland is as large as France.

The eight day campaign saw three SS regiments in action: The Leibstandarte, the Deutschland and the Germania. There was also an SS motorbike battalion, a corps of engineers and a transmission unit. In all it was a comprehensive but small force of 25,000 men.

Sepp Dietriech and his Leibstandarte alone had, after bolting out of Silesia, split Poland in half within days. With less than 3,000 men he had defeated a Polish force of 15,000 and taken 10,000 prisoners. Such victories were not achieved without loss.

It is hard to imagine that from a total of one million SS, 352,000 were killed in action with 50,000 more missing. It is a grim figure! Four hundred thousand of the finest young men in Europe! Without hesitation they sacrificed themselves for their beliefs. They knew they had to give an example. They were the first on the front line as a way to defend their country and their ideals.

In victory or defeat the Waffen SS always sought to be the best representatives of their people.

The SS was a democratic expression of power: people gathering of their own free will.

The consent of the ballot box is not only this; there is consent of the heart and the mind of men. In action, the Waffen SS made a plebiscite: that the German people should be proud of them, should give them their respect and their love. Such high motivation made the volunteers of the Waffen SS the best fighters in the world.

The SS had proved themselves in action. They were not empty talking politicians, but they gave their lives, the first to go and fight in an extraordinary spurt of comradeship. This comradeship was one of the most distinctive characteristics of the SS: the SS leader was the comrade of the others.

It was on the front lines that the results of the SS physical training could really be noticed. An SS officer had the same rigorous training as the soldiers. Those officers and privates competed in the same sports events, and only the best man won, regardless of rank. This created a real brotherhood which literally energized the entire Waffen SS. Only the teamwork of free men, bonded by a higher ideal could unite Europe. Look at the Common Market of today. It is a failure. There is no unifying ideal. Everything is based on haggling over the price of tomatoes, steel, coal, or booze. Fruitful unions are based on something a little higher than that.

The relationship of equality and mutual respect between soldiers and officers was always present. Half of all division commanders were killed in action. Half! There is not an army in the world where this happened. The SS officer always led his troops to battle. I was engaged in seventy-five hand-to-hand combats because as an SS officer I had to be the first to meet the enemy. SS soldiers were not sent to slaughter by behind-the-line officers, they followed their officers with passionate loyalty. Every SS commander knew and taught all his men, and often received unexpected answers.

After breaking out of Tcherkassy's siege I talked with all my soldiers one-by-one, there were thousands at the time. For two weeks every day from dawn to dusk, I asked them questions, and heard their replies. Sometimes it happens that some soldiers who brag a little, receive medals, while others - heroes - who keep quiet, miss out. I talked to all of them because I wanted to know first-hand what happened, and what they had done. To be just I had to know the truth.

It was on this occasion that two of my soldiers suddenly pulled their identity cards from the Belgian Resistance Movement. They had been sent to kill me. At the front line, it is very simple to shoot someone in the back. But the extraordinary SS team spirit had won them over. SS officers could expect loyalty of their men by their example.

The life expectancy of an SS officer at the front was three months. In Estonia I received ten new young officers from Bad Toelz academy one Monday; by Thursday, one was left and he was wounded.

In the conventional armies, officers talked at the men, from superior to inferior, and seldom as brothers in combat and brothers in ideology.

Thus, by 1939, the Waffen SS had earned general admiration and respect. This gave Hitler the opportunity to call for an increase in their numbers. Instead of regiments, there would be three divisions.

Again, the Army brass laid down draconian recruiting conditions: SS could only join for not less than four years of combat duty. The brass felt no one would take such a risk. Again, they guessed wrong. In the month of February 1940 alone, 49,000 joined the SS. From 25,000 in September 1939 there would be 150,000 in May 1940.

Thus, from 180 to 8,000 to 25,000 to 150,000 and eventually one million men, all this against all odds.

Hitler had no interest whatever in getting involved with the war in France, a war forced on him.

The 150,000 SS had to serve under the Army, and they were given the most dangerous and difficult missions. Despite the fact that they were provided with inferior hand-arms and equipment. They had no tanks. In 1940 the Leibstandarte was provided with a few scouting tanks. The SS were given wheels and that's all. But with trucks, motorbikes and varied limited means they were able to perform amazing feats.

The Leibstandarte and Der Führer regiments were sent to Holland under the Leadership of Sepp Dietrich. They had to cross Dutch waterways. The Luftwaffe had dropped parachutists to hold the bridges 120 miles deep in Dutch territory, and it was vital for the SS to reach these bridges with the greatest speed.

The Leibstandarte would realize an unprecedented feat in ten days: to advance 120 miles in one day. It was unheard of at the time, and the world was staggered. At that rate German troops would reach Spain in one week. In one day the SS had crossed all the Dutch canals on. flimsy rubber rafts-. Here again, SS losses were heavy. But, thanks to their heroism and speed, the German Army reached Rotterdam in three days. The parachutists all risked being wiped out had the SS not accomplished their lightning-thrust.

In Belgium, the SS regiment Der Führer faced head on the French Army, which after falling in the Sedan trap, had rushed toward Breda, Holland. There, one would see for the first time a small motivated army route a large national army. It took one SS regiment and a number of German troops to throw the whole French Army off balance and drive it back from Breda to Antwerp, Belgium and Northern France.

The Leibstandarte and Der Führer regiments jointly advanced on the large Zealand Islands, between the Escaut and Rhine rivers. In a few days they would be under control.

In no time the Leibstandarte had then crossed Belgium and Northern France. The second major battle of SS regiments occurs in concert with the Army tank division. The SS, still with their tanks, are under the command of General Rommel and General Guderian. They spearhead a thrust toward the North Sea.

Sepp Dietrich and his troops have now crossed the French canals, but are pinned down by the enemy in a mud field, and just manage to avoid extermination. But despite the loss of many soldiers, officers and one battalion commander, all killed in action, the Germans reach Dunkirk.

Hitler is very proud of them.

The following week, Hitler deploys them along the Somme River, from which they will pour out across France. There again, the SS will prove itself to be the best fighting force in the world. Sepp Dietrich and the 2nd Division of the SS, Totenkopf, advance so far so fast they they even lose contact with the rest of the Army for three days.

They found themselves in Lyon, France, a city they had to leave after the French-German peace treaty.

Sepp Dietrich and a handful of SS on trucks had achieved the impossible.

Der Führer SS division spearheaded the Maginot Line breakthrough. Everyone had said the Line was impenetrable. The war in France was over. Hitler had the three SS divisions march through Paris. Berlin honored the heroes also. But the Army was so jealous that it would not cite a single SS for valor or bravery. It was Hitler himself who in front of the German congress solemnly paid tribute to the heroism of the SS. It was on this occasion that Hitler officially recognized the name of the Waffen SS.

But it was more than just a name-change. The Waffen SS became Germanic, as volunteers were accepted from all Germanic countries. The SS had found out by themselves that the people of Western Europe were closely related to them: the Norwegians, the Danes, the Dutch, the Flemish - all belonged to the same Germanic family. These Germanic people were themselves very much impressed by the SS, and so, by the way, were the French.

The people of Western Europe had marvelled at this extraordinary German force with a style unlike any others: if two SS scouts would reach town ahead of everybody else, on motorbikes, before presenting themselves to the local authorities they would first clean themselves up so as to be of impeccable appearance. The people could not help but be impressed.

The admiration felt by young Europeans of Germanic stock for the SS was very natural. Thousands of young men from Norway, Denmark, Flanders, and Holland were awed with surprise and admiration. They felt irresistably drawn to the SS. It was not Europe, but their own Germanic race that so deeply stirred their souls. They identified with the victorious Germans. To them, Hitler was the most exceptional man ever seen. Hitler understood them, and had the remarkable idea to open the doors of the SS to them. It was quite risky. No one had ever thought of this before. Prior to Hitler, German imperialism consisted only of peddling goods to other countries, without any thought of creating an ideology called "community" - a common ideal with its neighbors.

Suddenly, instead of peddling and haggling, here was a man who offered a glorious ideal: an enthralling social justice, for which they all had yearned in vain, for years. A broad New Order, instead of the formless cosmopolitanism of the pre-war so-called "democracies." The response to Hitler's offer was overwhelming. Legions from Norway, Denmark, Holland, and Flanders were formed. Thousands of young men now wore the SS uniform. Hitler created specifically for them the famous Viking division. One destined to become one of the most formidable divisions of the Waffen SS.

The Army was still doing everything to stop men from joining the SS in Germany, and acted as though the SS did not exist. Against this background of obstructionism at home, it was normal and understandable that the SS would welcome men from outside Germany.

The Germans living abroad provided a rich source of volunteers. As there are millions of German-Americans, there are millions of Germans in all parts of Europe-in Hungary, in Rumania, in Russia. There was even a Soviet Republic of the Volga Germans. These were the descendants of Germans who had emigrated two centuries before. Other Europeans, like the French Huguenots, who went to Prussia, also shared this type of emigration with the Germans. So, Europe was dotted with German settlements. The victories of the Third Reich had made them proud of belonging to the German family. Hitler welcomed them home. He saw them, first, as a source of elite SS men, and also as an important factor in unifying all Germans ideologically.

Here again, the enthusiastic response was amazing. 300,000 volunteers of German ancestory would join, from all over Europe. 54,000 from Rumania alone. In the context of that era, these were remarkable figures. There were numerous problems to overcome. For instance, most of the Germanic volunteers no longer spoke German. Their families had settled in foreign lands for 200 years or so. In Spain, for instance, I can see the children of my legionaries being assimilated with the Spaniards - and their grandchildren no longer speak French. The Germans follow the same pattern. When the German volunteers first arrived at the SS, they spoke many different languages, had different ways and different needs.

How to find officers who could speak all these languages? How to coordinate such a disparate lot? The mastery of these problems was the miracle of the Waffen SS assimilation program. This homecoming of the separated "tribes" was seen by the Waffen SS as the foundation for real European unity. The 300,000 Germanic volunteers were welcomed by the SS as brothers, and they reciprocated by being as dedicated, loyal and heroic as the German SS.

Within the year, everything had changed for the Waffen SS The barracks were full, the academies were full. The strictest admission standards and requirements equally applied for the Germanic volunteers. They had to be the best in every way, both physically and mentally. They had to be the best of the Germanic race.

German racialism has been deliberately distorted. It never was an anti-"other race" racialism. It was a pro-German racialism. It was concerned with making the German race strong and healthy in every way. Hitler was not interested in having millions of degenerates, if it was in his power not to have them. Today one finds rampant alcohol and drug addiction everywhere. Hitler cared that the German families be healthy, cared that they raise healthy children for the renewal of a healthy nation. German racialism meant re-discovering the creative values of their own race, re-discovering their culture. It was a search for excellence, a noble idea. National Socialist racialism was not against the other races, it was for its own race. It aimed at defending and improving its race, and wished that all other races did the same for themselves.

That was demonstrated when the Waffen SS enlarged its ranks to include 60,000 Islamic SS. The Waffen SS respected their way of fife, their customs, and their religious beliefs. Each Islamic SS battalion had an imam, each company had a mullah. It was our common wish that their qualities found their highest expression. This was our racialism. I was present when each of my Islamic comrades received a personal gift from Hitler during the new year. It was a pendant with a small Koran. Hitler was honoring them with this small symbolic gift. He was honoring them with what was the most important aspect of their lives and their history. National Socialist racialism was loyal to the German race and totally respected all other races.

At this point, one hears: "What about the anti-Jewish racism?" One can answer: "What about Jewish anti-Gentilism?"

It has been the misfortune of the Jewish race that never could they get on with any other race. It is an unusual historical fact and phenomenon. When one studies the history-and I say this without any passion- of the Jewish people, their evolution across the centuries, one observes that always, at all times, and at all places, they were hated. They were hated in ancient Egypt, they were hated in ancient Greece, they were hated in Roman times to such a degree that 3,000 of them were deported to Sardine. It was the first Jewish deportation. They were hated in Spain, in France, in England (they were banned from England for centuries), and in Germany. The conscientious Jewish author Lazare wrote a very interesting book on Anti-Semitism, where he asked himself: "We Jews should ask ourselves a question: why are we always hated everywhere? It is not because of our persecutors, all of different times and places. It is because there is something within us that is very unlikeable." What
is unlikeable is that the Jews have always wanted to live as a privileged class divinely-chosen and beyond scrutiny. This attitude has made them unlikeable everywhere. The Jewish race is therefore a unique case. Hitler had no intention of destroying it. He wanted the Jews to find their own identity in their own environment, but not to the detriment of others. The fight-if we can call it that-of National Socialism against the Jews was purely limited to one objective: that the Jews leave Germany in peace. It was planned to give them a country of their own, outside Germany. Madagascar was contemplated, but the plans were dropped when the United States entered the war. In the meanwhile, Hitler thought of letting the Jews five in their own traditional ghettos. They would have their own organizations, they would run their own affairs and live the way they wanted to live. They had their own police, their own tramways, their own flag, their own factories which, incidentally,
were built by the German government. As far as other races were concerned, they were all
welcomed in Germany as guests, but not as privileged occupants.

In one year the Waffen SS had gathered a large number of Germanic people from Northern Europe and hundreds of thousands of Germans from outside Germany, the Volksdeutsche, or Germanic SS. It was then that the conflict between Communism and National Socialism burst into the open. The conflict had always existed. In Mein Kampf, Hitler had clearly set out his objective: "to eliminate the world threat of Communism," and incidentally claim some land in Eastern Europe! This eastward expansionism created much outrage: How could the Germans claim land in Russia? To this one can answer: How could the Americans claim Indian land from the Atlantic to the Pacific? How could France claim Southern Flanders and Rousillon from Spain? And what of Britain, and what of so
many other countries who have claimed, conquered and settled in other territories? Somehow at the time.it was all right for all these countries to settle foreign lands but it was not for Germany. Personally, I have always vigorously defended the Russians, and I finally did succeed in convincing Hitler that Germans had to live with Russians as partners not as conquerors. Before achieving this partnership, there was first the matter of wiping out Communism. During the Soviet-German Pact, Hitler was trying to gain time but the Soviets were intensifying their acts of aggression from Estonia to Bukovina. I now read extracts from Soviet documents. They are most revealing. Let's read from Marshal Voroshilov himself:

We now have the time to prepare ourselves to be the executioner of the capitalist world while it is agonizing. We must, however, be cautious. The Germans must not have any inkling that we are preparing to stab them in the back while they are busy fighting the French. Otherwise, they could change their general plan, and attack us.

In the same record, Marshal Choponitov wrote: "The coexistence between Hitler's Germany and the Soviet Union is only temporary. We will not make it last very long." Marshal Timoshenko, for his part, did not want to be so hasty: "Let us not forget that our war material from our Siberian factories will not be delivered until Fall." This was written at the beginning of 1941, and the material was only to be delivered in the Fall. The war industry Commisariat Report stated: We will not be in full production until 1942. Marshal Zhukov made this extraordinary admission: "Hitler is in a hurry to invade us; he has good reasons for it."

Indeed, Hitler had good reasons to invade Russia in a hurry because he realized he would be wiped out if he did not. Zhukov added: "We need a few more months to rectify many of our defects before the end of 1941. We need 18 months to complete the modernization of our forces."

The orders are quite precise. At the fourth session of the Supreme Soviet in 1939, it is decreed that Army officers will serve three years and the soldiers will serve four years, and the Navy personnel, five years. All these decisions were made less than a month after the Soviets signed the peace treaty with Germany.

Thus the Soviets, pledged to peace, were frantically preparing for war. More than 2,500 new concrete fortifications were built between 1939 and 1940. 160 divisions were made combat-ready. 60 tank divisions were on full alert. The Germans only had 10 panzer tank divisions. In 1941, the Soviets had 17,000 tanks, and by 1942 they had 32,000. They had 92,578 pieces of artillery. And their 17,545 combat planes in 1940 outnumbered the German air force.

It is easy to understand that with such war preparations going on, Hitler was left with only one option: Invade the Soviet Union immediately, or face annihilation.

Hitler's Russian campaign was the "last chance" campaign. Hitler did not go into Russia with any great optimism. He told me later on: "When I entered Russia, I was like a man facing a shut door. I knew I had to crash through it, but without knowing what was behind it." Hitler was right. He knew the Soviets were strong, but above all he knew they were going to be a lot stronger. 1941 was the only time Hitler had some respite. The British had not succeeded yet in expanding the war. Hitler, who never wanted the war with Britain, still tried for peace. He invited me to spend a week at his home. He wanted to discuss the whole situation and hear what I had to say about it. He spoke very
simply and clearly. The atmosphere was informal and relaxed. He made you feel at home because he really enjoyed being hospitable. He buttered pieces of toast in a leisurely fashion, and passed them around, and although he did not drink he went to get a bottle of champagne after each meal because he knew I enjoyed a glass at the end of it. All without fuss and with genuine friendliness. It was part of his genius that he was also a man of simple ways without the slightest affection and a man of great humility. We talked about England. I asked him bluntly: "Why on earth didn't you finish the British off in Dunkirk? Everyone knew you could have wiped them out." He answered: "Yes, I withheld my troops and let the British escape back to England. The humiliation of such a defeat would have made it difficult to try for peace with them afterwards."

At the same time, Hitler told me he did not want to dispel the Soviet belief that he was going to invade England. He mentioned that he even had small Anglo-German dictionaries distributed to his troops in Poland. The Soviet spies there duly reported to the Kremlin that Germany's presence in Poland was a bluff and that they were about to leave for the British Isles.

On 22 June 1941, it was Russia and not England that Germany invaded. The initial victories were swift but costly. I lived the epic struggle of the Russian Front. It was a tragic epic; it was also martyrdom. The endless thousands of miles of the Russian steppes were overwhelming. We had to reach the Caucasus by foot, always under extreme conditions. In the summer we often walked knee-deep in mud, and in winter there were below-zero freezing temperatures. But for a matter of a few days Hitler would have won the war in Russia in 1941. Before the battle of Moscow, Hitler had succeeded in defeating the Soviet Army, and taking considerable numbers of prisoners.

General Guderian's tank division, which had all by itself encircled more than a million Soviet troops near Kiev, had reached Moscow right up to the city's tramway lines. It was then that suddenly an unbelievable freeze happened: 40, 42, 50 degrees celsius below zero! This meant that not only were men freezing, but the equipment was also freezing, on the spot. No tanks could move. Yesterday's mud had frozen to a solid block of ice, half a meter high, icing up the tank treads.

In 24 hours all of our tactical options had been reversed. It was at that time that masses of Siberian troops brought back from the Russian Far East were thrown against the Germans. These few fateful days of ice that made the difference between victory and defeat, Hitler owed to the Italian campaign in Greece during the fall of 1940.

Mussolini was envious of Hitler's successes. It was a deep and silent jealousy. I was a friend of Mussolini, I knew him well. He was a remarkable man, but Europe was not of great concern to him. He did not like to be a spectator, watching Hitler winning everywhere. He felt compelled to do something himself, fast. Impulsively, he launched a senseless offensive against Greece.

His troops were immediately defeated. But it gave the British the excuse to invade Greece, which up till now had been uninvolved in the war. From Greece the British could bomb the Rumanian oil wells, which were vital to Germany's war effort. Greece could also be used to cut off the German troops on their way to Russia. Hitler was forced to quash the threat preemptively. He had to waste five weeks in the Balkans. His victories there were an incredible logistical achievement, but they delayed the start of the Russian campaign for five critical weeks.

If Hitler had been able to start the campaign in time, as it was planned, he would have entered Moscow five weeks before, in the sun of early fall, when the earth was still dry. The war would have been over, and the Soviet Union would have been a thing of the past. The combination of the sudden freeze and the arrival of fresh Siberian troops spread panic among some of the old Army generals. They wanted to retreat to 200 miles from Moscow. It is hard to imagine such inane strategy! The freeze affected Russia equally, from West to East, and to retreat 200 miles in the open steppes would only make things worse. I was commanding my troops in the Ukraine at the time and it was 42 degrees centigrade below zero.

Such a retreat meant abandoning all the heavy artillery, including assault tanks and panzers that were stuck in the ice. It also meant exposing half a million men to heavy Soviet sniping. In fact, it meant condemning them to certain death. One need only recall Napoleon's retreat in October. He reached the Berzina River in November, and by December 6th all the French troops had left Russia. It was cold enough, but it was not a winter campaign.

Can you just imagine in 1941 half a million Germans fighting howling snowstorms, cut off from supplies, attacked from all sides by tens of thousands of Cossaks? I have faced charging Cossaks, and only the utmost superior firepower will stop them. In order to counter such an insane retreat, Hitler had to fire more than 30 generals within a few days.

It was then that he called on the Waffen SS to fill in the gap and boost morale. Immediately the SS held fast on the Moscow front. Right through the war the Waffen SS never retreated. They would rather die than retreat. One cannot forget the figures. During the 1941 winter, the Waffen SS lost 43,000 men in front of Moscow. The regiment Der Führer fought almost literally to the last man. Only 35 men survived out of the entire regiment. The Der Führer men stood fast and no Soviet troops got through. They had to try to bypass the SS in the snow. This is how famous Russian General Vlasov was captured by the Totenkopf SS division. Without their heroism, Germany would have been annihilated by December 1941.

Hitler would never forget it: he gauged the willpower that the Waffen SS had displayed in front of Moscow. They had shown character and guts. And that is what Hitler admired most of all: guts. For him, it was not enough to have intelligent or clever associates. These people can often fall to pieces, as we will see during the following winter at the battle of Stalingrad with General Paulus.

Hitler knew that only sheer energy and guts, the refusal to surrender, the will to hang tough against all odds, would win the war.

The blizzards of the Russian steppes had shown how the best army in the world, the German Army, with thousands of highly trained officers and millions of highly disciplined men, was just not enough. Hitler realized they would be beaten, that something else was needed, and that only the unshakable faith in a high ideal could overcome the situation. The Waffen SS had this ideal, and Hitler used them from now on at full capacity.

From all parts of Europe volunteers rushed to help their German brothers. It was then that was born the third great Waffen SS. First there was the German, then the Germanic, and now there was the European Waffen SS. 125,000 would then volunteer to save Western Culture and Civilization. The volunteers joined with full knowledge that the SS incurred the highest death tolls. More than 250,000 out of one million would die in action. For them, the Waffen SS was, despite all the deaths, the birth of Europe. Napoleon said in St. Helena: "There will be no Europe until a leader arises."

The young European volunteers have observed two things: first, that Hitler was the only leader who was capable of building Europe and secondly that Hitler, and Hitler alone could defeat the world threat of Communism.

For the European SS the Europe of petty jealousies, jingoism, border disputes, economic rivalries was of no interest. it was too petty and demeaning; that Europe was no longer valid for them. At the same time the European SS, as much as they admired Hitler and the German people, did not want to become Germans. They were men of their own people and Europe was the gathering of the various people of Europe. European unity was to be achieved through harmony, not domination of one over the others.

I discussed these issues at length with both Hitler and Himmler. Hitler like all men of genius had outgrown the national stage. Napoleon was first a Corsican, then a Frenchman, then a European and then a singularly universal man. Likewise Hitler had been an Austrian, then a German, then a greater German, then Germanic, then he had seen and grasped the magnitude of building Europe.

After the defeat of Communism the Waffen SS had a solemn duty to gather all their efforts and strength to build a united Europe, and there was no question that non-German Europe should be dominated by Germany.

Before joining the Waffen SS we had known very difficult conflicts. We had gone to the Eastern front first as adjunct units to the German army but during the battle of Stalingrad we had seen that Europe was critically endangered. Great common effort was imperative. One night I had an 8 hour debate with Hitler and Himmler on the status of non-German Europeans within the new Europe.

For the present we expected to be treated as equals fighting for a common cause. Hitler understood fully and from then on we had our own flag, our own officers, our own language, our own religion. We had total equal status.

I was the first one to have Catholic padres in the Waffen SS. Later padres of all demoninations were available to all those who wanted them. The Islamic SS division had their own mullahs and the French even had a bishop! We were satisfied that with Hitler, Europeans would be federated as equals. We felt that the best way to deserve our place as equals was in this critical hour to defend Europe equally well as our German comrades.

What mattered above all for Hitler was courage. He created a new chivalry. Those who earn the order of the Ritterkreuz, meaning the cross of the knights, were indeed the new knights. They earned this nobility of courage. Each of our units going home after the war would be the force that would protect the peoples' rights in our respective countries. All the SS understood that European unity meant the whole of Europe, even Russia.

There had been a great lack of knowledge among many Germans regarding the Russians. Many believed that the Russians were all Communists while in fact, Russian representation in the Communist hierarchy was less than insignificant. They also believed that the Russians were diametrically opposite from the Europeans. Yet they have similar familial structures, they have an old civilization, deep religious faith and traditions which are not unlike those of other European countries.

The European SS saw the new Europe in the form of three great components; central Europe as the power house of Europe, western Europe as the cultural heart of Europe and eastern Europe as the potential of Europe. Thus the Europe the SS envisioned was alive and real. Its six hundred million inhabitants would live from the North Sea to Vladivostok. It was in this span of 8,000 miles that Europe could achieve its destiny. A space for young people to start new lives. This Europe would be the beacon of the world. A remarkable racial ensemble. An ancient civilization, a spirtitual force and the most advanced technological and scientific complex. The SS prepared for the high destiny of Europe.

Compare these aims, these ideals with the "Allies." The Roosevelts, the Churchills sold Europe out in Teheran, Yalta and Potsdam. They cravenly capitulated to the Soviets. They delivered half of the European continent to Communist slavery. They let the rest of Europe disintegrate morally, without any ideal to sustain it. The SS knew what they wanted: the Europe of ideals was salvation for all.

This faith in higher ideals inspired four hundred thousand German SS, three hundred thousand Volksdeutsche or Germanic SS and three hundred thousand other European SS. Volunteers all, one million builders of Europe.

The ranks of the SS grew proportionately with the growth of the war in Russia. The nearer Germany was to defeat the more volunteers arrived at the front. This was phenomenal; eight days before the final defeat I saw hundreds of young men join the SS on the front. Right to the end they knew they had to do the impossible to stop the enemy.

So from the one hundred and eighty-men strong Leibstandarte in 1933 to the SS regiments before 1939, to the three regiments in Poland, to the three divisions in France, to the six divisions at the beginning of the Russian war, to the 38 divisions in 1944, the Waffen SS reached 50 divisions in 1945. The more SS died, the more others rushed to replace them. They had faith and stood firm to the extreme limit, The exact reverse happened in January 1943 at Stalingrad. The defeat there was decided by a man without courage. He was not capable of facing danger with determination, of saying unequivocally: I will not surrender, I will stand fast until I win. He was morally and physically gutless and he lost.

A year later the SS Viking and the SS Wallonia divisions were encircled in the same way at Cherkassy. With the disaster of Stalingrad fresh in the minds of our soldiers they could have been subject to demoralization. On top of it I was laid down with a deep sidewound and 102 degree temperature. As general in command of the SS Wallonia forces I knew that all this was not conducive to high morale. I got up and for 17 days I led charge after charge to break the blockade, engaged in numerous hand-to-hand combats, was wounded four times but never stopped fighting. All my men did just as much and more. The siege was broken by sheer SS guts and spirit.

After Stalingrad, when many thought that all was lost, when the Soviet forces poured across the Ukraine, the Waffen SS stopped the Soviets dead in their tracks. They re-took Charkov and inflicted a severe defeat on the Soviet army. This was a pattern; the SS would over and over turn reverses into victories.

The same fearless energy was also present in Normandy. Gen. Patton called them "the proud SS divisions."

The SS was the backbone of resistance in Normandy. Eisenhower observed "the SS fought as usual to the last man."

If the Waffen SS had not existed, Europe would have been overrun entirely by the Soviets by 1944. They would have reached Paris long before the Americans. The Waffen SS heroism stopped the Soviet juggernaut at Moscow, Cherkov, Cherkassy, and Tarnopol. The Soviets lost more than 12 months. Without SS resistance the Soviets would have been in Normandy before Eisenhower. The people showed deep gratitude to the young men who sacrificed their lives. Not since the great religious orders of the middle ages had there been such selfless idealism and heroism. In this century of materialism, the SS stand out as a shining light of spirituality.

I have no doubt whatever that the sacrifices and incredible feats of the Waffen SS will have their own epic poets like Schiller. Greatness in adversity is the distinction of the SS.

The curtain of silence fell on the Waffen SS after the war but now more and more young people somehow know of its existence, of its achievements. The fame is growing and the young demand to know more. In one hundred years almost everything will be forgotten but the greatness and the heroism of the Waffen SS will be remembered. It is the reward of an epic.

Léon Degrelle.
 
Old March 20th, 2018 #19
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Драгош Калајић

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
(1943-2005)



Драгош Калајић сликар, новинар, писац, филозоф


Драгош Калајић (1943. - 2005.), сликар, новинар, писац, филозоф.
Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму и стекао међународну славу са новом формом хипереализма. Још као студент излагао је у Риму, Милану, Бриселу, и Београду. У Риму је и добио награду за младе сликаре још 1964. године. Глумио је у филму Чудна девојка из 1962, као Боба.
Организовањем изложбе „Обнова слике“ заталасао је југословенску ликовну сцену. Било је то у галерији Културног центра. У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану је направио изложбу „Нова фигурација“.
Поред сликарства интензивно се бавио и писањем, објавио неколико романа и студија као што су „Мапа (анти)утопије“ 1978, „Смак света“ 1980, „Америчко зло“ 1993, „Издана Европа“ и „Русија устаје“ 1994. „Последњи Европљани“ 2004. Писао је предговоре и уређивао низ књига из филозофије аутора као што су Николај Берђајев и Лав Шестов.
Као новинар објављивао је прилоге у многим часописима и листовима, годинама је био уредник у „Дуги“ и дописник Танјуга из Италије.
Био је директор „Прогресове“ галерије у Београду.
Смрт га је задесила у Београду, неколико минута после поноћи, 22. јула 2005. у 62 години. Његови посмртни остаци су кремирани 25. јула.
Био је познат по својој ексклузивности, шарму, елеганцији, свестраности.









Нацрт одговора нове српске политике на геополитичке
Драгош Калајић





Захваљујући оснивачима Српског народног покрета на претешком задатку који нам је
поверен, морамо истаћи да ћемо због природе овог скупа и временског ограничења
изложити само основне назнаке одговора. Наше излагање посветићемо сажетом
предочавању геополитичког положаја српског народа и изазова које суочава, те
предлагању основних смерница одбрамбених и препородилачких одговора.

Ми живимо у условима великог светског, материјалног и духовног рата у коме се - како је то одавно опазио келтски песник Џон Дан - одлучује да ли ће човек постати нешто више од човека или мањи од мрава. Француски адмирал и војни историчар Раул Кастекс уочио је да се у том вековном и миленарном рату боре се за превласт или опстанак поморске копнене силе: Атина против Спарте, Картагина против Рима, некад Велика Британија а данас Сједињене Америчке Државе против Европе. Реч је о једном само повремено објављиваном а углавном необјављиваном рату који атлански Левијатан води против Европе, надасве Немачке и Русије, користећи сва средства, од политике дивиде ет импера до војних интервенција Атланског савеза. Тај рат траје већ скоро сто педесет година, почевши од Кримског. На евроазијском попришту тог рата српски народ заузима управо средишњи положај. Кроз српске просторе пролазе главне или нужне, речне и копнене саобраћајнице што потенционално или стварно повезује Северно и Црно Море, Средишњу Европу и европски Југоисток те Блиски исток, Европу и Централну Азију, односно њену кавкаско-каспијску зону. Та крупна геополитичка чињеница је битно одређивала, одређује и одређиваће судбину нашег народа, изискујући сталну борбену готовост и ванредне моралне, интелектуалне и материјалне снаге за одбрану слободе, суверенитета и целовитости наше државе. Ми смо вековима били прва одбрана идеалне и хришћанске Европе и то морамо остати ако хоћемо да будемо верни свом српском, дакле европском бићу. Такав избор одређује и све остале изборе на поприштима рата, почевши од оних у домену спољне политике која мора деловати дуж четири димензије. Наша држава има удела у централно-европском, балканском и средоземном простору а њену четврту, главну и вертикалну димензију чине етничке, верске и историјске спреге заједништва са словенским и православним народима, у првом реду с Русијом. Испод је достојанства а и интереса наше државе да њен покрет ка Европској унији остане какав данас јесте, дакле просијачки, пасиван и безуслован. На градилишту Европске уније још није одлучено да ли ће он бити само пролазна етапа у разградњи европских држава те растварања европских нација, под управом атлантског Левијатана, у „нови светски поредак“ - или пак моћни, суверени савез европских држава и нација за добробит Европљана и света. Наша делотворност мора бити усмерена ка савезу с оним политичким и економским снагама које су на градилишту Европске уније боре за одбрану и развој Европе од Рејкавика до Владивостока. Ваља истаћи да у савременом свету - где и неке националне корпорације и организације располажу већом силом и утицајем него многе велике државе - линије сукоба интереса нису саобразне државним границама већ пролазе трансверзално кроз њихове престонице па и центре моћи. Отуда овде није толико реч о тражењу савезника међу државама већ међу стварним или потенцијалним политичким и економским силама. С обзиром на пресудни значај обнове Русије за ослобађање западне Европе од окупаторске сенке атлантског левијатана, битни допринос наше политике биће остварен ако се она истовремено залаже за савез с Русијом и Белорусијом, који нам препоручују не само етнички, духовни те историјски већ и економски разлози. У балканској димензији задатак ове спољне политике је стварање балканске, независне зоне копросперитета, на поузданој дистанци спрам Турске, коју атлански Левијатан злоупотребљава, настојећи да поново наметне њену хегемонију над Балканом као најкраћим путем уласка у Европску унију, ради разарања демографске, културне и религијске слике Европе. Посебно одлучне напоре наша држава мора предузети ради стварања снажних политичких и економских веза са исламским светом Средоземља, у првом реду са исламским светом Средоземља, са истинским сувереним државама попут Ирана, Ирака и Либије. Изложена спољна политика изискује и одговарајућа предузећа у домену културе, образовања и економије. Већ 1942. године, Никола Спајксмен, водећи геополитички ум вашингтонске политике указивао је да светска предност те превласт Европе почива у њеној „сивој материји“, односно у класичном, вертикалном систему образовања. Зато непријатељи Европљана од 1945. године воде рат против таквог система, најподобнијег за образовање слободоумне, целовито развијене и неусловљиве личности. Задатак наше политике је да одбаци све што затомљава човека у кострети подљудске судбине те да у потпуности обнови и развије класични европски систем васпитања и образовања. У позитивне основе одбацивања смећа америчке подкултуре обездушења и поживотињења људског, које се већ деценијама сручује са електронског неба на све Европљане. У домену економије неопходно је учинити коперникански преокрет у односу на данас владајући процес који нам намеће туђи, англосаксонски систем либералног капитализма, у његовом првобитном, дивљачком и колонијалном облику. Довољно је само осврнути се око себе и уверити се да је тај систем у свим земљама Источне Европе разорио националне економије и отео народима не само њихова привредна и природна блага већ и будућност, претварајући их у сужње најгорег па и лихварског искоришћавања. Касно је али није прекасно да се наша економска политика заснује на начелима реал-историјске школе економије, која привилегује потребе заједнице над саможивошћу појединаца. У осталом, управо нас повест економске арене света учи да је та школа редовно односила и односи победу над либералним капитализмом, узрокујући низ препорода, од Немачке до Јапана и Кине. Према добром опажању Фридриха Листа, једног од родоначелника школе о којој је реч-и чија су начела сродна словенским и православним идеалима друштвене правде- богатство народа не састоји се толико од материјалног имања већ од моћи стварања богатства. Не треба располагати великом видовитошћу па видети где се налазе наше највеће могућности за брзо стварање богатстава и велику мобилизацију свих расположивих стваралачких снага: то је сфера пољопривреде и грађевинарства, од стварања цикличног система производње здраве хране до великих јавних радова на изградњи саобраћајница и инфраструктура. За буђење и покретање те моћи стварања богатства нису потребни а камоли неопходни страни кредити, који доносе профит само оном који их пружа. Неопходно је распршити ту илузију о новцу као о некаквом конкретном добру: новац је само пука конвенција која нема никакву унутрашњу вредност по себи и која управо као облик формалног договора служи да подстиче размену добара и производњу. Унутрашњи новац или његови сурогати су савршено довољни ако постоји способна озбиљна државна управа у коју имају поверења привредни субјекти те народ. Много је лакше и јефтиније створити такву владу и такво поверење него и даље пропадати у дужнички амбис. Ми данас живимо под ударима једне протв народне и против европске, издајничке политике у служби вековних непријатеља Европе који циљају да нас лише не само моћи стварања богатства већ и наше земље, неше државе, наше будућности. Тај непријатељ нимало не крије своје намере и стратешке циљеве. Примерице, већ 1992. године, државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио је на страницама New York Тимес (од 18.априла) да Југославију треба свести у размере Србије пре балканских ратова додајући да ће се против ње предузети мере по моделу „ратне коалиције у Заливском рату“. 24. маја претходне, 1991. године исти гласноговорник снага мондијализма изјавио је у Лисабону како у Источној Европи треба поспешити стварање нових, „независних држава“ и: „Оно што желимо да достигнемо су независне државе, не само Русије већ и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира, Далеког Истока“. Није потребно располагати великом памећу па прозрети зашто је непријатељима хришћанске државе уситњене у низ све ситнијих, слабијих и податнијих државица. Тако би непријатељ лакше освојио циљани предмет своје незајажљиве и пљачкашке похлепе те подљудске, противевропске и противхришћанске мржње. И о таквим, пљачкашким намерама држвни секретар САД нас је скоро отворено обавестио у званичном погледу на Источну Европу, од 16. децембра 1991. године:„Улога САД је да тим земљама донесу демократију о којој оне мало знају и да предводи искоришћавањем богатих људских и материјалних ресурса тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, ради неизмерног ојачања безвредности, просперитета и слободе САД и света“. Излишно је истицати да у наведеној изјави намера, последња свеза и реч служе само као реторички додатак, без икаквог стварног садржаја јер се та сила остварује управо на цео свет да би га освојила и опустошила. Једна ствар је извесна: дубоко се и кобно вара свако ко мисли да се са таквим непријатељем може направити некаква нагодба, некакав компромис интереса. Једноставно, витални интерес тог највећег паразита у повести човечанства је да узме све - и остатак. Крајње је време да се из ужасних повесних искустава нашег народа у ХХ веку извуку поуке за овај у који ступамо, да политичке елите науче да политички мисле, односно да умеју препознати непријатеља и његове циљеве. Први и највећи непријатељ нашег народа као и свих Европљана су били и остали тобожњи „историјски савезници“, англоамеричка сила у служби Бога Мамона и његових лихвара. Очито је да се тај непријатељ неће зауставити у настојању да даље комада нашу земљу, служећи се разноразним сепаратизмима које хушка и храни, од албанског и муслиманског до мађарског и оног који предводе његови српски или псеудосрпски „корисни идиоти“ у Војводини. У праву је мој претходник на овом месту, академик Екмечић, када каже да они који се данас залажу за регионализацију Србије не знају шта то значи. Они наивно уображавају да ће се регионализацијом доскочити сепаратизму. Напротив, регионализација Србије води поступном растурању наше државе. Регионализована Немачка није ваљан узор за нас јер ми не располажемо осталим битним елементима за успешно опонашање таквог модела: немамо етничку хомогеност као Немачка, нити снажан и веома развијен те дубоко усађен и центрипеталан национализам као Немци. У осталом, њихове регије почивају на историјским темељима, на одговарајућим државама, кнежевинама и маркама које је национализам објединио док би код нас регионализација секла живо тело Србије, абортирајући центрифугалне покрете, те сепаратизме и тамо где их никада није било, поготову у условима велике и посвудашње кризе, што слабије људске материјале нагони да се понашају као мишеви пред бродоломом. Ми поседујемо један жалосни, историјски пример регионализоване Србије: то је била Србија под османском окупацијом, подељена у нахије, где је скоро сваки турски опуномоћеник, кнез-послушник, мислио себично само на себе и своје а не за добробит свих Срба. Не би желели да се ова начелна осуда сваког пројекта регионализације овде схвати као одбрана некаквог београдског централизма. Напротив, неопходно је извршити децентрализацију државне управе у складу са гополитичким, геоекономским и геокултурним силницима. У условима ванредног размаха непријатељства нама је потребно да имамо не једну већ десетине престоница, попут вишеглаве хидре. Тако би, примерице, генералштаб ваљало успоставити у Нишу а министарство одбране у Суботици. Патријаршија треба да се измести из Београда у Пећ, министарства просвете и културе те пољопривреде у Нови Сад, док би у Београду извесно требало да остане Министарство за спољне послове. Касно је али не и прекасно за против покрет, насупрот струје пропадања народа и државе. За такав противпокрет неопходна је мобилизација свих расположивих снага, прво у правцу саборности а потом и препородилачке делотворности. Потребно је објединити све расположиве снаге за одбрану народа и државе, изнад свих политичких деоба и разлика од политичких организација и покрета до синдиката и струковних удружења те културних друштава и интересних заједница. Било би природно и неопходно да највеће парламентарне странке патриотског усмерења преузму главни посао организовања тог покрета. На жалост, оне још увек нису на висини изазова а њихове вође пречесто изгледају изгубљене у простору и времену, не само интелектуално већ и морално те и психолошки недорасло чак и просечним пословима, сенилно-инфатилно заљубљене у сопствене медијске слике. То само потврђује давно изречена опажања страних намерника да су Срби народ племића а да су им интелектуалне елите саздане од најгорег људског материјала. Управо зато покрет који се данас оснива може бити знак почетка велике промене, иступања веродостојне елите на политичку сцену. Ако се политичке организације не одазову својим дужностима и задацима, онда ће покрети попут овог морати веома брзо да се стварају те да усиљеним маршем крену ка средишту политичке сцене ради преузимања одговорности за постављање виталних потреба нашег народа и наше државе. Излагање на Оснивачкој скупштини Српског народног покрета у Новом Саду од 27. 06. 2001.














ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
(1943-2005)

























Током последњих неколико деценија на српској јавној сцени, која баш и не може да се похвали иоле значајним и аутентичним појавама, лик и дело Драгоша Калајића (1943-2005) је једно од свакако најупечатљивијих и најконтроверзнијих. За једне естета и корифеј традиционализма, краљ српске публицистике и гуру тзв. „нове српске деснице“ (ма шта се под тиме подразумевало), за друге „авангарда обесвешћивања српског малограђанства“, „смешна прециоза“, „Паоло Коељо Српске публицистике“ (1) и шампион „салонског фашизма“ (2), тек помен Калајићевог имена увек је изазивао нескривено бурне реакције. Тиме је теже непристрасно и истовремено критички оценити Калајићев рад на јавном пољу, а не сукобити се са нагомиланим предрасудама како његових поклоника, тако и жестоких противника, који са тврдоглавих идеолошких позиција нису у стању да прихвате никакав покушај изнијансиранијег и објективнијег тумачења дела аутора „једног погледа на свет“.

Рођен 1943. године у Београду, Калајић је, одраставши међу припадницима уметничког покрета „Медијала“ своју академску каријеру започео у сликарским круговима. Завршивши „Accademia di belle Arte“ у Риму 1966. године са највишим оценама (3), Калајић је осим сликарског интересовања, још током шездесетих година показао занимање и за публицистику. Након поеме „Кршевина“ (1968) и филозофског дела „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“ (1970) (4) , као уредник „Дела“ 1978. године издаје „Мапу (анти)утопија“, а две године касније „Смак света“ (5). У том периоду (1978 – 79) за други програм телевизије Београд припремио је низ емисија и репортажа, укључујући и осам једносатних епизода под називом Огледало XX века у којима је представио тада актуелне ствараоце и тенденције у савременој уметности. Уредио је читав низ тематских бројева „Дела“, и издао мноштво есеја, студија и критика у часописима и новинама (Политика, Борба, НИН, Уметност, Видици, Градац).

Током осамдесетих година био је уредник књижевне едиције „Кристали“ која је издала нека од капиталних филозофских дела (6) и аутор низа предговора аутора које је популаризовао током 80-тих година (Генон, Де Ружмон, Евола....). Из тог периода датира и његов СФ роман „Космотворац“. (7)

Најширој читалачкој публици Калајић постаје познат као аутор бројних текстова и есеја објављених претежно у часопису „Дуга“ (8) који излазе континуирано целу деценију почевши од друге половине осамдесетих (тачније од 1987. године) у којима се претежно бави међународним односима, спољном и унутрашњом политиком, езотеријом и геополитиком. Неки од ових есеја издати су током 90–тих година у више књига: Америчко зло 1 (1993) (9), Издана Европа (1993) (10), Русија устаје (1994) (11), Америчко зло 2 (1998) (12). Након ангажовања у својству дописника „Политике“ из Рима и активности на диполоматском плану током и после агресије НАТО пакта на СРЈ, Калајић у последњем периоду живота, у којем је претежно живео у Риму, публиковао и два романа – Последњи Европљани (2000) и Српска деца Царства (2005) (13). После дуге и тешке болести Драгош Калајић је преминуо у родном Београду 22. јула 2005. године.


Политички хоризонт „једног погледа на свет“

Есеји „једног погледа на свет“ писани уочи или током југословенске ратне драме током деведесетих година, било да се баве унутрашњом, било спољном политиком, осликавају перспективе српског народа и државе спрам стратегија онога што Калајић назива „новим светским поретком“ и износе оштре ставове и оцене аутора спрам процеса у међународним односима након краја хладног рата и распада источног блока. Међутим, Калајић се не бави толико оним што би се колоквијално могло сврстати под категорије „теорија завере“, већ са позиција неког ко је упознат са закулисним политичким пројектима и њиховим операционализацијама он покушава да читаоцима растумачи и њихове узроке и могуће последице, како по припаднике сопственог народа тако и на регионалном и глобалном нивоу.

Кључ у коме Калајић тумачи светску (и унутрашњу политику) је следећи: иза међудржавних и идеолошких спорова у XX веку и главног антагонизма на линији капитализам–социјализам, одвијају се важнији и дуготрајнији процеси који детерминишу политичку стварност, а којој су све друге поделе само медијуми или параван. У позадини ових често површних или пак лажних подела, од 1914. године наовамо траје један велики рат који се води различитим интензитетом и средствима, а то је онај којег силе „атланске плутократије“, банкара и финансијских мешетара, воде против европских народа у циљу ''наметања „новог светског поретка“ и „свођења човека у кострети економске животиње“ (14). Главна мета освајачких покрета „атлантизма“ је евроазијски континент, ''у коме почивају ум и срце света, посматраном под светлом метагеографског симболизма“. (15) Ова ''борба континената'' пролази попречно кроз саме континенте и државе, кроз народе и груди људи.

Као покретачку снагу атлантизма и пројекта „новог светског поретка“ Калајић види „демонију економије“ која је „ослобођена свих људских стега и контрола посредством буржоаских револуција те одговарајућих преврата природних хијерархија вредности“ (16). Она своје корене има ''у јудео–протестантској религији, у купопродајној концепцији односа човека и Бога, где је материјално богатство знамење Божије милости“ (17) Ови плутократски кругови контролишу политичку и економску моћ САД као „псеудоимперије“ (будући да иста по Калајићу не почива на истинским хијерархијским вредностима на којима иначе почивају аутентичне империје), вештачким путем одржавајући хегемонију долара у светској економији. У циљу претварања оваквог поретка у глобални, они перманентно комбинују употребу војне силе и корумпирање политичких елита подређеног (већег) дела света, у коме намећу наопаки поредак где су „људи, добра и енергије подвргнути апсолутистичком вредновању жреца бога Мамона и идолатрији новчаног квантитета“ (18).

Русија и њена неизмерна богатства су главни циљ освајачких тежњи „новог светског поретка“ који тежи да је разори и опљачка. Иста судбина намењена је и свим другим народима који поседују било значајније природне ресурсе, било имају вољу за очување суверености која жели да се супротстави потчињавању.

Бројни Калајићеви есеји се баве непријатељством „атлантиста“ спрам српског народа и његових тежњи да се, при распаду Југославије којег су „атлантисти“ иницирали и потпомогли, очува и државотворно обједини. Распад Југославије и непријатељство против српског народа, према Калајићу, биле су идеална зона за вишеструке злоупотребе стратега „новог светског поретка“, експериметалне провере технике отпочињања братоубилачких ратова, преко компромитације националних покрета до успостављања правних преседана за освајање Русије и остатка Европе путем разбијања држава на политичке аутономије за мањине, а којима би владали локални послушници плутократских сила.

Желећи да у српској борби за национално очување види отпор силама „новог светског поретка“ Калајић је током деведесетих година предлагао политичку алтернативу овим процесима у виду обједињавања сродних, словенских и православних народа у једну безбедоносну, економску и политичку заједницу, која би за разлику од механизованог модерног друштва почивала на истинским хијерархијским вредностима и престављала „природну заједницу“ (19). Доказујући кроз многе примере јединствене етичке идеале и карактер словенских и православних народа, њихов холистички светоназор и спремност на жртву поједница за општу добробит, Калајић овакву заједницу, која по њему треба да почива на основама не либералног, већ православног капитализма (попут јапанског или корејског будистичког капитализма) и ужива сировинску и производну аутархију, види као почетак препорода самобитне словенске културе, а која је по њему идентична са аутентичном европском културом и њеним изворним вредностима.


Филозофски основи „једног погледа на свет“

Овакав приступ и перспективе у описивању и доживљавању унутрашњих и међународних односа кохерентни су са Калајићевим естетским, филозофским и животним светоназором из којих извиру и са којим су у кохеренцији, чинећи једну чврсту идеолошку синтезу. Штавише, Калајићеви политиколошко–геополитички есеји само су један од нивоа аргуметације његових дубљих, филозофских уверења које као „чврсту веру“ исповеда од самих почетака свог појављивања на јавној сцени током седамдесетих година прошлог века.

Сваком познаваоцу Калајићевог списатељског опуса одмах у очи упада да је још од првих списа Калајић потпуно формиран аутор, како стилски тако и идеолошки, и да заправо од самих почетака (нпр. у забрањеној књизи „Упориште'' из 1971. године) па наовамо прича „своју причу“ разним поводима, са разним варијацијама и уз различита образложења.

Солидно поткован у класичној филозофији и фундаметалним природним наукама, истовремено користећи достигнућа актуелних истраживања и у антропологији, археологији, етнологији и историји, Калајић, по вокацији естета и историчар уметности, заузима филозофско-идеолошке позиције „традиционализма“ и ''интегрализма'' под јаким утицајем учења два главна родоначелника и оца традицонализма у двадесетом веку, француског филозофа и езотеристе Рене Генона и италијанског десног мислиоца Јулиуса Еволе. Калајић у „Традицији“ види ''истинско упориште трансценденције и афирмације веродостојног јаства и одговарајуће слободе“ где ''апсолутна слобода и апсолутан ауторитет нису супротстављена својства већ израз тог јаства.“ (20) За њега „митови и легенде, регуларне религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и обреди, нису ништа друго до популарни облици очувања и преношења примордијалног знања, парчад органона ''Примордијалне Традиције'' преведени у шифре и енигме – у очекивању појава људских моћи кадрих за обнову веродстојних значења, за рестаурацију и рехабилитацију интегралног и оригиналног трезора истина“ (21)

Циљ и отелотвoрење те и такве традиције Калајић види у интегралном, диференцираном типу човека, баштинику хуманитаса. Под појмом хуманитас Калајић подразумева једну субјективацију делатне духовности чији је историјски преносилац индоевропски етно–етички тип, а који је своје највише изразе имао код античких Хелена, Римљана и средњовековних ритера који му представљају узор и потврду филозофских и политичких убеђења. Другим речима, индоевропски етнос и етос су различити облици и носиоци поједних манифестација „интегралног човека–принципа“ или отелотворене „Традиције“.

Хуманитас, по Калајићу, у овим најистакнутијим историјским примерима представља пример духовности као израза мере, тј. по његовим речима „у сазвежђу блиставости хуманитаса врлине одмерености и умерености изражавају традиционалног човека у реду, односно способност човека да манифестује и репродукује структуру реда“ (22), односно „Традиције“.

Заузимајући супротне идеолошке и вредносне позиције спрам модерниста и прогресиста, традиционалистички поглед на свет кога заступа Калајић посматра историјске процесе као делове великих циклуса у коме се из првобитног, квалитативно најбољег стања, под дејством сила дегенерације историја развија у правцу деградације и дезинтеграције. Целокупна историјска деградација тумачи се кроз сукоб две основне силе, „Традиције“ и квалитета са једне стране, које представљају центрипеталну страну овог дуализма, и сила нихилизма и квантитета, које су антитрадиционалне мада често узимају традиционално рухо(псеудо односно контра–традиција) и које чине њен други, центрифугални пол. На историјској позорници овај дуализам се понајбоље огледа у ривалству културно–цивилизацијских творевина матријархалних, квантитативних друштвених поредака и њима следствених религиозних система, и патријархалних, јуначких и „соларних“ друштвених и културних подухвата у којима традиционалисти виде континуитет вертикалних, квалитативних израза „Традиције“ за чију се обнову залажу. Настанак, успон, опадање и пропаст културно–цивилизацијских творевина се потом тумачи управо у овом кључу, где сваки културни успон дугује придржавању традиционалним, патријархалним, и „соларним“ вредностима, а свако опадање и пропаст окретање матријархалним, материјалистичким и „лунарним“ негацијама вредности.

Налазећи у многим религијским и филозофским учењима потврду у прилог оваквог погледа на филозофију историје (нпр. хеленско веровање у четири доба од златног до тучаног, или хиндуистичко циклично веровање (манвантара и калпа) у четири регресивна доба (yугас), од којих је четврто најгоре доба, Кали југа – време богиње смрти Кали, традиционалисти верују да се налазимо у последњем, најгорем добу овог историјског циклуса у коме су силе нихилизма и квантитета привремено надвладале аутенитичне духовне потенцијале које дају квалитет човеку и друштву. Почетно духовно стање (и истовремено квалитативна историјска осовина), чијим ће поновним задобијањем отпочети нови светски циклус и ново „златно доба“ традиционалисти називају „Примордијалној Традицијом“ или „Традицијом“. Традиционалисти њене делове и потврде проналазе у различитим религијским и филозофским системима, те народним обичајима и митовима (односно њиховим сличностима и аналогијама) који служе као својеврсни трезор памћења кодова и симбола који упућују на скривена духовна знања. Уз помоћ њих се буде духовне и стваралачке силе и такозвана „мистична интуиција“ кроз које модерна индивидуа постаје личност и оцеловљује се, те постаје припадник нове елите, проводник и израз те и такве „Традиције“ која ће силама детерминисаности, неумитно, на крају историјског циклуса тријумфовати над силама квантитета и нихилизма и изнова успоставити ново „златно доба“.


Драгошеви европски пандани

Већ смо напоменули да је Калајићев „поглед на свет“ кога је читав живот исповедао фундиран учењима западноевропских десних традиционалиста, посебно Јулиуса Еволе, кога је Калајић познавао и чији је следбеник био, а чије филозофско-историјске ставове (у првом реду оне из дела „Rivolta Contra Mondo Moderno“ (23)) прилично верно репродуковао на српском говорном подручју. Утицаји Еволиног опуса приментни су и у Калајићевом стилу писања, па и коришћења целих синтагми попут нпр. „демоније економије“, „диференцираног типа човека“. У политичко-идеолошком смислу, Калајић је био први репрезент европске „Нове деснице“ на простору бивше Југославије.

Европска „Нова десница“ представља малу, али утицајну идеолошку групацију која се појавила током 60-тих година у Француској, управо под утицајем Еволиних књига и дела других, помало заборављених „конзервативних револуционара“ из раздобља између два светска рата. Настанак европске „Нове деснице“ (Nouvelle Droite) био је делимична реакција на деловање тадашње „Нове левице“, али и неспособности постојећих старих европских десних странака да се смислено поставе на ондашње изазове времена (24). Овај постмодерни, интелектуални десни дискурс у свом еклектицизму је потпуно стран неоконзерватизму, тј. његовом козервирању капитализма, либерализма и вишестраначког парламентаризма. Он је истовремено и антикапиталистички и антисоцијалистички, јер је оштро супростављен модерном космополитизму и егалитарзму које види као продукте секуларизације и губљења духовне вертикале модерног човека за чију се обнову првенствено залаже.

Аналитичари европске политичке сцене оштро су подељени око квалификације европске „Нове деснице“. Неки је виде само као идеолошког наследника немачког интелектуалног антилибералног покрета из времена Вајмарске републике које је окупљао неке од најутицајнијих мислилаца прошлога века: Хајдегера, Шпенглера, Зомбарта, Шмита, Јингера, Никиша, Ван ден Брука.... Други пак у њој виде само „постмодерну“ прераду политички неприхватљивих идеја којима се лепе етикете „неофашизма“. Треће тумачење у делима „Нове деснице“ (првенствено раду њеног предводника Алена де Беное) виде нови квалитет у оквиру корпуса десне мисли, док класични конзервативци (нарочито католици) сматрају да се ту не ради ни о „новој“, ни о „десници“, већ о левици замаскираној у десни дискурс, ма колико се она ограђивала од постмодерне, индивидуалистичке и деконструкционистичке левице.

Европска „Нова десница“ је зачета 1968. године у окриљу организације ГРЕЦЕ (Groupement de Recherche et d'Etude pour la Civilisation Européenne) у којој су били окупљени традиционалисти, француски националисти, регионалисти и екстремна десница, све са намером да својим интелектуалним радом на пољу културе и науке изврше рестаурацију жељеног европског идентитета и културног живота. ГРЕЦЕ није имала намеру да постане политичка организација (пре би се могло говорити о њеном “метаполитичком” карактеру) већ пре свега школа мишљења која је проучавајући како десну тако и леву антилибералну мисао желела да се супротстави, по њиховом виђењу, деструкцији идентитета европских нација и културе коју су после 1945. године кроз американизацију спроводили поборници либерализма и конзумеризма.

Комбинација превредновавања традиционалних десних вредности и левичарских антилибералних решења у оквиру ГРЕЦЕ–а током седамдесетих година породила је читав низ публикација високог квалитета која је у наредној деценији на културном пољу имала велики одјек у интелектуалним круговима широм европског континета, тако да се до краја века примећује оснивање и повезивање сличних интелектуалних групација, организација, издавачких кућа и веб сајтова у многим европским земљама (Белгија, Италија, Немачка, Шпанија, Русија).

Оно што је заиста ново у “Новој десници” је њен неетатистички, регионалистички и плуралистички приступ кога стара државотворна десница не познаје. Уклапајући се у модерне мултикултурне трендове, њени експонети инсистирају на различитости насупрот модерној либералној хомогености. Либерализам је, по њима, у својим појавним облицима попут егалитаризма и универзализма, суштински непријатељ различитости, односно свих оних вредности које “Нова десница” претендује да реафирмише кроз права различитих заједница – племена, народа, раса, региона, премда, рекли би њени критичари, на један апстрактан и помало неуверљив начин. На пољу реал-политике ставови “Нове деснице” се приближавају федералистичким ставовима социјалиста и социјалдемократа, које на идеолошком пољу њени припадници презиру. Како помирити инсистирање на националним специфичностима са федерализмом који Европу претвара у бескрвну копију САД (у којој је узгред, федералистички концепт такође пао на испиту баланса између локалних и централних власти, управо на штету ових првих и њихових посебности), а која такође ствара биракоратског Левијатана кога настањују интересима повезане обескорењене индивидуе, на ово питање “Нова десница” још није успела да формулише јасан одговор.

Насупрот либерала поборници “Нове деснице” верују у постојање уобличеног ентитета “Европе” (или “европске Традиције”). Овај термин је за време хладног рата служио у првом реду као средство разликовања у односу на идеологије две тадашње суперсиле, совјетског етатистичког комунизма и америчког (плуто) демократског поретка. Оваква “Европа”, као и код деголиста, пре представља израз незадовољства услед претварања некадашњих колонијаних држава Европе у провинције двеју империјалних сила него стварни културни или политички ентитет. Другим речима, Евопа и њен идентитет је овде заправо жељени идеал, а не реалност. Свесни да европске нације саме више не могу играти озбиљну улогу у савременој светској политици, оснивачи “Нове деснице” су схватили да је потребно формирати јединствени европски идентитет који ће представљати темељ интеграција европских нација које су у то време већ увелико започеле економско и политичко обједињавање прво у оквиру ЕЕЗ-а, а после ЕЗ и ЕУ.

Незадовољни што је интеграција Европе отпочела од економије и политике, дакле без дубљих вредносних утемељења које сматрају примарним, представници “Нове деснице” као алтернативног покрета официјелним европским интеграцијама, су се латили задатка да сачине једну идеологију која ће представљати основу жељеног европског идентитета. Материјал за то нађен је у првобитној индоевропској традицији – то јест у њеним модерним научним и филозофским интерпретацијама, у првом реду оним компаративног историчара религија и митова Жоржа Димезила те већ поменутог филозофа и мистика Рене Генона. Противници “Нове деснице” у томе могу видети “поново оживљени” фарсични псеудонаучни “аријевски мит” на којем су своју наводну супериорност градили немачки нацисти, а који је у новом руху утемељенији и одмеренији, како по својим научним основама тако и по политичким и идеолошким дометима.

Ипак се ове идеолошке претензије европске “Нове деснице” не могу квалификовати другачије него као један велики интелектуални напор да се створи нови политичко-религиозни мит који се пројектује у праисторију, а потом користи да се опишу многи савремени феномени (25) на један симплификовани начин. Иако је јединствено етно-лингвистичко порекло индоевропских народа неопобитно, залагање за постмодернистичко “оживљавање” архаичних патриајрхалних вредности о којима модерни западњак има веома мало представе (а још мање снаге да заиста живи у складу са оним што у вези са тиме може да разуме) често поприма облике “секундарне религиозности” која карактерише New Age покрете и њихов необавезни синкретизам. Код “Нове деснице” то је нарочито видљиво у фаворизовању већ миленијумима мртвог паганистичког политеизма (као наводно “толерантног спрам различитости”) спрам “униформног и искључивог” хришћанства, кога су узгред већ оцрнили истим тим квалификацијама сви они модернисти против којих европски “нови десничари” жустро устају. У такав интелектуалистички и усиљен паганизам “Нове деснице”, наравно, не верују ни сами његови заговорници. Његово идеолошко популаризовање је далеко од сваке реалности, и најблаже се може окарактеристи ексцентричношћу, ако не и нечим горим.

Све у свему, када се европска “Нова десница” бави било критиком капитализма, било социјализма или либералне демократије, а поготово савремених културних феномена, њени су осврти високо квалитетни и луцидни. Међутим, када се дође на ниво позитивних алтернатива које “Нова десница” нуди насупрот модерним појавама, а које би требале да одмене униформне, тоталитарне или декадентне постојеће опције или проблематичне тенденције присутне у садашњости, решења која нам пружа су или банална, или већ виђена или чак бизарна.






Учинци Драгоша Калајића

Слична је ситуација и са делом Драгоша Калајића. Када год се Калајић латио да се критички бави модерним културним феноменима, или осветљавањем савремених политичких процеса користећи сазнања махом преузета од значајних европских мислилаца са којом наша јавност за време комунистичке диктатуре није имала прилике да се упозна, резултати су били позитивни, а понекад и врло квалитетни. Истовремено, Калајићева улога је била и просветитељска јер је на нашим просторима популаризовао низ изузетно значајних аутора који су у светским оквирима данас прихваћени као класици (Де Ружмон, Шпенглер, Вајнингер). У време комунистичког једноумља окошталог у партијске флоскуле ова делатност је била представљала право интелектуално окрепљење. Калајићева позитивна улога несумњива је и крајем осамдесетих година – када је са пропашћу комунистичке идеологије претила опасност да се у општем одушевљењу, са ослобађањем од марксистичких интелектуалних окова, енергије нарочито младих антикомунистичких нараштаја слију искључиво у плићак баналног одушевљења либерализмом и слободним тржиштем, он је критички (некад и претерујући у томе) писао о тамној страни тада тријумфалистичке идеологије делујући отрежњујуће на многе од својих читатеља.

Међутим, када је предлагао алтернативе било посусталом социјализму било галопирајућем либерализму Калајић је, попут његових западних идеолошких истомишљеника, често био недоречен, нереалан и неразумљив овдашњем просечном читаоцу. Његови филозофски ставови и идеолошка убеђења – поготово исфорсирани неопаганизам, поза у опхођењу и високопарна реторика нису могле да кореспондирају са ширим народним слојевима који су Калајићеву делатност доживљавали (у најбољем случају) као извештачену и ексцентричну. Најгори учинак Калајићевог јавног деловања свакако представљају његови „десничарски“ следбеници из уских интелектуалних кружока и света публицистике, који, као и сви епигони, опонашањем његовог стила и понављањем општих места (и то из друге руке) из Калајићевог опуса, често представљају карикатуре онога за шта се издају, које не разуме нико па ни они сами себе.

Утицај Калајића на поједине интелектуалне кругове, нарочито генерација које су стасавале у време распада СФРЈ, је огроман и још увек непрепознат у широј јавности. У неким димензијама ради се готово о „поклоничком култу“ (ткз. калајићевци), што је само још један доказ колико јак и дубок утицај на животе других може оставити доследност речи и дела, без обзира на њихову истинитост или стварну вредност.

Са друге стране критике, презир, па и отворена мржња са овдашње либералне и леве сцене која је тек нешто бројнија, али исто тако самозадовољна као и Калајићеви поклоници, потпуно превиђа да је Драгош био једна у великој мери модерна и западњачка појава на српским просторима, и то како у својим основним уверењима, тако и начину наступања. Њихово симплификовано, манихејско поимање у којој се сврставање на страну сопственог националног копруса аутоматски повезује са примитивизмом, зоолошким национализмом и „филозофијом паланке“ не допушта да једна тако „озлоглашена“ фигура као што је Драгош Калајић може окарактерисати западњачком и европском. Једноставније је било представити га као продукт „домаћег безумља“ него признати себи да у Европи и на целом Западу, тој обећаној земљи ка којој се стреми без обзира на жртве, постоје (и то у највишим интелектуалним круговима) људи који гаје исте „омражене“ ставове које је најлакше олако квалификовати „фашистичким“ и „екстремним“ него их разложно узети у разматрање и преиспитивање. А Калајић, он је управо то био - домаћа варијанта постмодерне европске деснице и прворазредни репрезент свих њених кључних ставова.

Калајићево сврставање на српску страну у распаду Југославије, његов ратни и поратни јавни ангажман није био узрокован његовим „српским“, патриотским осећањима и ставовима. Напротив, на српску страну у рату су га довела његова идеолошка убеђења којима је желео да остане доследан. Да је његова „европска идеологија“ указивала на погубност српског национализма спрам његовог филозофско-историјског те геополитичког светоназора, Калајић би му био најжешћи непријатељ. Тек након непосредних животних искустава и сусрета са српским динарским, патријархалним становништвом на ратиштима широм бивше Југославије, Калајић се постепено, у оквиру својих идеолошких „димензија“, „посрбљивао“ и емотивно саживљавао са оним жељеним „индоевропским“ код свог народа, тешко поимајући ону дубљу и значајнију „православну“ димензију којом је натопљено српско етничко биће на чију страну је стао у једном тешком времену и једном прљавом рату.

Парадоксално, Калајићево „идеолошко европејство“ по свом жару показивало је на његове српске и словенске менталитетске корене. Као и сваки Словен који доследно и до краја усваја идеолошке парадигме формиране „са стране“ (најчешће на Западу) (26), и живи их дубље и искреније чак него њихови оригинални творци, Драгош је био прави и можда најбољи репрезент и врлина и мана оваквог „погледа на свет“. Могло би се чак рећи да је свом доследношћу у живљењу по овим вредностима, он био већи Европљанин од сопствених узора, ма како то на први поглед чудно изгледало. Ту доследност му ни његови нажешћи идеолошки непријатељи не могу порећи.


__________________________________________
1. Теофил Панчић, „Урбани бушмани“, XX век, Београд 2001, стр.153

2. То је епитет који му је „пришио“ покојни Зоран Ђинђић парафразирајући Милоша Црњанског и његов негативан став спрам међуратних „салонских комуниста“.

3. Тема дипломског рада из историје уметности му се односила на иконолошко значење двојне перспективе фреске „Ил Дилувио“ Паола Учела

4. Д. Калајић, „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“, Нолит, 1971, књига која је након изласка из штампарије никад није стигла до читалачке публике због одлуке комунистичких цензора.

5. Д. Калајић, “Смак света” , Накладни завод Матице хрватске, 1979.

6. Попут Плотинових „Енеада“, Шпенглерове „Пропасти запада“, „Изабраних Списа“Јулијана Апостате, Вајнингеровог „ Пола и карактера“....

7. .Калајић, Космотворац, Белетра, Београд, 1989

8. Поред њих писао је и за „Погледе“, Наше Идеје ...

9. Калајић, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993

10. Калајић, Издана Европа, Бигз, Београд, 1993

11. Калајић, Русија устаје, Дуга, Шамац, 1994

12. Калајић, Америчко зло , ИПК „ Никола Пашић, Београд, 1993

13. Калајић, Српска деца царства“ ; ИПК Никола Пашић, Београд, 2005

14. Д.Калајић, '' Трећи светски рат“, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993, стр. 171

15. исто

16. сто, стр.172

17. сто, стр.172

18. сто,стр. 172

19. Д. Калајић, „Ка словернској империји“, ИКП Никола Пашић, Београд, 2005, стр.168 - 193

20. Калајић, поговор у књизи Ј. Евола „Метафизика секса“, Градац, Чачак, 1990, стр.163

21. Калајић, предговор књизи Р. Генон, Мрачно доба, Градац,Чачак, 1987, стр.10

22. Калајић, Упориште, Нолит, 1971, стр.36

23. Јулиус Евола; Револт Агаинст тхе Модерн Wорлд, Иннер Традитионс Интернатионал, Роцхестер, Вермонт, 1995

24. Најпотпунији приказ настанка и развоја европске “Нове деснице” може се наћи у докторској дисертацији хрватског политиколога Томислава Суница; Агаинст Еqуалитy анд Демоцрацy: Тхе Еуропеан Неw Ригхт

25. ако се нпр. модерни феминистички покрети карактеришу као обновљени праисторијски матријархални култови, а интелектуализам урбаних „нових десничара“ као обнова древног индоевропског патријархалног поретка.

26. чему нам убедљиво сведоче биографије Словена било комуниста, било либерала или фашиста, и њихова жестина у исповедању идеологије коју живе свим бићем, што је нешто што на Западу већ више од века несхватљиво и готово скандалозно.


Извор: Нова српска политичка мисао (www.nspm.org.yu)




Неке од Драгошевих мисли:


''Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Западноевропљане. Видећете то и сами, убрзо''


''Најрадије бих се одазвао позивима пријатеља да им се придружим и уживам на једном карипском острву, или аргентинској хацијенди, или у намибијској оази немачких колониста, дакле далеко од овдашњих страхота. Упорно ме чекају и стално зову. Држи ме овде надасве помисао на стид од женског презира ако бих напустио своје дужности и одговорности. Мене у животу одржавају превасходно обавезе према два женска бића којима је потребна моја љубав и дугови према две именице женског рода: према мојој супрузи и кћери, те према Србији и Европи.''


''Изађи и бори се!
То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност.
То је једино што можеш да приложиш за историју спасења, своју и свих које волиш.
То је једино чиме можеш завредети своје место у заједници предака, савременика и потомака која чини мистични организам сваког веродостојног народа.''


''Његов свет је у стратосферама плаве светлости, међу орловима, при северњачкој лепоти, код алпских врхова, у аријевским ведским традицијама, у хиперборејским аполоновским озрачењима, код белог вука, тако где је, по Ничеу, бистар ваздух и где су бистре мисли, тамо где крилима маше Ника Самотрачка, где мушкарац проналази своју Аниму, где се препознаје златни пресек људске лепоте, где живи, а не вегетира у ишчекивању Студије о изводљивости, народна свест створена за теже ствари од тријумфа, и највише тамо где човек осваја просторе личне и националне слободе захваљујући храбрости и проналажењу праве мере и правих вредности свог живота.''

(Српска деца царства)



''Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје 'поражених': најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики 'губитници', од Платона и Јулијана императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.''





ФРАГМЕНТИ О ДРАГОШУ КАЛАЈИЋУ
Момо Капор


Када вас заувек напусти неко близак, готово вршњак, потребно је много времена да би се у потпуности схватила његова права вредност и значај који је имао. Аутор ових редова, на жалост, нема времена да чека на ту историјску дистанцу када је у питању дело Драгоша Калајића, па ће стога забележити само неколико фрагмената из дружења дугог више од четрдесет година.

Негде крајем педесетих прошлог века, једне позне јесење вечери пред Кинотеком, где смо чекали у реду за Грифитову Нетрпељивост, млади Калајић у излизаној пилотској кожној јакни, објашњавао ми је загрцнуто визију своје будуће ars poetike. То сликарство, говорио је, треба да буде у кретању, попут каквог паноптикума... Много статичних елемената у низу. Неколико година касније направио је такву слику састављену од квадрата у којима је било свега, од фигурације преко апстрактних знакова, енформела, фотографског растера и сликарства акције. Та слика рођена је неколико година пре него што је Енди Ворхол направио своје чувено мултипл платно и репродукована је са датумом настанка у Историји савремене италијанске уметности. Рекао сам му тада да је сликарство уметност тишине и заустављеног кретања и да би му више одговарало да се бави филмом и телевизијом. И бавио се. Играо је у једном филму; раскринкао је бриљантно савремену уметност у самом њеном светилишту – у њујоршком музеју МОМА, говорећи да је цар наг, а да су Раушенбергови и Џаспер Џонсови изложени отпаци плод чисте завере дилера. Био је то савршен спој сликарства на зидовима, слике у кретању пред камером и есејистичког текста који је Калајић лежерно изговарао не гледајући у подсетник. У тим емисијама он је остварио свој сан – дошао је до краја.


Утицај Медијале

Није много држао до свог сликарства. Пред смрт, говорио ми је да је у Риму сликао искључиво због новца. Ретко или готово никако није продавао своја платна јер није могао да постигне римске цене. Радије их је поклањао. Те слике изведене минуциозном техником и врхунским сликарским умећем, са мноштвом филигрански урађених детаља, на којима снажни плавокоси мушкарци мишићавим рукама држе у загрљају платинасте лепотице испод свевидећих ласерских орловских погледа џиновских птичурина, немају ни своје претходнике нити потомке у новијој српској уметности. Они стоје усамљени у њој и светлуцају својим лајт-шоуом попут кристалне кугле из диско-клуба, коју је Драгош волео да слика. Чини се да је то сликарство последица старе дечачке љубави према стриповима и авантуристичким филмовима, а да је та љубав пропуштена кроз метафизичку лабораторију Медијале, којој је у своје време био близак.

Али, слика му није била довољна да саопшти своја искуства. Могла је то само реч. Због тога се манијакално бацио на писање, осећајући да му време истиче. Из њега је напросто куљала незаустављива бујица прича, есеја, романа и студија... Борећи се са болешћу говорио је да може да је победи само човек који поседује две ствари: осећање мисије и сазнање да је некоме потребан.

Уврстио се тако у плејаду српских уметника који су сликали и писали, почев од несрећног Ђуре Јакшића, преко Пеђе Милосављевића и Миће Поповића до Зуке Џумхура. Распет између ове две уметности, за које је за сваку понаособ потребно најмање неколико живота да би се савладале, осећајући у себи навирање садржаја које није стизао да запише или наслика, Драгош је прибегавао једној новој дисциплини – говорењу директно у телевизијску камеру. Када му не би дошао гост у емисије које је водио на каналу „Палма”, обраћао би се гледаоцима директно, говорећи пун сат времена без застоја и тај текст, када би се снимио и прекуцао, могао је мирно да се штампа без икаквих исправки.

Али живот га је чекао у заседи да му одузме моћ говора – ту велику привилегију, до које је много држао. Ипак, наставио је да се бори.

У олупаном војном „пуху” путујемо на ратиште као ратни репортери на своју одговорност путем преко Брезовог поља, где смо идеална мета за митраљезе и минобацаче с друге стране реке. Из бомбама изровашеног друма вире репови неексплодираних граната. Низ чело возача у тишини тече зној од страха. Ово је пут пун неизвесности. Посматрам Калајића који мирно чита Тацита на латинском, као да се налази у некој библиотеци.

Рат је за њега нека врста филма у коме игра једну од главних улога. Нисам видео храбријег човека. На Сувој међи, изнад Двора на Уни, док поред нас фијучу снајпери, он мирно стоји и записује речи једног борца док се сви склањамо у заклоне. На Малом Алану на Велебиту претрчава на положају брисане просторе као да се ради о каквој дечачкој игри.


Као у филму

Он зна да игра у неком филму и да у њему главни јунак никада не погине пре завршетка.

Ко је могао да у овом отменом човеку углађених манира препозна чубурског дечака одраслог на џомбастој калдрми улице Филипа Филиповића, изубијаних колена са кришком хлеба намазаном машћу и посутом алевом паприком? Са његовим нестанком, нестало је неколико светских језика којима се бриљантно служио, нестала је готово Александријска библиотека и мноштво имагинарних музеја у његовој глави. У башти Клуба књижевника, чини се, још увек блеште његова легендарна бела одела са као звездана ноћ тамним лептир-машнама разбијајући опште сивило.

Џентлмен, бонвиван и денди, полемичар и свађалица, сликар и писац, полиглота, ерудита, космополита и националиста, телевизијски водитељ и ратни репортер, добровољни изгнаник, хришћанин или паганин, arbiter elegantorum – ко је, у ствари, био Драгош?










Власник новог, чудног света

У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет

Република Српска Крајина. Село Брушковци налази се на само двеста метара од прве борбене линије, изнад старог града Скрадина који је у рукама непријатеља. Камени дом породице Урекало. Драгош је у самом срцу праве античке драме. Један од браће Урукала носи сваког јутра свог двогодишњег сина Стефана у ров на ватреној линији да се „дијете навикне на вријеме на оно што ће га чекати цијелога живота”.

Хотели на обали више не узимају ни вино ни маслиново уље из фамилије Урукала која их је деценијама снабдевала. Машине за цеђење уља стале су јер нема резервних делова па се оно цеди на средњовековни начин, прешама, као и вино којем се више не додају шећер и вода. Ретка прилика да осетимо праве, непатворене, изворне укусе. Седимо за скромном трпезом у приземној каменој кући. У плитак тањир насуто је маслиново уље, посољено и забиберено. Умачемо у њега комаде тек испеченог црног хлеба дебеле хрскаве коре присмачући успут чешњак, све то заливено густим црним вином иза кога на дну чаше остаје таман талог танина. Права гозба у ратним временима. Ово је суштина тог благословеног поднебља: „хлеб и вино” Игнациа Силонеа.

Две неспојиве личности

Недељу дана доцније Драгош ће у једном елитном београдском ресторану имати примедбе на средње печен бифтек и враћаће мрзовољно, вино које му је конобар рутински сипао у чашу да оцени његов буке и квалитет. Никада у животу нисам видео некога како враћа боцу вина јер је повукло воњ запушача, осим Драгоша. То, иначе, чини редовно, демонстрирајући размажени рафинман познаваоца.

Две неспојиве личности; ратник у маскирној уноформи који умаче хлеб у уље и денди који има примедбе на „bef stroganov” у Клубу књижевника.

Водимо у ратну Крајину италијанску грофицу Ђини Маранцани Висконти, припадницу једне од најстаријих италијанских племићких лоза. То је блага, још веома привлачна жена којој су године поклониле сигурност и зрелу лепоту. Управо је напустио Даниел Шифер кога је попут правог женског Пигмалиона створила из ничега и који на својим визит картама као занимање има одштампано: филозоф и хуманиста. Смешније занимање никада нисам видео у животу. Београд је стао на Даниелову страну. Он обилази дечје болнице, даје гомиле интервјуа и прима новац од домаћих тајкуна.

Ми се старамо за контесу Висконти која пише за левичарски милански лист „Ил Манифесто”. Одлази са нама у Крајину где, сем писања својих ратних репортажа, има намеру и да усвоји двоје сирочади. За вечером, коју за њу приређује командант војске Републике српске Крајине, генерал Миле Новаковић, предлажем контеси да усвоји мене и Калајића: пребродили смо осетљиве године, завршили школе, избегли дрогу (сем помало алкохола), а Калајић уз то може за њу и да пише њене текстове. Грофица, која се у почетку смејала мом предлогу, изгледа да се помало увредила његовом завршетку.
Она и Калајић разговарају о будућности Европе. Не разумем ни речи од онога о чему загрцнуто говоре. Слушам га како говори италијански као да му је матерњи језик. Живот меша карте. Нежна контеса из најотменијих италијанских кругова, седи окружена мушкарцима строгих, избразданих лица у избледелим маскирним униформама и разговара са мојим пријатељем о срећној Европи коју очекује будућност.


Из детињства и ране младости на Неимару остало ми је само једно осећање – страшна досада пролећних и летњих поподнева када не знамо шта ћемо са собом, па вучемо прст по тараби или кључем остављамо дугу линију по зидовима. У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет. У то време, то је пре свега, град у који воде сви путеви – Рим. Пробијаће се до њега мукотрпно и лукаво преко суморних класа на Академији ликовних уметности у Рајићевој улици код Калемегдана, где ће морати да црта и слика наказне женске актове испред паравана од прашњаве јуте.

За то време Рим блешти свим светлима живота; виа Маргута са својим галеријама још увек је у великој моди, Ђорђо де Кирико пије сваког јутра капућино у „Кафе Греко” у виа Кондоти, у близини свог атељеа код Шпанских степеница. Ренато Гутузо је у пуној снази; његово црно-бело сликарство влада римским галеријама у којима се налазе још увек одсјаји великих сликара Сиронија, Кампиља, Бурија и Лућа Фонтане. Фелинијев „Сладак живот” (Анита Екберг купа се одевена у фонтани на пјаци Навона), уобличио је начин римског понашања. У такав град стиже млади Драгош са својим платнима која је већ дефинисао у Београду. Он не долази у овај град да нешто научи, већ да понуди свој већ обликовани свет.

Повремено долази у Београд који је суморна балканска провинција. На глави носи тропски шешир, а на ногама елегантне чизме невероватно меке коже испод јахаћих панталона. Његова млада лепа жена, пијанисткиња, прати га боса. Необичан, екстравагантан пар за шездесете у Београду. Драгош је весник једног новог, чудног света у, тада, још увек сивом, социјалистичком Београду. Он прича о Јакопетијевим филмовима „Мондо кане” и „Африка адио”, говори о Пазолинијевим романима и филмовима, „Вита виоленца”, о сликарским револуцијама... Својим одевањем и понашањем навлачи на себе завист и притајену мржњу, која ће га пратити све до смрти.

Под сводовима атријума манастира Крка, нашем ратном штабу, где жуборећа вода клизи преко маховине на огромном камену-фонтани у сред дворишта, Драгош ми се исповеда. Признаје ми да се стиди испразности свог претходног живота у коме му је било стало до добрих или лоших критика, награда, отварања и јавног живота, места на којима се добро једе и на којима треба бити виђен... Овај рат је све изменио и он је, каже, потпуно други човек.

Без монографије

У манастиру нема ничег другог за јело сем печене јегњетине. Стада су се размножила, али нема ничег за салату. Испоставља се да Драгош не подноси јагњетину и да је на њу алергичан. Жваће ћутећи комад старог црног хлеба. За трпезом је и један стари Рус, божји човек, ходочасник, Стрељцин. Он месецима обилази српске богомоље молећи се за спас нашег народа. Драгош и он разговарају о последњим данима Лава Николајевича Толстоја, који је побегавши из Јасне пољане, умро у спаваћој соби отправника возова станице Астапово. Стрељцин тврди да су Толстоја отровали масони јер је хтео да се исповеди чувеном старику и да му открије њихове тајне.

Никада га нисам видео срећнијег него на крми старог турског једрењака „Џафер Оглу” док смо се приближавали делу обале одакле ћемо се упутити дубоко у копно, у Ефес. На столу, козји сир, маслине и растворена књига Хераклитових мисли о смрти. Драгош као да се припрема за одлазак. Исте јесени прилази нам за сто у башти Клуба књижевника у Француској 7 и саопштава савршено мирним гласом да има карцином, а затим се враћа за свој сто.

Занимљиво, Драгош који је отварао безброј изложби и написао на стотине каталога за изложбе другима, сам нема ни најмању монографију о свом сликарству.

Он има времена да чека на њу.

Ми немамо.























ДРАГОШ
Момо КАПОР


Пет минута после поноћи, у петак, 22. јула, у својој родној кући у тихој и сеновитој чубурској улици, сликар и писац Драгош Калајић затворио је круг дуг шездесет две године. Овде је у дугим и досадним летњим поподневима испод гранатих липа као дечак сањао о обећаној земљи Италији и Риму у коме су живели уметници којима се дивио; одавде је, као младић, са оскурним пртљагом и имагинарним музејем у глави, попут оног Малроовог, отпутовао у град својих снова и разапео прва италијанска платна. Он није дошао у Вечни град да учи (већ је готово све знао о сликарству) него да понуди свој свет који је од отпадака сакупљаних из случајних часописа, репродукција из књига, одломака филмова и текстова сажимао лепећи их као један велики колаж у своју стару дечачку идеју о мулти-слици. Њему није било довољно једно платно и једна визуелна ситуација на њему, желео је да ликовно дело споји са филмским кретањем којим се заразио као један од заточеника београдске Кинотеке. Ту чаробну мулти-слику остварио је пре Ендија Ворхола и та чињеница забележена је у италијанским историјама модерне уметности.
Миљеник најексклузивнијих римских галерија вратио се на врхунцу италијанског успеха поново на Чубуру, одакле је већ почетком седамдесетих година у узбудљивој телевизијској серији сниманој у Њујорку објавио да је “цар го, а да су кројачи царевог новог одела у стилу поп-арта обичне варалице”.
Као један од ретких европских интелектуалаца и рођени џентлмен, оставио је и галерије и салоне у којима је бриљирао својом виспреношћу и многобројним страним језицима и у изрешетаним “пуховима” кренуо на ратишта Крајине и Херцеговине, по друмовима изровашеним гранатама, спокојно читајући у вожњи списе Марка Аурелија на латинском. На првим линијама ратишта нисам видео храбријег човека од њега. Правио је интервјуе са борцима док су ројеви метака зујали око њега. Изгледа да је са смрћу био на ти. Метак га није хтео. “Читавог живота мислио сам да учим како живети – записао је Леонардо да Винчи – а у ствари, учио сам како умрети!” Са истим миром гледао сам га како спава огрнут шаторским крилом по рововима Малог Алана на Велебиту и у дворцу своје супруге Верице у Риму. Није правио разлику између најелитнијег ресторана на Трастевереу или бриселском гастрономском дварту и војничке кантине у билећкој касарни или тањира чорбе у Дивоселу у Медачком џепу.
Патриотизам за њега није било занимање нити политички програм; то је био део нормалног кућног васпитања у породици чији су преци били угледни народни трибуни из Равних котара и куле Јанковић Стојана. Била је права привилегија гледати га како се брине о грофици Џини Маранцани-Висконти док смо је водили, између два окршаја, по крајишким врлетима да напише своје сјајне репортаже за “Ил Манифесто” и књигу коју је касније објавила. Следио је свој велики узор Курција Малапартеа, који је у своје време такође био ратни репортер и написао две књучне књиге за Калајића: “Кожу” и “Kapput”.

И најзад, овог врелог јула 2005. тај велики круг спојио је са својом почетном тачком: Драгош Калајић се вратио из свог римског сна да умре у родној кући на Чубури одбијајући да га његови ближњи пренесу у болницу. Заједно са њим отишла је и једна огромна, готово Александријска библиотека коју је имао у глави и један пребогат музеј слика које је волео и о којима је сањао, али остао је траг који су означиле његове књиге, репортаже и платна, а изнад свега једна ренесансна личност, тако ретка у нашим крајевима.
Драгош Калајић има времена да чека своје заслужено место у нашој историји савремене уметности.
ИНТЕРВЈУ СА ДРАГОШЕМ КАЛАЈИЋЕМ


ПИСАЦ И СЛИКАР ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА “ОГЛЕДАЛО”, О СРПСКИМ ПЕРСПЕКТИВАМА НАКОН ТЕШКИХ РАЗАРАЊА ЗВАНИХ ТРАНЗИЦИЈА

Издаја се не исплати
• Никад у својој повести западноевропски народи нису се налазили у горем стању него данас • Национално и духовно заједништво бивају извргнути руглу у корист идеологије либералне себичности, потрошачке саможивости, ужасног страха од живота и паничног страха од смрти • Боље је остати веран правди у поразу, него сужањ неправде у победи • Шта неко може пружити себи и свом народу ако је изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе • Највећа кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне и издајнике • Важност Космета за стварање “треће америчке империје” • Велепљачка чији смо сведоци није сама себи сврха, него је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције, а слободне нације у гомиле робова • Реч “педеру” користили смо као псовку, нисмо веровали да тако нешто постоји • Уз лаковерност, главна српска мана су малодушност и спремност да “од свега дигну руке” • Војно, политички и морално Срби су остали непоражени • Тешка, смртоносна болест много је већи испит од рата

Недавно је у Београду промовисана Ваша нова књига, “Европска идеологија”. Шта чини базичне постулате на којима она почива?
— Ту студију покренула је једна темељна сумња: да ли је Европска унија доиста европска, односно да ли она верно изражава и заступа особености политичког бића Европљана? Одговор на то питање изискује поседовање критеријума препознавања европског идентитета. Реч је о једном од “немогућих” питања јер тај идентитет нико до сад није успео да одреди. Мислим да су претходне потраге биле осуђене на неуспех силом безразложних ограничавања повести Европљана. Примерице, судећи по наставном програму Европског универзитетског института у Фиренци, Европа и Европљани су рођени с ренесансом и протестантизмом. Такво сужавање неминовно ствара једну лажну и изобличену, патрљасту и патуљасту слику Европе и Европљана.
Један веома просветљени папа из јесени средњег века, Енеа Силвије Пиколомини — иначе заслужан за обнову употребе именица “Европљани”, након вишевековног заборава — сматрао је да је европска цивилизација рођена венчањем вредности Рима, Атине и Јерусалима. Његову теорију је преузео и развио духовни отац Европске уније, Дени де Ружмон, чија сам главна политичка дела објавио осамдесетих година, у својству уредника издавачког предузећа “Књижевне новине”. Судећи по увидима које сам стекао и изложио, Рим, Атина и јерусалимска сцена Христосовог устанка против духа Старог завета су прилично позне станице на великом маршу Европљана, започетом у преисторији, вероватно у тринаестом миленијуму пре нове ере, силом нагле глацијације, из хиперборејског завичаја, о чему нам сведочи низ древних традиција, од ведских химни и “Вендидад” до хеленских митова и наше народне поезије, како сам предочио у предговору Тилакове студије “Арктичка прапостојбина Веда”. Стога греше сви који Платоново “Државу” читају као некакву утопију. У питању је последњи и најпотпунији опис древног евроаријског и европског уређења, чији су се идеали па и неки конститутивни елементи сачували до Француске и Октобарске револуције. Тим идеалима припада будућност Европе, након слома ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.
ОДБРАНА ЈЕЗИЧКИХ ИЗВОРА
• Неки Вам замерају због коришћења кроатизама?
— Они не познају језик који хоће да чувају. Хрвати данас говоре западном варијантом српског језика, коју су усвојили, на плими југословенске идеје, у 19. столећу, одбацивши своје дијалекте, кајкавски и чакавски. С обзиром да ни најпросвећенији Хрвати нису у стању да позитивно одреде свој идентитет већ само негативно, препознајући се као “не-срби”, трудећи се стога да им говорни језик буде по сваку цену различит од текућег српског — они често захватају у старије слојеве трезора нашег језика, одакле изводе на видело савремености многе драгоцене речи, спасавајући их од заборава, на чему сам им дубоко захвалан. Зашто бих ја користио, примерице француску реч “ниво” кад имам исконску српску реч “разина”? Мени треба замерити због недостатка доследности. Требало би одбацити и латинска имена месеца и усвојити српска, која данас користе Хрвати, бројати српске тисуће уместо грчких хиљада, залагати се за “уљудбу” уместо за “културу”, јер први израз, српски, боље и дубље означава тај појам. Замерам себи и због недостатка одлучности да одбацим наопако правило “пиши како говориш“, које је уклонило све бране спрам пропадања нашег језика, јер урођена лењост човека нагони да говори све простије, исквареније и лошије, како је добро уочио Жозеф де Местр у “Петровградским разговорима”.
• Током последње деценије 20. века више пута сте истицали да српска борба за очување суверенитета, слободу и опстанак у сопственој држави представља “европску авангарду”. После свега, знајући расплете и држање западноевропских народа (не, дакле, само влада), постоји ли уопште Европа о којој говоримо и чија авангарда је требало да будемо?
— Реч је о цитату. Наравно, и ја мислим да су Срби у авангарди покрета ка новој европској цивилизацији, али због урођене скромности то никад први не бих рекао за народ коме припадам. Тај дубоки смисао српске борбе први су јавно уочили — а ја сам то пренео — идеолози руског неоевроазијског покрета, попут Александра Проханова и Александра Дугина, које сам заједно с првом групом руских ратних извештача довео на бојишта где се бранила Република Српска, 1992. године. И да ми неко ту нешто не би замерио, морам истаћи како сам се добро побринуо за њихову безбедност, чак терајући их да скоро свуда носе панцирске заштите од метака или гелера.
Иначе, права Европа се геополитички простире од Рејкјавика до Владивостока. Никад се у својој повести западноевропски народи нису налазили у горем стању. Осећања националног и духовног заједништва бивају систематски обесмишљавана и извргавана руглу у корист идеологије либералне себичности која људска бића претвара у подљуде, у саможиве потрошаче, опседнуте ужасним страхом од живота, паничним страхом од смрти те очајничком усамљеношћу. То је једна од последица слома традиционалног поретка врлина, хришћанске вере те пораза Европе у Другом светском рату, коме је уследила окупација од стране интернационале финансијског капитала и дужничке економије, што је претходно овладала британским острвима и америчким народима.

ГЛАСОВИ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА
Ми смо много буднији и живљи од наших западних рођака захваљујући и чињеници да вековима бранимо ову крајину Европе, да смо вековима први на удару свих освајачких похода. Већ је Црњански, у роману “Код Хиперборејаца”, уочио како су се тамо где је он рођен народи вековима жилаво борили против хришћанске инвазије, док су пак наши северни или западни рођаци падали и капитулирали такорећи преко ноћи. У роману “Последњи Европљани”, као и у студији “Европска идеологија” подсећам на херојску и очајничку борбу румунског суверена Стефана Великог против турских завојевача. Нико му из западне Европе није пружио тражену војну помоћ, а и оно мало новца што је било скупљено угарски краљ је утајио уместо да му преда. Тек два века након Косовског боја у западној Европи стиче се свест о њеном правом смислу, па Ђовани Карло Сарацени, у својој повести ратова, објављеној 1600. године, уочава како “преголема освајања Турака вуку корене из неслоге хришћанске”.
Ипак, има ту некаквог напретка. Прошло је једва четири године од кад је италијанска издавачка кућа “Ал инсенја дел Велтро” објавила мој осврт на смисао атлантске агресије и српске борбе, насловљен “Србија, одбрана Европе” а данас, на страницама баш данашњег издања недељника “Ил федерализмо”, гласила владајуће Лиге Норд, читам и сад вам преводим једно охрабрујуће опажање њеног идеолога Макса Ферарија, изложено у огледу под насловом “Косово, последња одбрана”:
“Дакле, (атлантска) агресија на Србију отворила је чувени ‘исламски коридор‘ о коме већ годинама говори Драгош Калајић, који је у тексту ‘Србија, одбрана Европе‘ објаснио значај српског бедема за Европу, значај те последње препреке ширењу турско-исламских хорди по нашој земљи. Нажалост, Калајића нису послушали, па је данас тај коридор не само отворен већ и проширен јер трупе НАТО-пакта и полиција ОУН све чине осим да се супротставе албанским мешетарењима и да онемогуће ужасна насиља против Срба, препуштених на милост и немилост фанатика који су ових дана убијали, силовали и палили куће оних што се још одупиру на својој земљи.”
Ти и такви, за сад ретки гласови будне западноевропске свести и савести постаће, уверен сам, у све тежим временима која долазе, све бројнији и јачи, предводећи, коначно, велико усправљање Европљана које сви жељно очекујемо.

БЕЗУСЛОВНО СЛУЖЕЊЕ ПРАВДИ
• Чврсто уверени да су и небеска и земна правда на њиховој страни, Срби су веровали да ће у одбрану Правде, не у одбрану Срба, одлучније устати више кључних европских држава и народа. Дакле, та нада је била наивна?
— Да, али управо њена природа, коју сте добро именовали, осведочава племенитост српског човека. Римски патрицији су за себе говорили: “ми, наивни људи...” Иначе, треба се чувати малодушности коју могу изазвати призори скоро редовних, спољних тријумфа неправде, наоружане већом силом, над правдом. Битно је да ми мислимо и деламо саобразно Правди, дакле изнад сваког условљавања жудње за победом или страха од пораза. Боље је бити веран правди и у поразу, него сужањ неправде у победи. Шта ја могу пружити себи и свом народу ако сам изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе? И о томе говори “Европска идеологија”, јер и своју визију идеалне државе Платон излаже понукан једним младалачким, разочараним приклањањем сили уместо правди.
Овде је неопходно истаћи часни изузетак италијанског народа, чија је скупштина, 19. маја 1999. година, огромном већином претежно десних гласова, наложила влади левог центра да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања Србије и за отварање дипломатских путева решења косовско-метохијског проблема. Влада се оглушила о тај захтев, као што је претходно донела одлуку о учешћу италијанских војних снага у агресији по цену гажења низа одредби Устава и закона. Једна србомрзитељка, горопадна попут Олбрајтове или Холбрука, дакле Ема Бонино — иначе “прослављена” јавним демонстрацијама технике “абортирај сама”, уз помоћ пумпе за точкове бицикла а тада министар Европске комисије за питања избеглица и људских права — вриштала је како Италију треба да буде срамота што је једина чланица Атлантског савеза где Срби побеђују у медијском рату, проказујући ме као главног кривца. Не, нисам ја био виновник те једине српске победе у медијском рату већ ванредна хуманост и бистра памет Италијана коју мора имати у виду свака наша истински патриотска спољна политика.

ЕЛИТА ВРЛИНА, НЕ ПОСЛУШНИЦИ
• Шта су, по Вашем мишљењу, кључне грешке српске политике у том раздобљу?
— Све моје анализе уверавају ме да је наше поколење добило ванредну част да се суочи с нагомиланим бременом катастрофалних последица низа кобних политичких грешака које су починиле претходне генерације, почевши од срамног убиства Александра Обреновића. Битне грешке политике о којој је реч потичу из необразованости наших политичких и интелектуалних елита или псеудоелита, од врхова државне управе и војске до САНУ. Они су се суочили с кризом и разарањем Југославије имајући једну инфантилно припросту и нетачну представу о савременом свету. Нису знали да америчка олигархија, наследница британске, псеудоимперијалне, наставља да води вишевековни необјављени рат против хришћанске Европе.
Осим тога, челници тих елита или псеудоелита били су дуго и дубоко уверени да ће Запад имати у виду српске жртве и своје моралне дугове те да ће посредовања Европске заједнице и САД уважити српске националне интересе. Ту самообману подржавало је и бесловесно уверење како Југославија — као бивша тампон-зона у судару идеологија — сломом биполарне структуре света губи сваки значај. Да су речене елите или псеудоелите користиле геополитичку оптику уочиле би да је управо распадом биполарног света наш простор попримио врхунски значај. У домену ратоводства било је погрешно очекивање да ће посредници са Запада уважити ратне границе и фактичко стање етничких подела. Требало је извршити војни удар док је постојала СР Југославија или бар потом офанзивно ићи до краја, узети све па онда преговарати о поделама, на основу Устава који је савезну државу одређивао као заједницу конститутивних народа а не република.
Посебна грешка је продужење “негативне селекције”, својствене претходном систему, што је у врхове политичких странака на власти и у опозицији доводило често најгори људски материјал, заправо покретне изложбе “рајинског менталитета”, који је Цвијић добро дијагностицирао и описао. Највећа политичка кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне или издајнике. Тако је једна издајница на месту министра културе отворила врата Сорошевој инвазији, која је силом новца и поткупљивања веома брзо освојила већи део медијског простора. Српски националисти били су изложени највећем подозрењу, држани на одстојању од главних медија, па и прогањани а овдашње слуге непријатеља, “мондијалисти”, уживали су подршке и повластице такозваног “Милошевићевог режима” који је финансирао чак и отворену антисрпску пропаганду, попут филма “Буре барута”. Праву оргију “рајинског менталитета” на власти видели смо у периоду од кобног 5. октобра 2000. године. Дакле, први задатак патриотских снага је да укину те обрну “негативну селекцију” и да покрену образовање истинске политичке елите. Да одбаце инфантилно шешељевско начело, скројено баш по узору на оријентални деспотизам а које гласи: “више волим да у странци имам глупе али послушне него паметне а непослушне”.

КОСМЕТ — ИМЕ ДВОСТРУКЕ ПАТЊЕ
• Иако је епицентар светских збивања измештен у Средњу Азију, на “азијски Балкан”, дробљење европског Балкана изгледа није завршено (о чему сведоче, по истом клишеу, збивања на Космету, југу централне Србије, у Македонији и Српској). И зашто су самозвани глобални управљачи одабрали, од свих балканских народа које су “имали на располагању”, да одиграју пре свега на шиптарску карту?
— Управо и та чињеница нам указује на огромни геополитички значај нашег простора за стратегију прекоатлантског, заклетог непријатеља хришћанске Европе. За ту стратегију Космет је битна карика “исламске трансверзале”, коју амерички аналитичари Мајкл Линд и Џекоб Хајлбрун зову “трећом америчком империјом”. У перспективи уласка Турске у Европску унију тај појас муслиманских или полумуслиманских земаља треба да пружи јединствени копнени пут за мирнодопску инвазију азијских маса, надасве из Турске и Централне Азије, где туркофони листом траже и добијају турско држављанство. Сад све зависи од тога да ли ће крајем године Европска унија дати зелено светло за приступ Турске или не. Ако га да — биће то крај европске Европе, а Вашингтон ће притиснути Брисел да што пре прими Србију и Црну Гору, земље намењене великом, планираном повратку Турака на Балкан. У противном, вашингтонски стратези ће настојати да нам препрече сваки приступ Европској унији и да албански терор овлада југом централне Србије, запречујући саобраћај и сваки развој дуж Десетог коридора. Можда је излишно истицати да су за све те прљаве послове исламизирани Албанци идеално оруђе, испробано још од Османлија.
За мене је Космет име двоструке патње, дакле не само због страдања српског народа већ и због страшне одрођености и изопачености у којој се налази албански народ. То је изгледа трајна последица вишевековне османлијске окупације.
• Србија је у протекле три године подвргнута кажњавању изнутра званом “транзиција”. Како Ви сагледавате смисао, досадашње билансе и даље перспективе тог процеса?
— Због разорних учинака “транзиција” личи на неко кажњавање, али је у питању техника отимања и пљачке народне имовине од стране страних освајача и њихових домаћих колаборациониста, обично продатих политичара и криминалаца. Иначе, та пљачка није сама себи сврха већ је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције и протекторате а слободне нације у гомиле нових робова. Реч је о настојању да се посредством војне силе и корупције локалних псеудоелита те америчке поткултуре и либералкапиталистичке идеологије остваре они циљеви ка којима је тежила интернационала финансијског капитала финансирајући извоз комунистичке револуције у Русију. Њихова очекивања су била изневерена а планове им је помрсио друг Стаљин. Узгред речено, и зато ја носим часовник с ликом друга Стаљина а не само зато што ми га је поклонила прелепа и препаметна Ивана Жигон.
Краткорочно гледано, ја видим само наставак разарања националне економије и распродаје имовине отете народу противуиставним законом о приватизацији, јер су досманлијски идеолози “транзиције”, дакле самозвани “експерти” Г17, у новој влади добили места извршне власти. Суноврат ће бити настављен све док се не успостави влада патриота, оданих народу уместо вашингтонским душманима.
МОРАЛНИ КЕПЕЦИ И ОПТИКА ГМИЗАВАЦА
• Судећи по најновијим збивањима на Космету и по односу “међународне заједнице”, сервилност ДОС-овог режима није се исплатила Србији?
— Знате шта: могуће је ствари и појаве гледати и с тачке гледишта гмизавца а не усправног бића, али и из те спознајне перспективе морало је бити јасно да се сервилност не исплати. Зато ја не верујем у искреност јадања разноразних човића због тобоже касног сазнања да су све приче о “мултикултурном друштву” биле празне. Они који су српски народ годинама обмањивали како је једини узрок свих проблема на Косову и Метохији тобожњи недостатак демократије и како ће све постати идеално чим “оде Милошевић” — добро су знали да лажу, за чији рачун и за колико пара. Свети задатак прве истински патриотске владе је да све виновнике таквих лажи, издаја и пљачки народне имовине изведе пред суд и силом доказа најстроже казни. Мора се дати јасан сигнал не само савременим већ и свим будућим потомцима “рајинског менталитета” да се издаја не исплати, да ће бити примерно кажњена. Неопходно је истаћи да су српски народ издали и неки црквени високодостојници, попут владике Артемија, који је уз помоћ свог скутоноше сумњиве хормоналне структуре, посредством Интернет-а, уочи “хуманитарне интервенције” НАТО-а све учинио да је оправда.
Наравно, продане душе добро знају, кад ујутру стану пред огледало, да брију или шминкају ђубре. И као што болесни од куге, губе или сиде завиде здравима, па настоје чак и да их заразе — тако и овдашњи издајнички, мондијалистички олош завиди онима који упркос свему и свима стоје управно и зову се Срби. Зато се мондијалисти толико горопадно залажу за брисање српског имена из Устава, за “лустрацију” и “денацификацију”, што су “интернационални” називи за негдашње руско и немачко искуство “чишћења мозгова” те “брисања карактера”, а данас за расрбљавање.
• Нарочито важне области ка којима је усмерено штеточинство “денацификатора” су образовање (школство) и култура...
— Ствари ваља сагледати даље од улоге овдашње послуге, попут оног министра-пијандуре, који је спроводио америчке програме за дебилизацију и кретенизацију наше омладине. У питању је део вековног рата атлантског Левијатана против европског система образовања, у коме је већ током Другог светског рата амерички геополитичар Николас Спајксмен уочио компаративну предност и узрок светске суперирности Европљана. Наравно, САД су принуђене да увозе европске мозгове, плодове европског система образовања, против кога се боре, што је парадокс својствен сваком паразитском животу.
И ту стојимо пред светим задатком будуће владе патриота, која мора обновити оно најбоље што је својствено нашем, односно европском систему образовања, почевши од обнове класичне гимназије. Неопходно је обновити и друштвену или националну солидарност спрам општег образовања. Дубоко је нељудски либералкапиталистички систем који омогућава образовање само деци богаташа или платежно способних, док су деца сиромашних ту осуђена на незнање, па макар била и генијална. Осим тога, неопходно је обновити и социјалистички систем потпуне, државне бриге за младе посредством одговарајуће мреже ваншколских активности. Добро знам о чему говорим: ја сам дете таквог система коме треба да захвалим што сам научио да се дружим, да се удварам девојкама, да жудно читам велике песнике, да играм танго и да пуцам, али и да скијам кроз дубоки снег, да сам опстајем у дивљини хранећи се змијама и корењем... Нисмо ми имали ни једну секунду слободног времена за досаду а камоли за некакво безнађе и дрогу. И још нешто: што рече Рајко Петров Ного, ми смо користили реч “педеру”, као псовку, али нисмо веровали да тако нешто може да постоји.

ФУНКЦИЈА УНАКАЗИВАЊА КУЛТУРЕ
• Политичка класа у Србији дуго већ игнорише фундаменталну важност културе, иако чак и Збигњев Бжежински отворено проглашава културу једним од четири стуба “америчке светске хегемоније”. Незнање, кратковидост или зла намера?
— То је понекад тешко разлучити. У време најгорих санкција драги пријатељ и велики борац Небојша Богуновић увео ме је, упркос јуловским противљењима, у Савет БЕЛЕФ-а, смишљеног да Београђанима, онемогућеним несташицама да негде летују, пружи ваљану културну забаву. Наоружан чињеницом да су се само уметници православних земаља усуђивали да крше санкције, ја сам се, свим силама, заложио да тај фестивал преобразимо у јединствени Сабор култура православних народа. Томе се бесно супротстављао председник Савета, некад угоститељ, тада ректор Београдског универзитета и потоњи амбасадор у Кини. С тезом јуловског мондијализма како “ми морамо бити отворени према целом свету”. Ја сам узвраћао како држава финансира чак и педерски фестивал, БИТЕФ – па зашто онда не би имала и један за културу православних народа. Након вишедневних и мучних препирања, захваљујући потпросечној интелигенцији опонента и Богуновићевој бирократској вештини, успео сам да изнудим усвајање програма који сам понудио и компромисни, премда рогобатни назив, нешто као Сабор култура источно-хришћанског света. Никад Београд у својој повести није добио као тада толико обилну културну понуду највише класе, од светске премијере филма Никите Михалкова до наступа целокупног ансамбла Руске армије Александров, упркос јавних протеста издајничког министра иностраних послова Козирјева, алијас Фридмана.
Следеће године поменути председник није ме звао у Савет и тако је идеја Сабора била потопљена. Ето питања: да ли је дотични такво штеточинство чинио као борбени атеиста, из незнања или зато што је био стипендиста Фулбрајта? И шта рећи за држање председника јединственог и светског научног скупа, посвећеног изазовима “новог светског поретка”, који смо тада организовали у оквиру БЕЛЕФ-а. Тај сад већ одавно покојни академик и лингивста - иначе првоодговоран за срамни покушај изгона ијекавице из српског језика – супротставио се захтеву огромне већине страних учесника да се скуп крунише резолуцијом у прилог српске борбе. Зашто је то чинио? Да ли зато што је пореклом Хрват (како су једни тврдили) или зато што је био масон, дакле подложан туђинској власти (како су други тврдили)?
Једно је извесно: непријатељи хришћанске Европе те и Србије добро познају значај културе и зато својим овдашњим слугама налажу да је систематски затомљавају. У домену елитне уметности, у свету под сенком Запада, суштински смисао већ вишедеценијског подржавања и слављења апсурда и изопачења, наказности и чудовишности почива у стратегији одбијања народа од истинске уметности, која га уљуђује и усправља, васпитава и образује, оплемењује и храбри. Тако народ бива принуђен да троши америчко поткултурно смеће које проповеда да је љубав секс, да је Бог заправо новац те да људски живот не вреди више од шаке долара.
Уосталом, сетимо се да је у агресији НАТО-а на Косову и Метохији страдало око шездесет цркава и манастира а да је само једна од хиљада џамија била оштећена, вероватно зато што је одговорни пилот бомбардера нешто побркао. Реч је о нихилистичкој традицији, о којој говори једна личност романа “Последњи Европљани”: у Другом светском рату англоамерички бомбардери су редовно циљали најстарије цркве и историјске споменике, управо у дане највећих хришћанских празника.

НАРОД ЗАГЛЕДАН У ВЕЧНОСТ
• Српски народ и даље, у непрекинутом низу већ пуних петнаест година, пролази кроз тешка и најтежа искушења. Видите ли у народу довољно снаге да, упркос свим страшним ударцима “остане у седлу”?
— Српски народ сад добро зна да мора остати у седлу јер ће му бити много горе ако падне. То личи на тактику једне старине који у рату што је за нама, за разлику од његових много млађих сабораца, није утекао пред навалом вишеструко бројнијих муслимана већ је остао да сам брани положај, пуцајући наизменично из низа различитих оружја које су страшљивци оставили, стварајући тако утисак да је чета на броју и непоколебљива. Када сам га упитао одакле му толика храброст да остане и сам одбрани положај — он ми је намигнуо: “Ма каква храброст! Морао сам, бре, да останем јер сам добро знао да ме ове моје старачки клецаве ноге не би далеко одвеле.”
• Видите ли одговарајућу елиту која би била кадра да предводи народ на таквом деспотстефанском путу?
— Да Вас подсетим: када је господин Слободан Милошевић, из Хага, предложио да будем кандидат опозиције на председничким изборима — ја сам уз дужне захвале то одбио сматрајући да могу много више пружити на месту председника будуће патриотске владе. Имао сам у виду не своје моћи и способности већ своје познавање моћи и способности низа стручњака из наше земље и расејања, који би умели да покрену велики препород Србије. Реч је о људима који су непознати широј јавности јер нису партијски или медијски експонирани.
• Видели сте током деведесетих изблиза и фронт и дубоку позадину, и просторе осветљене рефлекторима јавности и оне тихе салоне дубоко иза кулиса. После свега, које врлине и које мане нашег народа бисте нарочито истакли?
— Правило тог искуства гласи: што се више приближавате првим, ватреним линијама фронта — то срећете све боље људе. И обратно, одлазећи од фронта, ка дубокој позадини, сретао сам све горе а најгоре у родном Београду. Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се “од свега дижу руке”. Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да “од сада мисли само на себе”, да “пара буши тамо где сврдло не може”, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота — Србин то чини бесно, као из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника охрабрење да буде оно што доиста јесте, достојан српске традиције. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација, попут Српске радикалне странке: показати делима да нико међу нама није сам и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: ми, они којих више нема и они којих још нема.
Наш непријатељ нас оптужује да смо фиксирани на своје жртве, да живимо у прошлости. Све погрешно. Јединствена одлика Срба је њихова стална загледаност у неки хоризонт будућности. Када би тај порив продужили даље од пуких повода уочили би да је Србин заправо загледан у вечност, на коју лепо упућују иконе светаца у нашим домовима. И када гледамо у прошлост — ми смо заправо загледани у вечност. Управо та наша присутност мислима и осећањима у вечности чини нас несаломљивим у свакој садашњости.

СРБИ ОСТАЛИ НЕПОРАЖЕНИ
• Сматрате, дакле, да се из искуства пораза и губитака може стећи оно што ће нас прекалити и оплеменити, учинити бољим и јачим?
— Ви сте заправо одредили наше суштинско историјско искуство. Захваљујући тим вишевековним каљењима српски народ и српска војска били су у стању да толико дуго одолевају санкцијама и навалама највећих сила света те коначно најјачој армији света. Ипак, ми смо војно, политички и морално остали непоражени јер НАТО није успео да изнуди свој главни стратешки циљ, записан у ултиматуму из Рамбујеа: окупација целокупног простора Србије и Црне Горе. Да нам је пијани Јељцин продао ракетни систем С300, који је био тврдо обећао председнику владе народног јединства, Мирку Марјановићу — атлантски зликовци не би се усудили да нас нападну. Србе је поразила српска лаковерност и малодушност.
• И у свом личном искуству, на личном примеру, искушавани болешћу, показали сте како се остаје “усправан међу рушевинама”. Да ли је у Вашем “једном погледу на свет” дошло до неких померања под светлом таквих личних искустава и искушења?
— Не, никакве промене у погледу на свет та болест није изазвала. Једино сам променио однос према себи. Претходно сам био сумњичав према квалитету људског матери



СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОТИВПОКРЕТА
• Као једина делотворна алтернатива наказном свету под жезлом американизма, и даље се испоставља велики евроазијски савез и противпокрет за мултиполарни свет. Какве су реалне шансе да до таквог противпокрета дође и ко би могао бити његов пијемонт?
— Таква алтернатива је не само могућа већ и неминовна. Суштина “американизма” је растући паразитизам који је попримио већ планетарне размере. Ако не буде заустављен појешће свет те и себе. Главни правац његовог освајачког похода је евроазијско “срце света”, првенствено нетакнута богатства Сибира. Али, замајан неочекиваним а дугогодишњим отпором Срба, атлантски Левијатан је страћио драгоцено време и пропустио идеалне прилике за разарање руске државе на низ државица — како је јавно прижељкивао државни секретар САД Џемс Бејкер, 1991. године — те за освајање Сибира. Идеалне прилике и услове пружала је владавина русофоба попут Гајдара и Чубаиса, под окриљем пијаног Јељцина. То време је прошло и Русија се сада незадрживо опоравља и уздиже. Она ће бити средиште кристализације великог евроазијског савеза.


ЕВРОПСКА ПОМРЧИНА
• Доста времена у протеклих неколико година проводите у Западној Европи и располажете свежим утисцима отуд. Да ли је стање духова на западу заиста толико лоше, или то само изгледа, виђено одавде, из Србије?
— Стање је много горе јер су се политичке, економске и верске елите углавном продале или предале. Уклањање свих одбрана и заштита националних економија спрам сила глобализације и закона слободне конкуренције обара и руши све високе европске стандарде живота и своди их ка кинеским или трећесветским разинама. Истовремено, западна Европа преживљава мирнодопску инвазију трећесветских маса жртава америчке дужничке економије, што прети да до краја века Европљане претвори у националне мањине. То самоубиство подржавају политичари који се удварају имигрантима очекујући њихове гласове, индустријалци који добијају ропски јефтину радну снагу и католичка црква због тога што је угошћавање имиграната веома уносно а и због блесаве наде да ће преверити муслимане. Само једно брзо и драстично погоршавање услова живота — какво објективно очекујем а и прижељкујем — може пробудити у западним Европљанима инстинкте самоодржања и покренути их на устанак.

О САДАМУ И “ПРОГРЕСУ”
• Уметнички сте директор угледне галерије “Прогрес” у Београду и потписник текста у каталогу за недавно забрањену изложбу слика посвећених Садаму Хусеину. Шта заправо стоји иза забране и како је до свега дошло?
— Пре бих рекао да је тој изложби ускраћено гостопримство јер је сликар изневерио усмене и писмене договоре да понови каталог начињен за претходну, у Подгорици. Он је на корице посве различитог каталога, тик уз меморандум “Прогреса” ставио обавештење како се изложба приређује “у част борца за слободу и великомученика Садама Хусеина”. Немам ја ништа против да сликар има толико високо мишљење о бившем слуги америчких интереса — који је за радост њујоршких лихвара сатро милионе људи у осмогодишњем рату против Ирана — али не може он то да приписује једној пословној компанији, која никакве везе нема с политиком већ само племенито и пожртвовано, упркос свему, своје најелитније просторе предаје бесплатно уметности и култури. Жао ми је што је за такву подвалу била икскоришћено моје одсуство, због лечења и контроле, јер да сам био присутан ја бих то све решио много елегантније, без скандала и посета агената БИА-е.
КАРАЏИЋ ИЛИ О ПОВРАТКУ КРАЉА АРТУРА
• Како данас гледате на Вашег личног пријатеља, првог председника Републике Српске и једног од најпрогоњенијих људи савремене Европе?
— Сваки дан се у себи молим богу старе српске вере за његово здравље, слободу и постојаност. Видите, Радован Караџић је добар пример како ударци најтежих недаћа, калећи људски материјал, умеју из њега испољити најбоља својства, која би иначе остала скривена. Да није било свега што је било Радован Караџић би остао један из масе овдашњих провинцијски лаковерних или инфериорних поборника такозваних вредности западне демократије и либерализма, следбеник Фројдовог сујеверја, односно једне модерне гране јеврејске мистике те писац нама нејасних или недовољно јасних стихова. Ватре рата осветлиле су дубока значења и значаје тих стихова којих ни он сам није био свестан јер их је — уверен сам — из њега изговарао посве другачији дух, исконски песник. Те ватре сагореле су многе његове илузије и ја сам имао срећу да својим очима видим како се он брзо преображава и уздиже у фигуру коју ће будуће поколења Срба памтити као што наше памти деспота Стефана Лазаревића или цара Лазара. Ту његову величину уочили су и страни посетиоци, попут Владимира Волкова, Дела Горса или Федерика Дитура, који је, кад се вратио у Француску, обавестио Французе да се “краљ Артур са својим витезовима вратио на земљу и да се зове Радован Караџић” те да се с њима бори како би Европа поново постала узвишена и племенита.
 
Old March 20th, 2018 #20
Tiwaz
Senior Member
 
Tiwaz's Avatar
 
Join Date: Oct 2013
Location: Europa, Serbia
Posts: 778
Default Драгош Калајић 2

ИНТЕРВЈУ СА ДРАГОШЕМ КАЛАЈИЋЕМ


ПИСАЦ И СЛИКАР ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА “ОГЛЕДАЛО”, О СРПСКИМ ПЕРСПЕКТИВАМА НАКОН ТЕШКИХ РАЗАРАЊА ЗВАНИХ ТРАНЗИЦИЈА

Издаја се не исплати
• Никад у својој повести западноевропски народи нису се налазили у горем стању него данас • Национално и духовно заједништво бивају извргнути руглу у корист идеологије либералне себичности, потрошачке саможивости, ужасног страха од живота и паничног страха од смрти • Боље је остати веран правди у поразу, него сужањ неправде у победи • Шта неко може пружити себи и свом народу ако је изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе • Највећа кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне и издајнике • Важност Космета за стварање “треће америчке империје” • Велепљачка чији смо сведоци није сама себи сврха, него је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције, а слободне нације у гомиле робова • Реч “педеру” користили смо као псовку, нисмо веровали да тако нешто постоји • Уз лаковерност, главна српска мана су малодушност и спремност да “од свега дигну руке” • Војно, политички и морално Срби су остали непоражени • Тешка, смртоносна болест много је већи испит од рата

Недавно је у Београду промовисана Ваша нова књига, “Европска идеологија”. Шта чини базичне постулате на којима она почива?
— Ту студију покренула је једна темељна сумња: да ли је Европска унија доиста европска, односно да ли она верно изражава и заступа особености политичког бића Европљана? Одговор на то питање изискује поседовање критеријума препознавања европског идентитета. Реч је о једном од “немогућих” питања јер тај идентитет нико до сад није успео да одреди. Мислим да су претходне потраге биле осуђене на неуспех силом безразложних ограничавања повести Европљана. Примерице, судећи по наставном програму Европског универзитетског института у Фиренци, Европа и Европљани су рођени с ренесансом и протестантизмом. Такво сужавање неминовно ствара једну лажну и изобличену, патрљасту и патуљасту слику Европе и Европљана.
Један веома просветљени папа из јесени средњег века, Енеа Силвије Пиколомини — иначе заслужан за обнову употребе именица “Европљани”, након вишевековног заборава — сматрао је да је европска цивилизација рођена венчањем вредности Рима, Атине и Јерусалима. Његову теорију је преузео и развио духовни отац Европске уније, Дени де Ружмон, чија сам главна политичка дела објавио осамдесетих година, у својству уредника издавачког предузећа “Књижевне новине”. Судећи по увидима које сам стекао и изложио, Рим, Атина и јерусалимска сцена Христосовог устанка против духа Старог завета су прилично позне станице на великом маршу Европљана, започетом у преисторији, вероватно у тринаестом миленијуму пре нове ере, силом нагле глацијације, из хиперборејског завичаја, о чему нам сведочи низ древних традиција, од ведских химни и “Вендидад” до хеленских митова и наше народне поезије, како сам предочио у предговору Тилакове студије “Арктичка прапостојбина Веда”. Стога греше сви који Платоново “Државу” читају као некакву утопију. У питању је последњи и најпотпунији опис древног евроаријског и европског уређења, чији су се идеали па и неки конститутивни елементи сачували до Француске и Октобарске револуције. Тим идеалима припада будућност Европе, након слома ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.
ОДБРАНА ЈЕЗИЧКИХ ИЗВОРА
• Неки Вам замерају због коришћења кроатизама?
— Они не познају језик који хоће да чувају. Хрвати данас говоре западном варијантом српског језика, коју су усвојили, на плими југословенске идеје, у 19. столећу, одбацивши своје дијалекте, кајкавски и чакавски. С обзиром да ни најпросвећенији Хрвати нису у стању да позитивно одреде свој идентитет већ само негативно, препознајући се као “не-срби”, трудећи се стога да им говорни језик буде по сваку цену различит од текућег српског — они често захватају у старије слојеве трезора нашег језика, одакле изводе на видело савремености многе драгоцене речи, спасавајући их од заборава, на чему сам им дубоко захвалан. Зашто бих ја користио, примерице француску реч “ниво” кад имам исконску српску реч “разина”? Мени треба замерити због недостатка доследности. Требало би одбацити и латинска имена месеца и усвојити српска, која данас користе Хрвати, бројати српске тисуће уместо грчких хиљада, залагати се за “уљудбу” уместо за “културу”, јер први израз, српски, боље и дубље означава тај појам. Замерам себи и због недостатка одлучности да одбацим наопако правило “пиши како говориш“, које је уклонило све бране спрам пропадања нашег језика, јер урођена лењост човека нагони да говори све простије, исквареније и лошије, како је добро уочио Жозеф де Местр у “Петровградским разговорима”.
• Током последње деценије 20. века више пута сте истицали да српска борба за очување суверенитета, слободу и опстанак у сопственој држави представља “европску авангарду”. После свега, знајући расплете и држање западноевропских народа (не, дакле, само влада), постоји ли уопште Европа о којој говоримо и чија авангарда је требало да будемо?
— Реч је о цитату. Наравно, и ја мислим да су Срби у авангарди покрета ка новој европској цивилизацији, али због урођене скромности то никад први не бих рекао за народ коме припадам. Тај дубоки смисао српске борбе први су јавно уочили — а ја сам то пренео — идеолози руског неоевроазијског покрета, попут Александра Проханова и Александра Дугина, које сам заједно с првом групом руских ратних извештача довео на бојишта где се бранила Република Српска, 1992. године. И да ми неко ту нешто не би замерио, морам истаћи како сам се добро побринуо за њихову безбедност, чак терајући их да скоро свуда носе панцирске заштите од метака или гелера.
Иначе, права Европа се геополитички простире од Рејкјавика до Владивостока. Никад се у својој повести западноевропски народи нису налазили у горем стању. Осећања националног и духовног заједништва бивају систематски обесмишљавана и извргавана руглу у корист идеологије либералне себичности која људска бића претвара у подљуде, у саможиве потрошаче, опседнуте ужасним страхом од живота, паничним страхом од смрти те очајничком усамљеношћу. То је једна од последица слома традиционалног поретка врлина, хришћанске вере те пораза Европе у Другом светском рату, коме је уследила окупација од стране интернационале финансијског капитала и дужничке економије, што је претходно овладала британским острвима и америчким народима.

ГЛАСОВИ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА
Ми смо много буднији и живљи од наших западних рођака захваљујући и чињеници да вековима бранимо ову крајину Европе, да смо вековима први на удару свих освајачких похода. Већ је Црњански, у роману “Код Хиперборејаца”, уочио како су се тамо где је он рођен народи вековима жилаво борили против хришћанске инвазије, док су пак наши северни или западни рођаци падали и капитулирали такорећи преко ноћи. У роману “Последњи Европљани”, као и у студији “Европска идеологија” подсећам на херојску и очајничку борбу румунског суверена Стефана Великог против турских завојевача. Нико му из западне Европе није пружио тражену војну помоћ, а и оно мало новца што је било скупљено угарски краљ је утајио уместо да му преда. Тек два века након Косовског боја у западној Европи стиче се свест о њеном правом смислу, па Ђовани Карло Сарацени, у својој повести ратова, објављеној 1600. године, уочава како “преголема освајања Турака вуку корене из неслоге хришћанске”.
Ипак, има ту некаквог напретка. Прошло је једва четири године од кад је италијанска издавачка кућа “Ал инсенја дел Велтро” објавила мој осврт на смисао атлантске агресије и српске борбе, насловљен “Србија, одбрана Европе” а данас, на страницама баш данашњег издања недељника “Ил федерализмо”, гласила владајуће Лиге Норд, читам и сад вам преводим једно охрабрујуће опажање њеног идеолога Макса Ферарија, изложено у огледу под насловом “Косово, последња одбрана”:
“Дакле, (атлантска) агресија на Србију отворила је чувени ‘исламски коридор‘ о коме већ годинама говори Драгош Калајић, који је у тексту ‘Србија, одбрана Европе‘ објаснио значај српског бедема за Европу, значај те последње препреке ширењу турско-исламских хорди по нашој земљи. Нажалост, Калајића нису послушали, па је данас тај коридор не само отворен већ и проширен јер трупе НАТО-пакта и полиција ОУН све чине осим да се супротставе албанским мешетарењима и да онемогуће ужасна насиља против Срба, препуштених на милост и немилост фанатика који су ових дана убијали, силовали и палили куће оних што се још одупиру на својој земљи.”
Ти и такви, за сад ретки гласови будне западноевропске свести и савести постаће, уверен сам, у све тежим временима која долазе, све бројнији и јачи, предводећи, коначно, велико усправљање Европљана које сви жељно очекујемо.

БЕЗУСЛОВНО СЛУЖЕЊЕ ПРАВДИ
• Чврсто уверени да су и небеска и земна правда на њиховој страни, Срби су веровали да ће у одбрану Правде, не у одбрану Срба, одлучније устати више кључних европских држава и народа. Дакле, та нада је била наивна?
— Да, али управо њена природа, коју сте добро именовали, осведочава племенитост српског човека. Римски патрицији су за себе говорили: “ми, наивни људи...” Иначе, треба се чувати малодушности коју могу изазвати призори скоро редовних, спољних тријумфа неправде, наоружане већом силом, над правдом. Битно је да ми мислимо и деламо саобразно Правди, дакле изнад сваког условљавања жудње за победом или страха од пораза. Боље је бити веран правди и у поразу, него сужањ неправде у победи. Шта ја могу пружити себи и свом народу ако сам изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе? И о томе говори “Европска идеологија”, јер и своју визију идеалне државе Платон излаже понукан једним младалачким, разочараним приклањањем сили уместо правди.
Овде је неопходно истаћи часни изузетак италијанског народа, чија је скупштина, 19. маја 1999. година, огромном већином претежно десних гласова, наложила влади левог центра да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања Србије и за отварање дипломатских путева решења косовско-метохијског проблема. Влада се оглушила о тај захтев, као што је претходно донела одлуку о учешћу италијанских војних снага у агресији по цену гажења низа одредби Устава и закона. Једна србомрзитељка, горопадна попут Олбрајтове или Холбрука, дакле Ема Бонино — иначе “прослављена” јавним демонстрацијама технике “абортирај сама”, уз помоћ пумпе за точкове бицикла а тада министар Европске комисије за питања избеглица и људских права — вриштала је како Италију треба да буде срамота што је једина чланица Атлантског савеза где Срби побеђују у медијском рату, проказујући ме као главног кривца. Не, нисам ја био виновник те једине српске победе у медијском рату већ ванредна хуманост и бистра памет Италијана коју мора имати у виду свака наша истински патриотска спољна политика.

ЕЛИТА ВРЛИНА, НЕ ПОСЛУШНИЦИ
• Шта су, по Вашем мишљењу, кључне грешке српске политике у том раздобљу?
— Све моје анализе уверавају ме да је наше поколење добило ванредну част да се суочи с нагомиланим бременом катастрофалних последица низа кобних политичких грешака које су починиле претходне генерације, почевши од срамног убиства Александра Обреновића. Битне грешке политике о којој је реч потичу из необразованости наших политичких и интелектуалних елита или псеудоелита, од врхова државне управе и војске до САНУ. Они су се суочили с кризом и разарањем Југославије имајући једну инфантилно припросту и нетачну представу о савременом свету. Нису знали да америчка олигархија, наследница британске, псеудоимперијалне, наставља да води вишевековни необјављени рат против хришћанске Европе.
Осим тога, челници тих елита или псеудоелита били су дуго и дубоко уверени да ће Запад имати у виду српске жртве и своје моралне дугове те да ће посредовања Европске заједнице и САД уважити српске националне интересе. Ту самообману подржавало је и бесловесно уверење како Југославија — као бивша тампон-зона у судару идеологија — сломом биполарне структуре света губи сваки значај. Да су речене елите или псеудоелите користиле геополитичку оптику уочиле би да је управо распадом биполарног света наш простор попримио врхунски значај. У домену ратоводства било је погрешно очекивање да ће посредници са Запада уважити ратне границе и фактичко стање етничких подела. Требало је извршити војни удар док је постојала СР Југославија или бар потом офанзивно ићи до краја, узети све па онда преговарати о поделама, на основу Устава који је савезну државу одређивао као заједницу конститутивних народа а не република.
Посебна грешка је продужење “негативне селекције”, својствене претходном систему, што је у врхове политичких странака на власти и у опозицији доводило често најгори људски материјал, заправо покретне изложбе “рајинског менталитета”, који је Цвијић добро дијагностицирао и описао. Највећа политичка кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне или издајнике. Тако је једна издајница на месту министра културе отворила врата Сорошевој инвазији, која је силом новца и поткупљивања веома брзо освојила већи део медијског простора. Српски националисти били су изложени највећем подозрењу, држани на одстојању од главних медија, па и прогањани а овдашње слуге непријатеља, “мондијалисти”, уживали су подршке и повластице такозваног “Милошевићевог режима” који је финансирао чак и отворену антисрпску пропаганду, попут филма “Буре барута”. Праву оргију “рајинског менталитета” на власти видели смо у периоду од кобног 5. октобра 2000. године. Дакле, први задатак патриотских снага је да укину те обрну “негативну селекцију” и да покрену образовање истинске политичке елите. Да одбаце инфантилно шешељевско начело, скројено баш по узору на оријентални деспотизам а које гласи: “више волим да у странци имам глупе али послушне него паметне а непослушне”.

КОСМЕТ — ИМЕ ДВОСТРУКЕ ПАТЊЕ
• Иако је епицентар светских збивања измештен у Средњу Азију, на “азијски Балкан”, дробљење европског Балкана изгледа није завршено (о чему сведоче, по истом клишеу, збивања на Космету, југу централне Србије, у Македонији и Српској). И зашто су самозвани глобални управљачи одабрали, од свих балканских народа које су “имали на располагању”, да одиграју пре свега на шиптарску карту?
— Управо и та чињеница нам указује на огромни геополитички значај нашег простора за стратегију прекоатлантског, заклетог непријатеља хришћанске Европе. За ту стратегију Космет је битна карика “исламске трансверзале”, коју амерички аналитичари Мајкл Линд и Џекоб Хајлбрун зову “трећом америчком империјом”. У перспективи уласка Турске у Европску унију тај појас муслиманских или полумуслиманских земаља треба да пружи јединствени копнени пут за мирнодопску инвазију азијских маса, надасве из Турске и Централне Азије, где туркофони листом траже и добијају турско држављанство. Сад све зависи од тога да ли ће крајем године Европска унија дати зелено светло за приступ Турске или не. Ако га да — биће то крај европске Европе, а Вашингтон ће притиснути Брисел да што пре прими Србију и Црну Гору, земље намењене великом, планираном повратку Турака на Балкан. У противном, вашингтонски стратези ће настојати да нам препрече сваки приступ Европској унији и да албански терор овлада југом централне Србије, запречујући саобраћај и сваки развој дуж Десетог коридора. Можда је излишно истицати да су за све те прљаве послове исламизирани Албанци идеално оруђе, испробано још од Османлија.
За мене је Космет име двоструке патње, дакле не само због страдања српског народа већ и због страшне одрођености и изопачености у којој се налази албански народ. То је изгледа трајна последица вишевековне османлијске окупације.
• Србија је у протекле три године подвргнута кажњавању изнутра званом “транзиција”. Како Ви сагледавате смисао, досадашње билансе и даље перспективе тог процеса?
— Због разорних учинака “транзиција” личи на неко кажњавање, али је у питању техника отимања и пљачке народне имовине од стране страних освајача и њихових домаћих колаборациониста, обично продатих политичара и криминалаца. Иначе, та пљачка није сама себи сврха већ је у функцији наметања “новог светског поретка” који суверене државе претвара у колонијалне провинције и протекторате а слободне нације у гомиле нових робова. Реч је о настојању да се посредством војне силе и корупције локалних псеудоелита те америчке поткултуре и либералкапиталистичке идеологије остваре они циљеви ка којима је тежила интернационала финансијског капитала финансирајући извоз комунистичке револуције у Русију. Њихова очекивања су била изневерена а планове им је помрсио друг Стаљин. Узгред речено, и зато ја носим часовник с ликом друга Стаљина а не само зато што ми га је поклонила прелепа и препаметна Ивана Жигон.
Краткорочно гледано, ја видим само наставак разарања националне економије и распродаје имовине отете народу противуиставним законом о приватизацији, јер су досманлијски идеолози “транзиције”, дакле самозвани “експерти” Г17, у новој влади добили места извршне власти. Суноврат ће бити настављен све док се не успостави влада патриота, оданих народу уместо вашингтонским душманима.
МОРАЛНИ КЕПЕЦИ И ОПТИКА ГМИЗАВАЦА
• Судећи по најновијим збивањима на Космету и по односу “међународне заједнице”, сервилност ДОС-овог режима није се исплатила Србији?
— Знате шта: могуће је ствари и појаве гледати и с тачке гледишта гмизавца а не усправног бића, али и из те спознајне перспективе морало је бити јасно да се сервилност не исплати. Зато ја не верујем у искреност јадања разноразних човића због тобоже касног сазнања да су све приче о “мултикултурном друштву” биле празне. Они који су српски народ годинама обмањивали како је једини узрок свих проблема на Косову и Метохији тобожњи недостатак демократије и како ће све постати идеално чим “оде Милошевић” — добро су знали да лажу, за чији рачун и за колико пара. Свети задатак прве истински патриотске владе је да све виновнике таквих лажи, издаја и пљачки народне имовине изведе пред суд и силом доказа најстроже казни. Мора се дати јасан сигнал не само савременим већ и свим будућим потомцима “рајинског менталитета” да се издаја не исплати, да ће бити примерно кажњена. Неопходно је истаћи да су српски народ издали и неки црквени високодостојници, попут владике Артемија, који је уз помоћ свог скутоноше сумњиве хормоналне структуре, посредством Интернет-а, уочи “хуманитарне интервенције” НАТО-а све учинио да је оправда.
Наравно, продане душе добро знају, кад ујутру стану пред огледало, да брију или шминкају ђубре. И као што болесни од куге, губе или сиде завиде здравима, па настоје чак и да их заразе — тако и овдашњи издајнички, мондијалистички олош завиди онима који упркос свему и свима стоје управно и зову се Срби. Зато се мондијалисти толико горопадно залажу за брисање српског имена из Устава, за “лустрацију” и “денацификацију”, што су “интернационални” називи за негдашње руско и немачко искуство “чишћења мозгова” те “брисања карактера”, а данас за расрбљавање.
• Нарочито важне области ка којима је усмерено штеточинство “денацификатора” су образовање (школство) и култура...
— Ствари ваља сагледати даље од улоге овдашње послуге, попут оног министра-пијандуре, који је спроводио америчке програме за дебилизацију и кретенизацију наше омладине. У питању је део вековног рата атлантског Левијатана против европског система образовања, у коме је већ током Другог светског рата амерички геополитичар Николас Спајксмен уочио компаративну предност и узрок светске суперирности Европљана. Наравно, САД су принуђене да увозе европске мозгове, плодове европског система образовања, против кога се боре, што је парадокс својствен сваком паразитском животу.
И ту стојимо пред светим задатком будуће владе патриота, која мора обновити оно најбоље што је својствено нашем, односно европском систему образовања, почевши од обнове класичне гимназије. Неопходно је обновити и друштвену или националну солидарност спрам општег образовања. Дубоко је нељудски либералкапиталистички систем који омогућава образовање само деци богаташа или платежно способних, док су деца сиромашних ту осуђена на незнање, па макар била и генијална. Осим тога, неопходно је обновити и социјалистички систем потпуне, државне бриге за младе посредством одговарајуће мреже ваншколских активности. Добро знам о чему говорим: ја сам дете таквог система коме треба да захвалим што сам научио да се дружим, да се удварам девојкама, да жудно читам велике песнике, да играм танго и да пуцам, али и да скијам кроз дубоки снег, да сам опстајем у дивљини хранећи се змијама и корењем... Нисмо ми имали ни једну секунду слободног времена за досаду а камоли за некакво безнађе и дрогу. И још нешто: што рече Рајко Петров Ного, ми смо користили реч “педеру”, као псовку, али нисмо веровали да тако нешто може да постоји.

ФУНКЦИЈА УНАКАЗИВАЊА КУЛТУРЕ
• Политичка класа у Србији дуго већ игнорише фундаменталну важност културе, иако чак и Збигњев Бжежински отворено проглашава културу једним од четири стуба “америчке светске хегемоније”. Незнање, кратковидост или зла намера?
— То је понекад тешко разлучити. У време најгорих санкција драги пријатељ и велики борац Небојша Богуновић увео ме је, упркос јуловским противљењима, у Савет БЕЛЕФ-а, смишљеног да Београђанима, онемогућеним несташицама да негде летују, пружи ваљану културну забаву. Наоружан чињеницом да су се само уметници православних земаља усуђивали да крше санкције, ја сам се, свим силама, заложио да тај фестивал преобразимо у јединствени Сабор култура православних народа. Томе се бесно супротстављао председник Савета, некад угоститељ, тада ректор Београдског универзитета и потоњи амбасадор у Кини. С тезом јуловског мондијализма како “ми морамо бити отворени према целом свету”. Ја сам узвраћао како држава финансира чак и педерски фестивал, БИТЕФ – па зашто онда не би имала и један за културу православних народа. Након вишедневних и мучних препирања, захваљујући потпросечној интелигенцији опонента и Богуновићевој бирократској вештини, успео сам да изнудим усвајање програма који сам понудио и компромисни, премда рогобатни назив, нешто као Сабор култура источно-хришћанског света. Никад Београд у својој повести није добио као тада толико обилну културну понуду највише класе, од светске премијере филма Никите Михалкова до наступа целокупног ансамбла Руске армије Александров, упркос јавних протеста издајничког министра иностраних послова Козирјева, алијас Фридмана.
Следеће године поменути председник није ме звао у Савет и тако је идеја Сабора била потопљена. Ето питања: да ли је дотични такво штеточинство чинио као борбени атеиста, из незнања или зато што је био стипендиста Фулбрајта? И шта рећи за држање председника јединственог и светског научног скупа, посвећеног изазовима “новог светског поретка”, који смо тада организовали у оквиру БЕЛЕФ-а. Тај сад већ одавно покојни академик и лингивста - иначе првоодговоран за срамни покушај изгона ијекавице из српског језика – супротставио се захтеву огромне већине страних учесника да се скуп крунише резолуцијом у прилог српске борбе. Зашто је то чинио? Да ли зато што је пореклом Хрват (како су једни тврдили) или зато што је био масон, дакле подложан туђинској власти (како су други тврдили)?
Једно је извесно: непријатељи хришћанске Европе те и Србије добро познају значај културе и зато својим овдашњим слугама налажу да је систематски затомљавају. У домену елитне уметности, у свету под сенком Запада, суштински смисао већ вишедеценијског подржавања и слављења апсурда и изопачења, наказности и чудовишности почива у стратегији одбијања народа од истинске уметности, која га уљуђује и усправља, васпитава и образује, оплемењује и храбри. Тако народ бива принуђен да троши америчко поткултурно смеће које проповеда да је љубав секс, да је Бог заправо новац те да људски живот не вреди више од шаке долара.
Уосталом, сетимо се да је у агресији НАТО-а на Косову и Метохији страдало око шездесет цркава и манастира а да је само једна од хиљада џамија била оштећена, вероватно зато што је одговорни пилот бомбардера нешто побркао. Реч је о нихилистичкој традицији, о којој говори једна личност романа “Последњи Европљани”: у Другом светском рату англоамерички бомбардери су редовно циљали најстарије цркве и историјске споменике, управо у дане највећих хришћанских празника.

НАРОД ЗАГЛЕДАН У ВЕЧНОСТ
• Српски народ и даље, у непрекинутом низу већ пуних петнаест година, пролази кроз тешка и најтежа искушења. Видите ли у народу довољно снаге да, упркос свим страшним ударцима “остане у седлу”?
— Српски народ сад добро зна да мора остати у седлу јер ће му бити много горе ако падне. То личи на тактику једне старине који у рату што је за нама, за разлику од његових много млађих сабораца, није утекао пред навалом вишеструко бројнијих муслимана већ је остао да сам брани положај, пуцајући наизменично из низа различитих оружја које су страшљивци оставили, стварајући тако утисак да је чета на броју и непоколебљива. Када сам га упитао одакле му толика храброст да остане и сам одбрани положај — он ми је намигнуо: “Ма каква храброст! Морао сам, бре, да останем јер сам добро знао да ме ове моје старачки клецаве ноге не би далеко одвеле.”
• Видите ли одговарајућу елиту која би била кадра да предводи народ на таквом деспотстефанском путу?
— Да Вас подсетим: када је господин Слободан Милошевић, из Хага, предложио да будем кандидат опозиције на председничким изборима — ја сам уз дужне захвале то одбио сматрајући да могу много више пружити на месту председника будуће патриотске владе. Имао сам у виду не своје моћи и способности већ своје познавање моћи и способности низа стручњака из наше земље и расејања, који би умели да покрену велики препород Србије. Реч је о људима који су непознати широј јавности јер нису партијски или медијски експонирани.
• Видели сте током деведесетих изблиза и фронт и дубоку позадину, и просторе осветљене рефлекторима јавности и оне тихе салоне дубоко иза кулиса. После свега, које врлине и које мане нашег народа бисте нарочито истакли?
— Правило тог искуства гласи: што се више приближавате првим, ватреним линијама фронта — то срећете све боље људе. И обратно, одлазећи од фронта, ка дубокој позадини, сретао сам све горе а најгоре у родном Београду. Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се “од свега дижу руке”. Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да “од сада мисли само на себе”, да “пара буши тамо где сврдло не може”, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота — Србин то чини бесно, као из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника охрабрење да буде оно што доиста јесте, достојан српске традиције. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација, попут Српске радикалне странке: показати делима да нико међу нама није сам и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: ми, они којих више нема и они којих још нема.
Наш непријатељ нас оптужује да смо фиксирани на своје жртве, да живимо у прошлости. Све погрешно. Јединствена одлика Срба је њихова стална загледаност у неки хоризонт будућности. Када би тај порив продужили даље од пуких повода уочили би да је Србин заправо загледан у вечност, на коју лепо упућују иконе светаца у нашим домовима. И када гледамо у прошлост — ми смо заправо загледани у вечност. Управо та наша присутност мислима и осећањима у вечности чини нас несаломљивим у свакој садашњости.

СРБИ ОСТАЛИ НЕПОРАЖЕНИ
• Сматрате, дакле, да се из искуства пораза и губитака може стећи оно што ће нас прекалити и оплеменити, учинити бољим и јачим?
— Ви сте заправо одредили наше суштинско историјско искуство. Захваљујући тим вишевековним каљењима српски народ и српска војска били су у стању да толико дуго одолевају санкцијама и навалама највећих сила света те коначно најјачој армији света. Ипак, ми смо војно, политички и морално остали непоражени јер НАТО није успео да изнуди свој главни стратешки циљ, записан у ултиматуму из Рамбујеа: окупација целокупног простора Србије и Црне Горе. Да нам је пијани Јељцин продао ракетни систем С300, који је био тврдо обећао председнику владе народног јединства, Мирку Марјановићу — атлантски зликовци не би се усудили да нас нападну. Србе је поразила српска лаковерност и малодушност.
• И у свом личном искуству, на личном примеру, искушавани болешћу, показали сте како се остаје “усправан међу рушевинама”. Да ли је у Вашем “једном погледу на свет” дошло до неких померања под светлом таквих личних искустава и искушења?
— Не, никакве промене у погледу на свет та болест није изазвала. Једино сам променио однос према себи. Претходно сам био сумњичав према квалитету људског матери



СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОТИВПОКРЕТА
• Као једина делотворна алтернатива наказном свету под жезлом американизма, и даље се испоставља велики евроазијски савез и противпокрет за мултиполарни свет. Какве су реалне шансе да до таквог противпокрета дође и ко би могао бити његов пијемонт?
— Таква алтернатива је не само могућа већ и неминовна. Суштина “американизма” је растући паразитизам који је попримио већ планетарне размере. Ако не буде заустављен појешће свет те и себе. Главни правац његовог освајачког похода је евроазијско “срце света”, првенствено нетакнута богатства Сибира. Али, замајан неочекиваним а дугогодишњим отпором Срба, атлантски Левијатан је страћио драгоцено време и пропустио идеалне прилике за разарање руске државе на низ државица — како је јавно прижељкивао државни секретар САД Џемс Бејкер, 1991. године — те за освајање Сибира. Идеалне прилике и услове пружала је владавина русофоба попут Гајдара и Чубаиса, под окриљем пијаног Јељцина. То време је прошло и Русија се сада незадрживо опоравља и уздиже. Она ће бити средиште кристализације великог евроазијског савеза.


ЕВРОПСКА ПОМРЧИНА
• Доста времена у протеклих неколико година проводите у Западној Европи и располажете свежим утисцима отуд. Да ли је стање духова на западу заиста толико лоше, или то само изгледа, виђено одавде, из Србије?
— Стање је много горе јер су се политичке, економске и верске елите углавном продале или предале. Уклањање свих одбрана и заштита националних економија спрам сила глобализације и закона слободне конкуренције обара и руши све високе европске стандарде живота и своди их ка кинеским или трећесветским разинама. Истовремено, западна Европа преживљава мирнодопску инвазију трећесветских маса жртава америчке дужничке економије, што прети да до краја века Европљане претвори у националне мањине. То самоубиство подржавају политичари који се удварају имигрантима очекујући њихове гласове, индустријалци који добијају ропски јефтину радну снагу и католичка црква због тога што је угошћавање имиграната веома уносно а и због блесаве наде да ће преверити муслимане. Само једно брзо и драстично погоршавање услова живота — какво објективно очекујем а и прижељкујем — може пробудити у западним Европљанима инстинкте самоодржања и покренути их на устанак.

О САДАМУ И “ПРОГРЕСУ”
• Уметнички сте директор угледне галерије “Прогрес” у Београду и потписник текста у каталогу за недавно забрањену изложбу слика посвећених Садаму Хусеину. Шта заправо стоји иза забране и како је до свега дошло?
— Пре бих рекао да је тој изложби ускраћено гостопримство јер је сликар изневерио усмене и писмене договоре да понови каталог начињен за претходну, у Подгорици. Он је на корице посве различитог каталога, тик уз меморандум “Прогреса” ставио обавештење како се изложба приређује “у част борца за слободу и великомученика Садама Хусеина”. Немам ја ништа против да сликар има толико високо мишљење о бившем слуги америчких интереса — који је за радост њујоршких лихвара сатро милионе људи у осмогодишњем рату против Ирана — али не може он то да приписује једној пословној компанији, која никакве везе нема с политиком већ само племенито и пожртвовано, упркос свему, своје најелитније просторе предаје бесплатно уметности и култури. Жао ми је што је за такву подвалу била икскоришћено моје одсуство, због лечења и контроле, јер да сам био присутан ја бих то све решио много елегантније, без скандала и посета агената БИА-е.
КАРАЏИЋ ИЛИ О ПОВРАТКУ КРАЉА АРТУРА
• Како данас гледате на Вашег личног пријатеља, првог председника Републике Српске и једног од најпрогоњенијих људи савремене Европе?
— Сваки дан се у себи молим богу старе српске вере за његово здравље, слободу и постојаност. Видите, Радован Караџић је добар пример како ударци најтежих недаћа, калећи људски материјал, умеју из њега испољити најбоља својства, која би иначе остала скривена. Да није било свега што је било Радован Караџић би остао један из масе овдашњих провинцијски лаковерних или инфериорних поборника такозваних вредности западне демократије и либерализма, следбеник Фројдовог сујеверја, односно једне модерне гране јеврејске мистике те писац нама нејасних или недовољно јасних стихова. Ватре рата осветлиле су дубока значења и значаје тих стихова којих ни он сам није био свестан јер их је — уверен сам — из њега изговарао посве другачији дух, исконски песник. Те ватре сагореле су многе његове илузије и ја сам имао срећу да својим очима видим како се он брзо преображава и уздиже у фигуру коју ће будуће поколења Срба памтити као што наше памти деспота Стефана Лазаревића или цара Лазара. Ту његову величину уочили су и страни посетиоци, попут Владимира Волкова, Дела Горса или Федерика Дитура, који је, кад се вратио у Француску, обавестио Французе да се “краљ Артур са својим витезовима вратио на земљу и да се зове Радован Караџић” те да се с њима бори како би Европа поново постала узвишена и племенита.



УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!
Драгош КАЛАЈИЋ


Велики српски интелектуалац, Драгош Калајић, више није међу живима. Својевремено је наш лист имао час да објављује његове ексклузивне чланке. Ово је један од најбољих, из 1990. године...

ПИШЕ: Драгош КАЛАЈИЋ

Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.
Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ
Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.
Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.
Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"
Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".
Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.
Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА
У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.
Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005






















УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!
Драгош КАЛАЈИЋ



Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре.
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.


Три испита националних покрета

На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.
Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове.
По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...)


Ка препороду Словенске културе

... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет...
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон капиталих дела европке културе из наставних програма. Великани европске културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери »евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта, могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала уложила у Октобарску револуцију.
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.


Kа православном капитализму

Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености. Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример.
Тежиште јапанског модела привредног препорода и тријумфа почива у будистичкој концепцији рада, која је у том погледу слична православној, односно подобна за православно усвајање. На овом месту нашег излагања упутно је навести опажање славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«.
Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга.
За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре.
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!«
 
Reply

Share


Thread
Display Modes


All times are GMT -5. The time now is 10:29 AM.
Page generated in 4.10673 seconds.